Nenad Petrović

U ovaj naslov sam pokušao da sažmem u jednoj rečenici o čemu ću pisati. A to su imperijalističke kulture spektakla, kako sam ih nazvao, i njihove sličnosti, iako su dva milenijuma vremenski udaljene. Ta vremenska distanca ih čini da je naizgled teško da imaju veze jedna sa drugom, ali ipak – imaju. I o tome ću pričati. 

Te kulture su Stari Rim i današnja Amerika. Da su imperijalističke kulture, tu nema zbora i upita – jesu. Karakteristike imperije su da se šire i vrše uticaj po svetu po pokorenim, podaničkim narodima. U toj ekspanziji nameću svoje stavove i vrednosti i uzimaju radnu snagu sa tih osvojenih i pokorenih država, da im ta radna snaga doprinosi daljem razvoju njihovih imperija.
Stari Rimljani su pokorene narode porobljavali, uzimali njihovo ljudstvo i dovodili u Rimsku imperiju da ratuju za njih, prave puteve ili rade u polju. Neki statistički podaci govore da je svaki peti stanovnik starog grada Rima bio zapravo pravi Rimljanin, Latin. Ostali su bili robovi ili poreklom robovi. Dakle, mnogo više robova nego autohtonog, starosedelačkog stanovništva. To je bila struktura naroda u Starom Rimu.
U danasšnjoj Americi je slična priča. S tim što oni i nemaju svoju izvornu naciju koja je osnovala državu. To su sve Evropski iseljenici i izgnanici koji su tamo izvojevali nezavisnost od Britanije, praveći novu nezavisnu državu na tuđem tlu na ko su proterali domoroce Indijance. I današnji Amerikanci su napravili takav sistem da kod sebe dovode radnu snagu iz ostatka sveta, samo modifikovanijim i sofisticiranijim metodama nego Stari Rimljani. Imaju zelenu kartu kojom daju državljanstvo i time radnu dozvolu. Imperijalističkim pohodima (ne samo vojnim) u svetu, uzimaju resurse od drugih država (novac, naftu, zlato, ljude, dijamante, rude) i tim resursima prave atmosferu materijalnog blagostanja da bi privukli da kod njih dođe nova i sastrane radna snaga i da isto kao u Starom Rimu održavaju svojim znanjem i radom imperiju. 

Dakle, zapažanje mnogih nas je da je jedan od zajedničkih imenilaca za Starorimsku i Američku imperiju da uzimaju radnu snagu, samo se forma promenila za  2 000 godina. 

Takođe, I Stari Rim i današnja Amerika su kulture spektakla. To znači da je sve pravljeno za šou, spektakl, za privlačenje pažnje širokih narodnih masa. U Starom Rimu su bile borbe gladijatora u Koloseumu na život i smrt. I time se narod zabavljao. Današnja Amerika ima sitkome, televizijske i bioskopske iz Holivuda uvežene blokbastere, i u tim filmovima i serijama je najčešće isto šok, spektakl, i zabava za mase. Eksplozije, ubistva, jurnjava, drama. Jednostavno sličan model kao u Starom Rimu. Otprilke šta je za Stare Rimljane bio Koloseum kad bace Hrišćane lavovima ili kad se bore gladijatori, to je danas u Americi zabava iz Holivuda preko televizijskih i bioskopskih ekrana.

Drugo i ne možemo da očekujemo od Starog Rima. Jer znamo par krilatica na kojima je celo društvo počivalo. “Zavadi pa vladaj” i ceo taj militaristički vajb. “Hleba i igara”, što sugeriše – samo da ne bude narod gladan da se ne bi bunili i da imaju čime da se zanimaju, da se ne bave kaoko vlast vlada, a to su taj šou i spektakl, dok se glavne stvari odvijaju van tih domašaja i poimanja, ispod žita. To je narodu bačena koska da glođe da se zanima, dok oni glavni rade druge stvari dok narod tu kosku glođe. Otprilike je tako i u današnjom Americi, isto, preslikan model od Starog Rima, samo plasiran u osavremenjenoj formi, prilagođen današnjim tokovima i trendovima. 

Osim spektakla, kao sličnosti i paralele između Starog Rima i današnje Amerike kao imprlijalističim tvorevinama, ima i drugih sličnosti. A to je npr bezbožništvo, nemoral, nemanje svetinje, vrednovanje i apostrofiranje SAMO materijalnog bogatstva, bahatost i narcisoidni egoizam. Ništa sveto, sve profano. Čak je i savremena zapadnjačka nauka alopatska medicina i redukcioni materijalizam. Sve ću to da podvedem pod jedan naziv, a to je – nemanje duhovnosti (iako u savremenoj Americi ima religioznosti, o tome i razlici sa duhovnošću malo kasnije). 

U današnjoj Americi Bog im je “Mister Dolar”. Sve se vrednuje i gleda kroz pare. Kad sam npr čitao beleške Knuta Hamsuna od pre oko 150 godina kad je bio u Americi, upravio je to isto navodio, da im se sve vrti oko para i dolara. On koji je bio panteista bezbožnik je bio šokiran tim nivoom američkog apostrofiranja materijalnog i dolara. Ako se setimo nas, kakvi smo bili pre dvadesetak ili više godina. Niko nije pričao ovoliko o parama. Narod se družio i bio poverljiv, iako smo bili siromašni svi, ali onda postepeno nam dolazi globalizacija (što je u stvari eufemizam za dolazak nametnute američke kulture i vrednosti) i mi sve više pričamo o parama međusobno, otuđujemo se i osamljujemo (to otuđivanje i osamljivanje je isto deo američke individualističke kulture, gde je pojedninac u centru svega). Move on, self care i individualizam su vrednosti došle iz Amerike, što kod nas nikada pre nije bilo tako. Ne sviđa ti se kako ide sa devojkom, ne sviđa ti se posao…move on, teraj dalje, nađi nov bolji posao, nađi novu bolju devojku i to pod okriljem self care-a (kao ti brineš o sebi i svom mentalnom zdravlju i zato teraš dalje, ne zadržavaš se na poslovima i u vezama koji ti malo nisu ok). A posledica toga je otuđivanje, svi su sve više usamljeni, depresije i beznađe. Amerikanci imaju pare kad se tako ponašaju, pa da kažem prodali su društvenost, ljudskost i ljude oko sebe za pare i iako su usamljeni i nepoverljivi, imaju pare (pare su Bog u njihovoj kulturi), a mi nemamo pare, iako se tako ponašamo, i to nam zato nije dugo održivo stanje nacije i društva. Mi nismo nikada po prirodi bili individualci, ali sve više postajemo dolaskom američkih vrednosti. Kako i da ne postanemo kad samo menjamo partnere i poslove. Ko će nas takve. Naši ljudi su pre samo 20-30 godina bili ceo život sa jednim partnerom i na jednom poslu. Ne ulazim da li je to dobro ili loše, ali je tako bilo i sećam se da je narod bio nasmejan i opušten, iako je realno bilo teško. Danas ne znam ljude koji žele da ostanu na poslu ili u vezi da popravljaju odnose i stanje, da se malo žrtvuju danas za bolje sutra, da se izgrade, ali ne – postoji samo sada i instant nagrada i ja. Intstant konzumeristička kultura. I sve je sada i sve je za i zbog mene. Postojim samo ja, a svi ostali zbog mene (promovisanje narcisoidnosti kao zdrave vrednosti). Samo odu ako je loše. To je američka vrednost koju oni propagiraju (move on, self care). 

Homo sapiens je društvena životinja, tako da nam je prirodno da smo u grupama i da se družimo, ali nove nam nametnune vrednosti to ne propagiraju, šta je u skladu sa našom prirodom, pa otuda sve više bolesnih, ludih, besnih, nesrećnih. Pre si imao prijatelja da se požališ, ali sada kad nemaš, narod sve više ide kod psihoterapeuta, jer nema kome da se požali, niti sa kim da popriča, pa plaća nekom nepoznatom strancu da ga sluša kako se žali i plače. Čovečanstvo je postojalo i održalo se dok smo bili u zajednicama i grupama, plemenima i plemenskm savezima milionima godinama bez psihoterapeuta i navodno nam sad odjednom trebaju psihoterapeuti i psihološka pomoć. Kako da ne. To je trend došao sa zapada i od tih američkih vrednosti, tamo je nastala psihoterapija i to sa razlogom tamo. Jer su upravo oni bolesni od usamljenosti i jurnjave za parama i nemaju prijatelja da ih čuje, pa plaćaju (imaju pare jer samo se time bave i tako su društvo napravili) strance i nepoznate da ih slušaju i rešavaju im probleme (psihoterapeuti).

Maks Veber, nemački sociolog koji je početkom dvadesetog veka išao i Ameriku i tamo istraživao tamošnje i ondašnje običaje i narod i protestantsku radnu etiku, je napisao da je npr bio u nekoliko američkih gradova. Ilustracije radi, bio je u gradu od 25 000 stanovnika. I taj grad ima 25 crkava i katedrala. Znači na 1 000 ljudi imaju jedna crkva ili katedrala. U njegovoj rodnoj Nemačkoj, isto pretežno protestantskoj, je na taj broj ljudi 25 000, bilo 2 ili tri crkve ili katedrale. Ali je onda išao u dublje analize. Da iako ima toliko pobožnih i religioznih u Americi, to nije duhovnost. Oni odu tamo u katedralu i pevaju, smeju se i druže, jedu, Jednostavno kao neka svetkovina ili festival. Nema intimne atmosfere unutrašnjosti crkve koja bi trebalo da inicira blaženstvo i prisustvo nečeg svetog pred koji se ćuti iz poniznosti, poštovanja, skrušenosti i krotkosti. Ni tihovanja ili povezivanja sa Bogom.

Neki su istraživali i fenomen otkupljivanja greha u katoličkoj i prostestantskoj crkvi. Gde možeš da platiš da ti grehe oprosti Bog. Znači njihovo tumačenje Boga i religije je u okvirima njihovih vrednosti. Oni plaćaju za oprost grehova, a mi se molimo. Kod njih je uvek akcenat na materijalnom. Njihova religioznosti i pobožnost nema veze sa našim, iako se isto zovu.

Hrišćanstvo, ovo je moja spekulacija, nije nastalo bez razloga u Starom Rimu. Vrednosti Hrišćanstva su upravo one kojih nije bilo u Starom Rimu. Plebsu (narodu) je bilo teško, jer su ih elita i aristokratija tlačili bezrezervno i bezdušno. Nisu imali utehu. I stvorili su Hrišćanske vrednosti. I koncept Hrišćanskog Boga je došao baš tada pre 2 000 godina i baš tamo u Stari Rim kao odgovor (moja spekulacija, ponavljam), na ponašanje tadašnjih Rimljana. Ono što im niko neće omogućiti, ono što im profano ne omogućuje, plebs je tražio od svetog – ljubav, nadu, utehu, saosećanje, zajedništvo, krotkost, spokoj, mir i blaženstvo. Jer su starorimski plemići i aristroktarija bili bezdušni. Takođe i nemoralni do srži, znamo za njihove orgije u javnosti, javni toaleti se nisu delili na muške i ženske, prostitucija i promiskuitet toliki da su čak iskorenili tadašnju biljku Silfijum (silphium), za kontraceptivne svrhe. Plinije stariji je pisao u svojim memoarima da je za vreme vladavine Nerona skoro već bilo nemoguće naći listove Silfiuma, i kad se nađe daju caru Neronu za njegove potrebe u kontraceptivne svrhe.
​
I za kraj, kako nas knjige uče, Staro Rimsko carstvo je palo ne od nekog sa strane neprijatelja, već se urušilo iznutra, jer je bilo unutrašnjih nemira, borbi za vlast, a sigurno i neduhovnosti, nemorala i raznih drugih abnormalnosti i anomalija. Jednostavno, takvo stanje nije bilo održivo.

P.S. Sigurno da u Starom Rimu i u današnjoj Americi postoje ljudi koji odskaču od onoga šta sam napisao, ali ovo su opšti trendovi i vrednosti, za koje sam pisao da ne odgovaraju našem mentalitetu i kolektivnom stanju duha.