Nenad Petrović

Svi znamo za perfekcioniste. Oni moraju da urade stvari savršeno. Čak i da niko ne traži to od njih toliko kvalitetno da bude urađeno, oni će imati nelagodu, jer po njihovom to nije dovoljno dobro. Iza tog ponašanja skoro uvek stoje roditelji u detinjstvu koji su se ponašali prema detetu (kasnije u životu perfekcionisti) tako da nikada nisu bili zadovoljni detetom šta god da uradi i kako god da uradi. Uvek bi ispravljali ili kritikovali dete I tražili više. I to dete je naučilo na nesvesnom nivou da radi stvari perfektno, inače “neće ga voleti roditelji”. Taj obrazac ponašanja ostaje ceo život sve dok se ne osvesti.
Postoji i nešto što nazivamo emocionalni perfekcionizam. To je da osoba spolja uvek izgleda nasmejano, zadovoljno, srećno, ispunjeno, bez obzira kako se oseća duboko u sebi. Uvek planovi, ambicija, napredak, pozitiva, ali iza tog ponašanja u sadašnjosti, često stoje roditelji u detinjstvu koji nisu želeli ili nisu znali šta da rade sa detetom koje plače, besno je, nezadovoljno. Jedina prihvatljiva reakcija deteta za roditelja je bila da je dete ok, da je zadovoljno, i to dete je naučilo da se tako ponaša da bi bilo prihvaćeno od roditelja. Kasnije je to dete – čovek sa istim obrascem ponašanja.
Što je osoba inteligentnija i osvešćenija – to je perfekcionizam perfidniji.
Mozda su perfekcionizmi za društvo prihvatljivi i poželjni. Npr svaki poslodavac želi radnika koji je perfekcionista ili svako od nas želi pored sebe za prijatelja ili partnera uvek nasmejanu osobu, ali perfekcionisti nisu duboko u sebi ispunjeni ni srećni, jer nikada neće biti dovoljno dobri (svojim roditeljima). Perfekcionizam u sadašnjosti je reakcija na detinjstvo i odnos sa roditeljima u prošlosti. Dakle, jedna karakterna crta – perfekcionizam, je reakcija na detinjstvo.