Nenad Petrović

Danas idem ulicom i u gužvi prolaznika na trotoaru ni manje-ni više puf naletim na lika koji ide i jede iz tanjira! Dakle, korača gradom i ruča čovek. Tanjir u levoj ruci, a u desnoj viljuška i regularno ubacuje u usta hranu. Normalna stvar. Na jednom ramenu mu visi ranac i stadosmo jedan ispred drugog da se ne sudarimo, jer ne možemo ni levo ni desno od gužve. Gledam ga, gleda on mene i žvaće. Da l’ da mu kažem:”Prijatno”. Reko’ neću da za’ebavam čo’eka. I mimoidjosmo se. Svako dalje tera.

Pre neko jutro ja u autobusu sa gomilom ljudi u špicu koji smo krenuli na posao ka centru grada i na jednom sedištu u onoj gužvi devojka ni pet-ni šes’ vadi ogledalo i one neke ženske stvari koje ja ne znam kako se zovu iz nesesera (valjda se tako zove ta torbica) i počinje da se šminka. Podiže obrve, usne mrda i namešta pa mi bilo zanimljivo da je gledam. Ne vidjam taj spektar facijalne ekspresije i grimasa svaki dan. Malo joj smetala baba koja sedi pored nje, jer se laktala, ali je to lako izrešavala. Evo ne znam kako je uspela da se našminka za posao, jer smo leteli preko ležećih policajaca i rupa, a naravno i vozač je blesav kao i svi mi, pa je vozio u krivinama k’o Šumaher i bilo je par prolazaka na početak crvenog. Reko’ živimo ludo i brzo i na ivici svaki dan, a da toga svesni nismo.

Pre oko mesec dana isto u autobusu sam i naravno u najavi opet neobična zgoda- nezgoda se izdešavala, prikladna reklo bi se samo za naše podneblje i autohtone stanovnike ovog Srpskog habitata. Na stanici svi putnici koji su trebali izašli su i novi koju su hteli ušli u autobus. Kreće autobus, a vozač nije zatvorio nijedna vrata na autobusu! Svi ćute jbt. Ubrzava autobus. Svi i dalje ćute. A prepun autobus. Kod otvorenih vrata se guraju ljudi. Ispasce neko jbt. Počinjem da urlam iz zadnjeg dela autobusa:”Majstore, vrataaa.” Niko nije ni pogledao ka meni, niti ka vozaču, a sva vrata i dalje otvorena. Tada sam iz sveg glasa zaurlao kao manijak:”Majstoreeee”. Jedino se okrenula na trenutak devojka koja je stajala pored mene u stilu:” Šta mi se dereš na uvo budalo”. Zatreputala i okrenula glavu. U trenutku sam se bukvalno zapitao da li je moguće da haluciniram i umisljam da su vrata otvorena. Jeste buka u autobusu, a ja urlam, autobus sad već u punom gasu i svi ćute i ne reaguju ni pogledom. I krećem da masem ka vozaču da me vidi u retrovizoru. Tada se par njih napred okrenulo ka meni, pa ka vozaču i rekoše mu da su vrata otvorena. Ugleda i mene da mu pokzazujem ka vratima. Zaustavi autobus, zatvori sva vrata i ponovo krete. Tada neke žene oko mene se uzjogunise ili sta već pa počeše da pričaju, ovaj ne zna da pogleda pozadi, ovaj vozi ko lud, nismo krompiri…ja reko’ dobro je imaju reakciju u kurac više ludaci svi.