Nenad Petrović

Jedna zanimljivost. Često srećem ljude koji ne znaju, ne smeju i po svaku cenu izbegavaju da se konfrontiraju. Na poslu ne smeju da kažu “Ne”. Sa devojkom na sve pristaju samo da je ne naljute i da ne bude konflikta. Čak se i na ulici kad hodam sa njima sklanjaju od svih da im slučajno ne zasmetaju (ne kažem da treba ići u čoveka, ali brt ovi samo što drugima ne postave crveni tepih). Dinamika tog ponašanja je složenija od ovoga. Oni se često osećaju loše u društvu pa se povlače u sebe, tihi su. I ja bih se loše osećao da se ceo dan sklanjam od drugih i da im se smeškam iako mi se to ne radi. Introvertni su i servilni. Drugi o njima pričaju kako su dobri i čak ih malo žale. Ali oni su dobri za druge, ne i za sebe. Svima oko njih je dobro, ali ne i njima. Drugima udovoljavaju, na svoju štetu. Da zajeb bude veći, ta devojka prema kojoj su dobri ih ostavi, jer nema tu zdrave priče i odnosa, ako ti samo klimas glavom i aminujes da ne bi bilo konflikta. Pa im onda drugi kažu :”Dobar si bio prema njoj i sve joj udovoljavao, ali te ostavila. Njena greška, vratiće joj se”. I poslodavac im nekad da otkaz, a svedočio sam da tada druge kolege pričaju uz žaljenje:”Bio je dobar, šteta što ide.” Nije mnogo postigao dobrotom, a i malo vuče na stalnu žrtvu. Ovde mi nije poenta da pričam da ne treba biti dobar.

I na kraju znam zašto su takvi, jer neke znam ceo život, a i čitao sam o tome kod različitih autora. “Biti dobar” su od njih tražili njihovi roditelji. I to je njihov modus vivendi. Taj obrazac ponašanja da budu dobri prema svima su im napravili roditelji, a oni se odatle nisu iskobeljali. Dobrotom kod roditelja su dobijali šta im je trebalo. Tako su nastavili da se ponašaju i van porodice i gde ne treba i sa kim ne treba, jer za drugačije ne znaju. To ponašanje je mehanizam opstanka nastao u detinjstvu u odnosu sa roditeljima. Reći “Ne” ili otkazati poslušnost roditeljima je bilo ravno kataklizmi. Tako je sada sa drugim autoritetima. To su često deca strogih roditelja koji su tražili od dece dobrotu ili pokornost i poslušnost. Takva deca ne preispituju autoritete i ne dovode u pitanje reč autoriteta (policajca, profesora, lekara, sveštenika, direktora…) čak ih se plaše. Slede ih kao što su sledili roditelje. Bez pogovora. Nažalost, nije im dobro. A veoma često su inteligentni i perceptivni, jer su kao introvertne ličnosti mnogo bili sami i u samoći kontemplirali i introspektovali i promisljali.
Od većine nas su roditelji tražili da budemo dobri i da učimo školu. Ispade da nije dovoljno biti dobar, a nekad uz to ni lep ni inteligentan nije dovoljno, čak iako je u paketu sve zajedno. Šta je dovoljno?
Po meni treba to sve biti, ali pre svega treba imati i svoj karakter, dostojanstvo i samopostovanje. Da ne pustiš da te drugi gaze, da odes od koga treba i odakle treba i da postaviš jasno granice, da kažeš ne ako je ne, i da je netačno ako je netačno. Biti stalno dobar u ovom kontekstu je nesvesna manipulacija i dodvoravanje da bi dobio šta želiš. To je prolazilo kod roditelja, ne i van porodice. Roditelji treba da pripreme decu za život valjda, a ne samo da im se ne sukobljavaju.
U određenoj meri sam nekad i ja bio takav, pa je to dodatna perspektiva na ovu temu. Sva sreća više nisam i mnogo mi je bolje. Imam realniji i iskreniji odnos sa sobom i sa drugima sad. A realne i iskrene privlačim.
“Ukoliko od sebe napravite crva, nemojte se čuditi ako vas neko zgazi “
Imanuel Kant