Nenad Petrović

Pisao sam već o tome da su najveći deo što mi nazivamo psihičkim bolestima – zapravo mehanizmi opstanka našeg organizma, kao neka oruđa koja nam služe da bismo opstali i preživeli. Strateški manevar našeg organizma s kojim uspevamo da preživimo. Jer je kod nas ljudi sve u funkciji života i opstanka. Osim psihičkih bolesti, isto tako inteligencija je sredstvo opstanka. Različite karakterne crte ili podložnost i netolerantnost/tolerantnost stresa su isto mehanizmi opstanka. Sve što nas određuje, pa tako i među tim psihičkim bolestima, kako ih šira javnost naziva, i depresija je mehanizam opstanka, tj oruđe preživljavanja našeg organizma.

Ovu temu pišem najviše pod uticajem radova Artura Džanova, Stivena Pordžisa i Gabora Matea, ali i nekih drugih naučnika, naročito neurologa/neurofiziologa.

Kako se pokazuje ta depresija? Kao osećanja beznadežnosti i bespomoćnosti, kao uzaludnost svega i besmisao. Kao prokrastinacija. Kao nemoć i imobilisanost. Kao paralisanost i inertnost. Kao sram i krivica. Kao tuga i potištenost, melanholija. Nervoza i nelagodnost. Ceo sistem je u daunu, potisnut, represiran. Depresija je jedno veliko spuštanje. Kao zatvorenost i polu-ugašenost organizma, koji radi na rezervi iz moranja. Bezvoljnost i apatija. 

Artur Džanov depresiju gleda kao fiziologiju beznadežnosti.
Stiven Pordžis je gleda kao imobilizaciju organizma da bi se spasao i preživeo.
Gabor Mate vidi depresiju kao normalnu reakciju na nenormalne okolnosti.

Ako znamo malo neuroanatomije i kad se u filogenezi i ontogenezi razvija neki deo nervnog sistema – onda možemo odatle da naslutimo šta se dešava i zašto se dešava u depresiji. 

Razvoj vrste (čovečanstva) nam kazuje (po Polivagalnoj teoriji) da je u evoluciji kičmenjaka sisara primata prvo nastala donja, niža grana vagus nerva koji kad se aktivira mi se zaledimo, parališemo. A ta aktivacija se dešava kad naš nervni sistem (kroz čula sluh, miris, vid…) skenira okolinu i percipira da smo ugroženi. I onda se zaledimo i tako smo spašeni predatora (ili teškog rođenja). Iz te grane vagus nerva (dorzalne) u filogenezi (evoluciji vrste) milionima godina kasnije, nastaju parasimpatikus i simpatikus, Vlakna tog kompleksa nerava vagusa se nastavljaju na vlakna vagus grane zadužene za “freeze” odgovor. Za obamrlost, zaleđenost. A onda iz te grane simpatikusa i parasimpatikusa se nastavlja ventralni deo vagusa, poslednji u evoluciji nastao, a zadužen za društvenost, poverenje, konekciju i ljubav. Što fiziološki znači da je samo homo sapiens, kao trenutno poslednji stupanj razvoja života u evoluciji, sposoban za veoma širok i dubok kapacitet ljubavi.  Za najkompleksniju ljubav. Za najširi do sada evoluciji znan spektar ponašanja oko ljubavi. Možemo videti iz ovoga da kako se razvijao i usložnjavao (razvoj i usložnjavanje svega pa i nervnog sistema je deo opšte težnje ka entropiji i odlaska u beskrajnu neuređenost)  kroz evoluciju nervni sistem, tako su se usložavale vrste i ponašanje organizovano i kontrolisano od nervnog sistema.

Prvo su naši pra-pra-preci imali od reakcija na preteću i opasnu okolinu samo “freeze response” jer je postojao samo donji deo kompleksa neurona vagusa. Milionima godinama kasnije se razvija dodatna grana (kompleks neurona) na vagusu i to su simpatikus i parasimpatikus (fight or flight response). I odatle se nastavlja mnogo kasnije ventralni deo kompleksa neurona na vagusu koji je zadužen za složene emocije ljubavi, poverenja, povezivanja. Dinamika razvoja nervnog sistema i majušnog dela unutar njega – vagus nerva je potpuno ogledalo za dinamiku razvoja i usložnjavanja ljudskog ponašanja, i unutar tog ponašanja odgovora na preteću i opasnu okolinu. Drugim i kraćim rečima: kako se usložavao nervni sistem vrsta – tako se i usložavalo ponašanje.

Kako u filogenezi (razvoju vrste, čovečanstva) tako i u ontogenezi (razvoju jedinke, mene, tebe i svakog od nas pojedinačno) isti je redosled razvijanja delova nervnog sistema. Kad smo kod mame u stomaku krene prvo da se razvija dorzalni (donji) deo vagusa, pa iz njega simpatikus i parasimpatikus, i na kraju se nastavlja na njih ventralni (gornji) deo vagusa, sa svim svojim funkcijama. 

Depresija je zapravo pojačan rad (to je sa razlogom, nije slučajno, eto tako se desilo)  naročito u tom donjem (dorzalnom) delu vagus nerva, prvog kompleksa nerava oko vagusa nastalog u evoluciji samog vagusa (vagus je X kranijalni nerv po anatomiji u medicini). A isto tako velikim delom pojačan rad parasimpatikusa. I znamo kako radi dorzalni vagus – imobilizacija, paralisanost, obamrlost, utrnelost. A parasimpatikus nas usporava (naš bazalni metabolizam). Parasimpatikus snižava temperaturu organizma, obara pritisak, usporava rad srca i redukuje sve te vitalne funkcije. Znači približavamo se po stanju i reakcijama dorzalnom delu vagusa kad obamiremo, utrnimo i budemo zaleđeni (imobilisani) “freeze response”.

I to je depresija. Kad nam trajno pojačano rade dorzalni deo vagusa i parasimpatska grana vagusa. Udružena dejstva.

Ali sada je pravo pitanje – zašto je njihova aktivacija trajno pojačanog rada? Zato što reaguju na memoriju rane traume. Naš organizam sve pamti i sve beleži. A dokle god je to zapamćeno i prisutno u memoriji, dotle i naš organizam ima reakciju na tu memoriju, a to je u ovom slučaju depresija.

Sad, ako se setimo, kad kreće cela ova reakcija, da nam pojačano rade dorzalni deo vagusa i parasimpatikus? Krene kad naš organizam percipira da smo ugroženi. Kad preti životna opasnost i kad je stresno toliko da je život ugrožen. 

A šta to može da bude opasnost i pretnja po život u tako ranom periodu našeg života po nas? Pa dok smo kod mame u stomaku, ako mama puši, pije, pod stresom je (jer je rat, besparica, ostavio je muž…). Ako nam je teško rođenje, dugotrajno i sa recimo vrpcom oko vrata, ako je mama primila mnogo anestezije što nas je ugasilo i zatvorilo isto kao mamu. Mi sve osećamo šta mama oseća, a ta osećanja i raspoloženja sa mamom razmenjujemo biohemijski kroz pupčanu vrpcu i placentu.

Depresija u sadašnjosti je produžena, trajna reakcija na taj veoma rani stres i životnu opasnosti, rane traume, na tu opštu ugroženost. 

Aktiviran parasimpatikus i dorzalni vagus šalju signale telu kroz izmenjeno lučenje hormona i neurotransmitera, da krene u preživljavanje. Kroz izmenjeno lučenje adrenalina, noradrenalina, dopamina, serotonina…I kad neko kaže depresija ima za uzrok manje dopamina, više serotonina, pojačano lučenje adrenalina… To nije cela slika. To izmenjeno lučenje hormona i neurotransmitera je zapravo na fiziološkom nivou depresija. Mi depresiju vidimo samo kroz izmenjena  osećanja i ponašanje, što je psihologija, ali to ima svoj fiziološki pandan u promenjenom lučenju biohemikalija. 

Ali zašto se izmene biohemikalije i promeni ponašanje? Jer su se aktivirali i pojačano rade dorzalni vagus i parasimpatikus/simpatikus. A zašto su se oni aktivirali i izmenili svoje lučenje, i to trajno? Zbog stalno prisutne memorisane traume i pretnji, opasnosti po organizam.  Koji su se desili veoma rano i tako napravili podlogu za tendenciju ka depresiji, za tu izmenjenu fiziologiju. 

Na svu tu podložnost depresiji koja se pravi rano u životu, treba da bude još jedna komponenta prisutna da bi se razvila jaka depresija, a to je naše detinjstvo u kom su nas kočili, zastrašivali, zapostavljali i zlostavljali, obeshrabrivali, u kom nismo izlazili napolje da se jurimo i sve što je moglo da nas spušta i okine pokrećući tendenciju ka depresiji. Sve destimulišuće i obezvređujuće. 

I tako depresija je naša trajna reakcija na opasnosti iz (rane) okoline, podstaknuta trenutnim životom i detinjstvom, koja nas je spašava i pomaže nam da postojimo. 

Sa stanovišta ljudskosti ali i istinitosti, depresiju ne bismo trebali nazivati bolešću, jer je depresija pomoć našeg organizma da preživimo i opstanamo. Depresija je trajna fiziološko-psihološka adaptacija (prilagođenost) našeg organizma na naročito rano stresno okruženje u prenatalnom i perinatalnom periodu. Promene se i neuronski putevi. Adaptira se i ispovezivanost mozga, jer je umreženost mozga zapravo – slika i prilika života kakvog živimo. I kad promenimo način života, ili percepciju sveta u glavi, ta promena nije samo kognitivno-psihološke prirode. Ta promena je i u mozgu koji je drugačije ispovezivan i umrežen, i drugačije srazmere luči neurotransmitere i hormone. I iz tog drugačijeg mozga ide drugačiji doživljaj sveta. Depresivni ljudi imaju drugači doživljaj sveta. Žive u istom svetu kao svi mi, ali ga drugačije doživljavaju – zbog toga što su morali da se trajno prilagode ranom stresu. Pa su i dalje u aktivnom odgovoru na rani stres, i kroz taj aktivan odgovor (depresiju), posmatraju i doživljavaju taj isti svet koji je isti za sve nas. 

Red je i fer je kad sam izneo problem da dam makar u jednoj rečenici i moje viđenje rešenja problema. Pogotovo jer je depresija u odeđenoj meri vezana za suicid ili jednostavno težak život uz patnju. Potencijalna rešenja koja ne bi trebalo da škode, a da nisu medikamentozna terapija,  su aktivacija vagusa po metodama i tehnikama Stivena Pordžisa i regresivne deep-feeling psihoterapije kao npr kasnija Primalna Terapija Artura Džanova ili telesno orijentisani pristupi.
​Na tu temu za rešenje depresije (ako mene pitate) kao trajne adaptacije našeg organizma na stres i opasnost, radi opstanka, čitajte osim Pordžisa i Džanova, Pitera Levina, Besela Van Der Kolka, Gabora Matea, malo Aleksandra Lovena, Stanislava Grofa i Vilhelma Rajha, malo Pola MekLina, Antonio Damasia, pa i Danijela Golemana… Ima imena od kojih se može svašta naučiti. Takođe kao ublažavanje simptoma depresije mnogo kretanja, sunce i vazduh i biit među ljudima. I ispunjavati sitne zadatke i male obaveze. Ma koliko banalne bile. Nekad je to da se svaki dan ujutru namesti krevet i šeta 2 km po suncu i vazhuhu u društvu. Da se redovno ispunjavaju ti zacrtani minijaturni ciljevi (koji se postavljaju u skladu sa stanjem) i da se tu stvori navika. I ponavljam glavno – kretanje na suncu među ljudima.