Nenad Petrović

Pre više od 20 godina, kao srednjoškolac sam prvi put u životu pročitao da nas ne formira samo detinjstvo, nego i rođenje. Sam način rođenja. Sam čin rođenja. Da to kako smo se rodili ostaje zapamćeno u našem sistemu. A mi se tom zapamćenom iskustvu prilagodimo, blago izmenimo naš sistem koji uskladimo sa rođenjem i memorijom rođenja. (Jednom ću da pišem o tome kako naš organizam pamti na neurološkom nivou, ali trenutno se neću time baviti, jer bih mnogo širio temu praveći veliku digresiju) 

Onda sam u narednim godinama naletao kod više autora da obrađuju temu rođenja kao značajnu za naš razvoj i dinamiku ličnosti. Takođe, saznao sam i da sam ja imao jako teško rođenje (da sam jedva preživeo), pa bukvalno vođen ličnim motivom da to sve istražim i popravim sam sve više i dublje ulazio u tu temu. Enormno sam se načitao fizioloigije, psihologije, medicne, biologije…i njihove veze sa načitavao rođenja. Povezao sam intelektualno ono šta sam čitao i šta se meni dešavalo. Povezao sam i moj način rođenja sa mojim tadašnjim problemima, sa mojim pogledom na život, percepcijom ljudi, odnosima na poslu, sa prijateljima ili devojkama. Sve je bilo kristalno jasno i povezano uzročno-posledično, da sam ja krenuo na psihoterapiju, desetak godina posle prvog suretanja sa rečenicama koje povezuju našu ličnost, probleme i rođenje, da bih to ispravio sve kod sebe. Išao sam u par navrata po par meseci na psihoterapijske seanse u narednih desetak godina. I to me je bukvalno promenilo da sam postao drugačiji čovek skoro potpuno. 

I na tom celom putu koji je trajao više od 20 godina sam saznavao o značaju rođenja iz ličnog iskustva i o značaju rođenja iz knjiga od drugih autora, naučnika ili onih koji su prolaziki slične priče kao ja. Imao sam intelektualan i dođivljajni uvid, lični i tuđi uvid u značaj rođenja. 


“Rođenje bez nasilja” je naslov knjige Frederika Leboajea koji je potpuno bio u pravu sve što je napisao u toj knjizi izdate prvi put 1972. Beba treba da se rodi u toploj, sa prigušenim svetlom i tihoj prostoriji da bi bilo to biće kasnije u životu zdrava i normalna osoba. Naša porodilišta su sve suprotno od toga što je Leboaje postavio kao preporučeni standard. Sa jakim svetlom, hladne i sterilne sobe, sa bukom užurbanih medicinskih radnika, babica, lekara i sestara okolo. 

Artur Džanov je baš dosta pisao o posledicama teškog rođenja. Kako prave podlogu za kasnije najteže psihičke bolesti. I kako tretirati kroz psihoterapiju teško rođenje. 

Mišel Oden je učenik Frederika Leboajea, koji je preložio kao mogućnost da se majke porađaju u kadama sa vodom, jer voda umanjuje bolove u lumbalnom delu porodilja. 

Artur Džanov je sam imao teško rođenje i imao je lično motiv da tu istražuje. Isto tako i Frederik Leboaje. Obojica uz Mišela Odena su zagovarali rođenje bez nasilja jer su znali (ono što i ja znam) kako teško rođenje utiče na razvoj čoveka. 

Opšte preporuke osim kadica sa vodom, toplih i zamračenih prostorija u kojima se majke porađaju je i veoma nežna masaža bebine glave, rođenje prirodnim putem, bez anestetika. Znali si za značaj kad se beba rodi sa pupčanom vrpcom oko vrata. Pogledao sam nekoliko istraživanja i navode da se bebe zapetljau eto slučajno u maminom stomaku u vrpcu u 15% – 35% slučajeva i da nad tim nemamo mnogo kontrole. To onda onemogući da beba zauzme pravilan položaj pred izlazak iz materice. Ogroman procenat sucida koji se desio bešenjem, ti ljudi su nažalost imali veoma često vrpcu oko vrata na rođenju, kao da su imitirali taj događaj u svom samoubistvu. Uz vrpcu oko vrata na rođenju i veoma teško detinjstvo i sadašnji život pun muke i nerešivih problema.

Mišel Oden na svom tragu navodi da u Francuskoj danas skoro da nema žene koja se porodi prirodno, bez lekova i anestezija, i gledao sam njegov intervju na YT-u gde kaže da će posledice toga sve nas stići kad ta generacija koja se tako rađa – odraste. Da će biti više bolesti, depresije, autizma…da će se pojačati alijenacija, opšta melanholija i manni radni učinak. Da će se povećati neplodnost. 

Artur Džanov navodi vezu depresije i bipolarnih poremećaja sa načinom rođenja. Isto tako i da su panika i anksioznost u jakoj vezi sa teškim rođenjem. 

Sva trojica, a naročito Džanov i Leboaje navode da je jako značajno da se beba ne odvaja od majke odmah posle rođenja, da se stavi na majčine grudi, a ne nosi u drugu prostoriju na kupanje, i da se ne seče pupčana vrpca odmah dok je još plavo-crvena, jer još pulsira i prenose se hranljive materije  u bebu. 

Beba rođene teško i u lošim okolnostima su kasnije često bolešljivija deca i ljudi, manje inteligentni i kreativni budu.

Svi mi koji šetamo ovim ulicama i živimo po stanovima (od predsednika i menadžera, ministara i direktora do đubretara, kopača zemlje i bunara), i idemo ili ne idemo na posao – smo prošli kroz porodilište. I tamo nešto doživeli što nas je oblikovalo i sa tim idemo u život. Sistem i društvo se mogu promeniti na bolje, masovno i sistemski –  ako promenimo naše prakse u ustanovama kroz koje svi prolazimo. Porodilite bih pre izabrao nego škole i fakultete. Jer su najranija iskustva u našem životu najbitnija za naš razvoj. Ako bi mi neko dao moć da promenim svet ili državu jednom promenom i odlukom, uveo bih promene praksi u porodilištima, i to da budu u skladu sa smernicama Leboajea, Džanova i Odena. Svet se suštinski menja u porodilištima. 

I samo bih da napomenem za kraj ovog teksta da ovo nije ezoterija, misticizam, spiritualizam, new age-izam ili bilo šta slično, nisam ni ja umislio. Rođenje i taj period oko rođenja nas presudno oblikuje za kasniji život i na tim temeljima gradimo svoju buduću ličnost. Jednostavno ako je moja promena subjektivna, onda sigurno nisu bezbroj tuđih promena. Ovo je istina i jako značajna stvar kako rođenje konstrkuiše naš mozak, naše gene, ponašanje, osećanja i time naš život.