Nenad Petrović

Disclaimer: Ovo su moji stavovi o temama i moje interpretacije tuđih znanja na te teme (kako u ovom tekstu, tako i na celom blogu), što implicira da moguće nije sve tačno ili netačno, ili da je dobro ili loše. To su moja viđenja koja javno iznosim i za mene su istinita, pa se trudim da tako i drugima dočaram.

Šta ja to pričam? Kako će da nam pomogne u opstanku ako smo hipersenzitivni (preosetljivi)? Zar to nije nešto loše?!
​
Mi nismo postali hipersenzitivni bez razloga. Onaj ko je takav je takav sa razlogom; nije slučajno, ni genetikom, ni igrom sudbine ili božijom voljom takav.

Naša prva iskustva u životu nas oblikuju za dalje. Od začeća pa preko detinjstva naš organizam uči obrasce i mehanizme preživljavanja.

Da to sa apstraktnog svedem na konkretno, a da se tiče naslova i teme koju obrazlažem: ako nam je npr majka bila nestabilna ličnost koja često menja raspoloženja, i menja stavove u skladu sa tim promenljivim raspoloženjem, i uslovljava ljubav ne eksplicitno, više implicitno ponašanjem “voleću te ako ti to i to..”…to je dobra podloga u našem formativnom periodu (periodu kad se formiramo i razvijamo) u kom postajemo čovek za život, da postanemo preosteljivi i hipersenzitivni. Jer mi moramo da se naštelujemo na njene vibracije i da uočimo i predvidimo njene promene raspoloženja, ili stavova, čas ovako – čas onako, da bismo koegzistirali uz to mamino ponašanje. Te njene promene ne moraju da budu dijagnostifikovane ili okvalifikovane kao patologija od strane stručnog lica (ili “stručnog lica”) kom je zakon dao zaduđženje da lepi etikete ljudima na ponašanje u vidu dijagnoza – lekar; te promene u ponašanju i nepredvidivost, mogu da budu subkliničke, perfidne, sofisticirane i teže uočljve, ali opet i kao takve da nas promene u periodu razvoja. Promene nas tako da smo se adaptirtali na to ponašanje da bismo opstali. Postanemo pronicljivi da bismo mogli da čitamo i predvidimo promene i nestalnosti u ponašanju naših roditelja. Još na to ako se doda npr otac alkoholičar koji kad popije lako plane i bude nasilan, mi smo tada dodatno se podeslili i naštelovali naš organizam i nervni sistem, da okolinu stalno percipira kao opasnu i treba joj se prilagoditi da bismo opstali. Stalno skeniramo ponašanje roditelja (okoline) da uoćimo znake opasnosti (promene raspoloženje). Ali kako postajemo pronicljivi intelektualno da možemo da uočimo promene i znake pred nestalnost, tako isto smo i emocionalno pronicljivi, jer svako ponašanje koje uočimo osim što mislimo o njemu, mi to i osećamo i doživimo, tako da imamo i emocionalnu komponentu. Znači postajemo i emocionalno pronicljivi, duboki, što je uz sposobnost kontrole svega toga što primimo kao input – emocinalna inteligencija. 

Opšta definicja inteligencije (kako logičke tako i emocionalne) i najšire prihvaćena je sposobnost prilagođavanja na novonastale okolnosti i rešavanje problema (to sve u funkciji opstanka rešavamo probleme i prilagođavamo se novonastalim okolnostima). Zar to nije mehanizam iza ponašanja naših roditelja kad smo bili deca? Sposobnst rešavanja problema (kad je roditeljsko ponašanje nepredvidivo i nestalno to je problem) i prilagođavanja novonastalim okolnostima (to je stresno okruženje kom se prilagodimo, opasno jer su roditelji pretnja, svesni mi toga ili ne, priznali mi to sebi ili ne). Primarno i zdravo okruženje možda nije ni postojalo, ali je trebalo da postoji. Da bismo se prilagodili novonastalom opasnom okruženju. (To primarno i zdravo okruženje je verovatno zapisano u naš genetski kod, jer su naši preci to imali i poručuju nam kroz gene kako bi trebalo da se preživljava i opstaje)

Sad bitne rečenice koje vode za dalje razumevanje onoga šta pokušavam da prikažem i objasnim. Naš organizam nije takav bio samo u detinjstvu jer smo rodteljima (opasnom okruženju) bili izloženi. Naš organizam, kao što sam rekao na početku teksta, u detinjstvu uči obrasce i mehanizme opstanka i preživljavanja. I tako nas je ponašanje roditelja pripremilo za budući život tako što smo se adaptirali, promenili za stalno i tako trajno promenjeni idemo kroz život, a ta promena, ta prilagođenost je hipersenzitivnost. Koju ako malo drugačije pogledamo, možemo da kažemo da je povišena budnost. Jednosatvno sa tim, iz detinjstva i od roditelja, drugačije posmatramo svet i ljude. Idemo izoštrenih čula, drugačijih veština i visokih emocionalno-kognitivnih sposobnosti kroz život, na posao lli u prijateljstva i u ljude. 
Ta izoštrenost u zapažajima, ta budnost, hipersenzitivnost je, iako nastala u detinjstvu i prilagođena detinjstvu i roditeljima, sa nama i sa drugim ljudima i u drugom delu života. Jer u detinjstvu učimo mehanizme i obrasce za opstanak za ostatak života.

Optimizacija opstanka je kad od svega lošeg i izazovnog po život izvučemo najmanje štetno po nas. Da u datim okolnostima iz svega što je ponuđeno uzmemo optimalno što situacija nudi. I to je sa hipesenzitivnošću. Najoptimalije rešenje našeg organizma u ponuđeoj konstelaciji faktora.

Ja to (hipersenzitivnost i mehanizme iza toga) ne želim da kvalifikujem kao loše ili dobro, kao zdravo ili nezdravo. Loše ili dobro su naši ljudski konstrukti koje smo mi izmislili. Dajemo nečem kontekst. Za šta je loše ili dobro nešto?! Hipersenzitivnost je jednostavno prilagođenost našeg organizma da bi opstao. Ta prilagođenost je dobra sa stanovišta opstanka jer postojimo, bez nje ne bismo. Ali je nekad loše po nas ili naše bliske na drugi način. 

Šta mi ljudi nazivamo nešto da je bolest, neka patologija (i time stigmatizujemo ljude)? Nešto van okvira društveno poželjnog ponašanja, što može i ne mora da ugrozi druge. To su intenzivnije prilagođenosti. Neke od njih ako su npr fiziološke i ako traju dugo, mogu da nas ugroze. Npr visoka glukoza u krvi (neki tip dijabetesa). Ali ta fiziološka posledica, ta fiziolološka adaptiranost (nazivali neki to bolest, stanje ili ne nazivali nikako) je trajna adaptacija organizma na stres (naročito rani i trajni memorisan stres). Nije to samo poremećen odnos insulina i glukoze. To je na mikro-nivou i u toj biohemijskoj priči. Povišen nivo glukoze u krvi je deo šire reakcije našeg organizma i trajno pojačanog rada simpatikusa. Simpatikus (deo autonomnog nervnog sistema zadužen za fight or flight reakcije) pojačava rad kad smo ugroženi i kad naš organizam percipira da smo u opasnosti. Tada nas organizam sprema na borbu ili bekstvo, tako što aktiviran simpatikus povišava dopamin, adrenalin i noradreanlin, kortizol i glukozu da se borimo galvanizujući sistem. Uz dopamin smo fokusiraniji, uz adrenalin jači i manje osećamo bol, a uz glukozu imamo više dostupne potencijalne energije na korišćenje, jer kad kiseonik od disanja krene u reakciju “sagorevanja” glukoze, mi stvaramo energiju za život i borbu. Znači trajan višak glukoze nije sam od sebe – eto tako je, nego trajna adaptiranost i spremnost našeg organizma na borbu za osptanak, ali ta spremnost na borbu ili bekstvo je usmerena protiv memorisanog stresa iz ranog perioda života, koju nikad nećemo ni voditi jer je prošla.

I za kraj malo bih se dotakao retko obrađivane i pomalo spekulativne teme – psihologije probuđenih i osvešćenih, izabranih i posebnih, spasitelja i mesija. Oni koji se sami tako doživljavaju i oni za koje drugi tvrde da su takvi. Da pokušam da ih demistifikujem i prikažem svetlom iz mog ugla.
Sve bih ih svrstao za kratku potrebu pojašnjavanja u isti koš. Jer poseduju zajednički imenilac: dubinu, pronicljivost, sve to iz hipersenzitivnosti i odatle drugačiji pogled na svet. To sam gore u tekstu pokušao da objasnim kako i zašto nastaje ta dubina i pronicljivost. Da je to nesvesno, i još manje namerno, učenje obrazaca i mehanizama opstanka u detinjstvu koje posle projektujemo ceo život svuda i na sve. I vide problem tamo gde ga nema ili možda ima, ali niko ga ne potencira. I insistiraju na stvarima koje drugima manje ili nimalo ne znače. I/ili žele drugima da pomognu i da ih spasu (jer njima roditelji ili bilo ko nije pomogao ili ih spasao loših osećanja kad je bilo ključno). I osvešćuju iako možda to drugi nisu tražili, jer je njih izvorno u detinjstvu osvešćivanje i probuđenost spasilo (ta pojačana senzitivnost), pa nesvesno misle da to i drugima treba, što nikako nije nešto štetno, ali neki drugi su imali drugačiji život i nije im to bilo neophodno), ali oni shvataju da je to značajno (pošto sebe projektuju na svet kao i svi mi). Probudii su se (čitaj: postali hipersenzitivni iz nesvesnog moranja) da bi opstali i tako prilagođeni izvornim doživljajima iz detinjstva projektuju sebe na sadašnjost. Oni su “odabrani” jer su drugačiji. Zapravo više su odabrani u svojoj prilagođenosti, hipersenzitivnosti i osvešćenosti, nego što to možda stvarno treba svetu. To je njihov doživljaj njihove uloge u svetu i ovom životu. Da su odabrani i posebni…jer to nisu bili svojim roditeljima, nažalost. I dalje: projektuju sebe na svet. Većina ljudi koji to manje razumeju i znaju – objašnjavaju to spiritualistički, religiozno, ezoterijski, mistično. 

Ljudi sa nekim od tih pominjanih aspekata u svojim ličnostima su enormno promenili tok civilizacije i svet kroz istoriju čovečanstva (zato takve sigurno treba više izučavati); Hitler (u svojim očima i u očima većine tadašnjih Nemaca je bio spasitelj), Aleksandar Makedonski isto, Isus Hrist, Gautama Sidarta (prvi Buda), prorok Muhamed, Tesla…