Nenad Petrović

Neurostvarčice opet. Polivagalna teorija najsigurnije zaslužuje da je predstavim mojim rečima, kako znam i umem, na ovom blogu. Da bude svima razumljiva (uprkos terminologiji) i da se vidi njen značaj. Da je povežem sa ponašanjem, psihologijom, životom – sa onim što nas najviše zanima. Jer šta nam samo znanje anatomije znači, ako nemamo nikakvu primenu tog znanja.

Polivagalnu teoriju je razvio Stiven Pordžis (Stephen Porges) ’90-ih. Teorija se zove polivagalna jer se u najvećoj meri tiče vagus nerva i kompleksa neurona oko vagusa. Pošto se bavi kompleksom neurona oko vagusa, zato je poli (više neurona), nije samo vagalna.

Anatomija homo sapiensa i nekih drugih viših kičmenjaka zna za kranijalne nerve. To su nervi koji izlaze iz moždanog stabla (kontroliše osnovne životne vitalne funkcije) i ima ih 12 parova. Svaki od njih (hipoglosalni, facijalni, optički, olfaktorni, glosofarijengalni…) se proteže različitim (neuronskim) putevima po telu i ima svoju ulogu u regulaciji ponašanja, fiziologiji, stresu, metabolizmu…

Jedan od tih kranijalnih nerava je vagus nerv, X (10.-ti) kranijalni nerv po kom  je polivagalna teorija dobila naziv. Zove se vagus po vagabundu (lutalici, skitnici), jer vagus nerv “luta” svud redom po organizmu, dugačak je i ima svoje grane raspostranjene naokolo po telu. Pruža se od moždanog stabla u donjem delu mozga, pa na dole preko vrata, pluća, srca (pneumotoraksa) do abdomena.

Nekima koji nisu u ovoj priči možda deluje zamršeno i složeno, ali nije. Par puta se prođe i zna se o tome. Kao sve u životu.

U našem organizmu postoji autonomni deo nervnog sistema, nad kojim mi nemamo vladavinu. On radi mimo naše volje, na nesvesnom i automatskom nivou.

U okviru tog autonomnog nervnog sistema su simpatikus (fight or flight) i parasimpatikus (rest and digest).

​A u okviru vagusa postoje tri grane, tri kompleksa (grupe) neurona:

– Ventralni vagalni kompleks
– Simpatski nervni sistem
– Dorzalni vagalni kompleks

Ventralni vagalni kompleks reguliše društvenost kroz neurotransmitere oksitocin i serotonin najviše. Dobro je regulisan kad se osećamo u društvu ili sami prijatno, mirno, sigurno i opušteno. Tada se sa tim društvom povezujemo. Prihvaćeni smo i društveni, bez zadrške, laki. Komuniciramo. Pogledi i dodiri nisu nabijeni tenzijom. Bez stida i straha. Srce nam mirno kuca, varenje nam je normalno. Osećamo empatiju. Lako komuniciramo. Mišići opušteni.

Simpatski nervni sistem se aktivira kad naš organizam percepira da smo ugroženi, da nam preti opasnost. To kako percipiramo okolinu Stiven Pordžis naziva neurocepcija. Naš organizam stalno skenira okolinu ne bi li uočio izvor opasnosti od kog beži ili izvor mira i sreće kom teži. Kada naš organizam percipira opasnost, tada se pokreće cela lančana, kaskadnog tipa, reakcija, jedna uzrokuje drugu. Neuroni izluče adrenalin, dopamin i noradrenalin (kateholamine, hormone stresa), kortizol, u krv koja ih nosi do ćelija mišića, pa se stegnu mišići spremajući se za borbu ili bekstvo, adrenalin ide do srca i srce pumpa ludački, pojača se rad dijafragme koja ubrza disanje, skrati dah, dopamin pojača fokus, galvanizuje nas, agituje, i smanji sa noradrenalinom osetljivost (pripremi nas da manje osećamo bol)…

Dorzalni vagalni kompleks reguliše filogenetski jako primitivnu reakciju našeg organizma. Kada smo najugroženiji u životu mi ćemo da se zaledimo, zatvorimo, onesvestimo. Da se ukočimo. Kad organizam (ako je subjektivno i neprimereno realnosti, to su bolest, hipersenzitivnost na nerealne okidače) proceni da je opasnost tako velika da nema smisla bežati ili boriti se, on neće aktivirati simpatikus da se bori ili beži, već će aktivirati dorzalni vagalni kompleks da se onesvestimo, utrnimo, zatvorimo, da kolabiramo. Pokretač aktivacije dorzalnog vagalnog kompleksa može biti ne samo neka pretnja u neposrednoj okolini, ili psihološka trauma, već i neka fizička povreda i jak bol kad se čovek može onesvestiti (saobraćajna nesreća npr), kao poslednji manevar organizma pre smrti, toliko boli da se onesvestimo da ne bismo bol osećali. Aktivacija dorzalnog vagalnog kompleksa neurona usled percipirane opasnosti, bola ili pretnje, podstiče na čuvanje energije. Mudrost našeg organizma, sačuvana u genima, intuiciji i instinktima nasleđenim od svih naših predaka, je u tome da za nas odabere najoptimalniju reakciju na trenutnu situaciju. (Naši preci su prolazili slične situacije i pošto su preživeli dovoljno dugo da se razmnože, šalju nam njihove instrukcije o preživljavanju i opstankiu kroz gene, intuiciju i instinkte). To znači, u ovom slučaju, da se čuva energija za teško vreme posle te ogromne opasnosti, pa se redukuje metabolizam, varenje, rad srca – opšti safety mode. Neke, nižeg evolucionog stupnja, životinje imaju to zatvaranje, skoro potpuno gašenje organizma dok ne prođe ta velika opasnost. Onda ponovo ožive ili “ožive” i nastavlja se dalje. Razne jednoćelijske bakterije se skoro potpuno ugase na stotine godine i uđu u mirovanje, u redukovanu potrošnju energije, ali i višećelijski kičmenjaci se onesveste (npr mi homo sapiens se dešavalo da se ljudi onesveste kad medved istrči pred njih). Automatska, nesvesna reakcija. Evoluciona biologija to naziva atavizam (nasleđeno od filogenetski dalekih predaka). Što znači, iako je diskutabilno da li savremenom čoveku treba ta reakcija, mi to ne biramo, nasledili smo od ko zna koliko u prošlosti dalekih rođaka (nekih četvoronogih krznenih životinja) taj deo nervnog sistema i uz njega tu primitivnu reakciju.
Objašnjavajući opstankom i evolucionom biologijom opravdanost postojanja funkcije gašenja organizma aktivacijom dorzalnog vagalnog kompleksa, lako je sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da je ta reakcija gašenja postojala kao oproban mehanizam opstanka naših davnih predaka u istoriji. Kad bi neki predator (lav, tigar, medved…) naišao pred našeg pretka, naš životinjski predak bi se onesvestio. A pošto predatori sisari kičmenjaci (lav, medved, tigar) ne jedu leševe i uginule, već samo one koje oni ubiju, naš bi krzneni daleki rođak bio siguran kao onesvešćen, jer je u očima predatora ličio na lešinu. I tako bi ga aktivacija dorzalnog vagusa spasila.
Takvo ponašanje i danas viđamo kod nižih oblika kičmenjaka sisara kad se prave mrtvi pred grabljivicama kod npr: oposuma, zamorčića, razne vrste kunića i zečeva, divlje patke, čak i kokoške kad se na selu nađu ispred smrtne opasnosti se prave mrtve.


(Psihogene) bolesti kroz oči polivagalne teorije – moja interpretacija

Psihogene bolesti (bolesti psihičkog porekla) za uzročnika imaju stres na psihu, koji je trajno promenio rad psihe i organizma uopšte, da bi se organizam sačuvao, spasao. Psihičke, ali i mnoge druge bolesti su trajne adaptacije, prilagođavanja našeg organizma na stresogenu okolinu i nedaće.
Gledano evolucionom biologijom i opstankom, bolesti postoje kao pametan manevar organizma da i kad smo ugroženi, pod stresom ili pretnjom, mi se razbolimo izobličujući se i izopačijući, ali ne umiremo, i tako preobličeni, bolesni od pretnji, stresa, bolova, zapostavljanja ili zlostavljanja (u detinsjtvu ili sad, kadgod, jer organizam sve pamti) mi opet imamo šansu za produžimo život. To je imperativ živog, da se nastavi i da postoji. U kom god prilagođenom obliku. To što zovemo bolest je zapravo trajna prilagođenost organizma na stres.

Aktivacija simpatikusa u fight or flight modus može, ako je stres ogroman i dugotrajan, da traje stalno. Mi smo se zaglavili u toj reakciji iako je davno prošla opasnost koja je izazvala aktivaciju simpatikusa. Mi u sadašnjosti  reagujemo kao da je opasnost i dalje tu. I to su psihogene i psihosomatske bolesti. Anksioznsti, panike, fobije, visok pritisak, palpitacije, neuroze, psihoze, depresije, psihopatije… Najteže šizofrenije, paranoje i bipolarni poremećaji imaju za uzrok naslagane intenzivne traume velikog broja, u dugom nizu godina i onaj ko se tome prilagodio da bi preživeo, mi to prilagođenje nazivamo bolest, upravo ta psihoza, depresija ili bipolarni poremećaj je adaptacija.

Pomenuo sam da postoji korelacija (ne i nužna kauzacija) između bolesti i polivagalne teorije, ali cela ogromna knjiga može da se napiše o fiziološko-psihološkim mehanizmima koji stoje iza te korelacije. Znači kako nervni sistem instaliran u oči polivagalne teorije, posmatra bolesti.


Osim što nam je zanimljivo da čitamo i znamo o polivagalnoj teoriji, možemo da to znanje i upotrebimo. Npr za samoregulaciju sopstvenog nervnog sistema. Ja sam sada jedan nervni sitem, a ne neki Nenad, jer pričamo o neurologiji. Kako ću ja npr da izađem iz fight or flight modusa, jer je štetan za mene da bude dugo aktiviran? 

Disaću duboko, jer disanje duboko aktivira parasimpatikus, koji je kontrateg i antipod simpatikusu i fight or flight modusu. Znači da bih se umirio, disaću duboko. Pevaću, jer pevanjem mi trepere glasne žice pored kojih u vratu prolazi vagus i tako nehotice biva aktiviran. To znači da se pevanjem umirujem, ali sad znam neurološki mehanizam iza umirivanja pevanjem. Neću često ni dugo biti fokusiranog pogleda na monitor tu blizu ispred očiju, jer to pokreće i intenzivira rad simpatikusa, to fokusiranje organizam doživljava kao stres i angažuje simpatikus. Već ću gledati negde u daljinu perifernim vidom, panoramski, jer to organizam doživljava kao mir i spokoj i tako angažuje rad parasimpatikusa koji luči serotonin, endorfine i oksitocin, i tako se umirujem. Više ću slušati nego gledati, jer to aktivira isto parasimpatikus. 
Disaću duboko, pevati, gledati u daljinu, slušati je sve samo-regulaciija sopstvenog nervnog sistema. Osim samo-regulacije gde sam regulišem sopstveni nervni sistem, postoji i ko-regulacija. Ko-regulacija nervnog sistema je kad sa nekim u društvu regulišemo međusobno nervne sisteme. Npr masiranje, grljenje i maženje će nas opustiti i tako nas umiriti, ali istovremeno će aktivirati lepo ventralni vagalni kompleks koji luči oksitocin neurotransmiter bliskosti i zbližavanja, poverenja i opuštenosti, seksualnosti i mira, empatije i povezivanja, ljubavi i sreće.

Potrebno je čovek da ima veštine oba regulisanja svog nervnog sistema. Ko-regulacija jer smo mi društvena bića i moramo da budemo sa nekim bliskim da bismo opstali kao zdravi i uradili više u životu sa grupom ljudi od poverenja (porodica npr), ne moženo sami. Samo-regulacija, jer nećemo biti stalno u grupi da se međusobno regulišemo i umirujemo. Pogotovo muškarci je poželjno da razvijaju veštine samo-regulacije, jer prirodnije je da se žena osloni na muškarca kao podršku, a ako muškarac nije regulisan, neće moći da pruži podršku ženi i sa njom da se međusobno reguliše. Češće su u životu muškarci sami, i neće opstati ako ne znaju veštine samo-regulacije. Jer iz regulisanog nervnog sitema idu uspeh na poslu, društvenost, partner, inteligencija i stvatralaštvo…

Filogenetski najstariji deo nervnog sistema od pominjanih u polivagalnoj teoriji je dorzalni vagalni kompleks. U evoluciji života, pre nego što je postojao primitivni nervni sistem i sa njim dorzalni deo vagusa, postojale su slične funkcije kod nižih beskičmenjaka, pa i jednoćelijskih organizama – a to je da se ugase na neko vreme da bi se organizam spasao. Milionima godinama kasnije, kad je krenuo da se razvija u raznim oblicima života nervni sistem, te ćelije nervnog sistema su preuzele tu ulogu gašenja i time spašavanja od predatora. Znači ponašanje (gašenje, imobilizacija) je ostalo isto u spektru ponašanja tadašnjih oblika života, samo je tada novonastali deo nervnog sistema preuzeo kontrolu nad tim ponašanjem. Šta ili ko je u tadašnjim organizmima pre oformljivanja primitivnog nervnog sistema sa dorzalnim kompleksom vagusa kontrolisao imobilizaciju, gašenje ne znam, ali je kontrolu tih funkcija preuezo dorzalni vagus kad je krenuo da se obrazuje. Stotnama miliona godina kasnije je nastao simpatikus, kao aktivator fight or flight modusa, a posle toga ventralni vagalni kompleks koji je počeo da se razvija u evoluciji kad smo krenuli da živimo u grupama, čoporima, bandama… Kroz evoluciju i godine se ne gubi ništa, samo se nasleđuje od predaka i stiču nove veštine koje razvijaju nove delove nervnog sistema i pohranjuju novo iskustvo u genima. Tako da je evolucija nervnog sistema i njegovih prvobitnih rudimentarnih najava kod ranih vrsta zapravo evolucija živog sveta.
Pošto je ontogenetski razvoj (pojedinca) samo ubrzani filogenetski razvoj (vrste), onda  znamo da se kod naših fetusa i beba u razvoju prvo javlja deo nervnog sistema koji se prvi razvio kod naših predaka – dorzalni vagalni kompleks, pa onda sledi autonomni delovi nervnog sistema i na kraju ventralni vagalni kompleks se razvije.

​
Polivagalna teorija, koju sam ovde predstavio samo deo i osnovne stvari ono šta ja znam, je skup znanja o nervnom sistemu, emocijama i regulaciji emocija, stresu, psihologiji, ponašanju čoveka… I mislim da je lepo da znamo mehanizme iza našeg ponašanja, stanja i bolesti, i po kojim se pravilima sve dešava u svetu naših emocija i stresa.