Nenad Petrović

Šta je to bolest? Zašto se dešava nekome, a drugima ne? Šta je uzrokuje? Pritom, kad kažem bolest, mislim na depresiju, anksioznost, fobije, na Turetov sindorm ili Kronovu bolest, na visok pritisak, paranoju i šizofreniju, na fibromijalgije i multipla skleroze, na dijabetes i insulinsku rezistenciju, autizam i Lu Gerigovu bolest, možda čak i kancer….

Pokušaću u tekstu da dam moje viđenje i drugačiju perspektivu na sve ove bolesti i slična stanja. I šta ih sve povezuje od uzročnika. A da pri tom davanju mog viđenja nikoga ne ugrozim davanjem pogrešnih i netačnih informacija koje mogu da se loše upotrebe i imaju više štete nego koristi. To mi je moralna dužnost i obaveza. I da se jasno izražavam da ne bude veliki prostor za pogrešne interpretacije onoga što pišem.

Kao što smo više puta čuli na raznim mestima ili smo čitali ili jednostavno se zdravorazumski pitali i promišljali. Po nekim procenama 90% bolesti na svetu nastaju od stresa, preostalih 10% od virusa, bakterija ili genetskim i hromozomskim poremećajima. Tih 90% bolesti koje su nastale primarnim uzročnikom – stresom, savremena alopatska zapadnjačka medicina, ovu koju svi mi praktikujemo u Evropi i Americi po Domovima Zdravlja i Kliničkim centrima i bolnicama,  neće da navodi taj primaran uzrok – stres. Nego će npr da za uzrok depresije kaže da je multifaktorijalan, što znači da više faktora utiče na razvoj depresije. Disbalans hormona i neurotransmitera serotonina, teško detinjstvo ili rođenje, inflamacija nekih neuronskih tkiva u mozgu…šta god, genetska predodređenost. Ali svi ti simptomi su derivati i izvedeni su od samo jednog. Od STRESA. Malo da redefinišemo pojam stresa i da pričamo šta stres jeste, a ne samo da koristimo terminologiju lako razumljivu širokim masama.
Disbalans serotonina kao jedan od uzročnika depresije. Cvrc, kako da ne. Serotonin se ne reguliše sam od sebe i ne ulazi u poremećene vrednosti lučenja sam od sebe iz svog hira, nasumice. Eto došlo mu je da se malo poremeti. Ništa nije bez razloga. Sve je sa nekim razlogom, samo nam je možda razlog skriven, pa to nazivamo spontano ili nasumice, te promene. Ne postoji spontana remisija ili razvoj bolesti. Neće samo od sebe da se nešto razvije, pa ni bolest, ni depresija, ni moduliran serotonin. 
Stres utiče na lučenje serotonina. Kad nam je organizam ugrožen (ili kad samo mi tako percepiramo), bez obzira da li mi to prihvatamo ili ne, da li smo ga svesni ili smo ga potisnuli u nesvesno da bismo bili funkcionalni. Kako stres utiče na menjanje lučenja serotonina? Kad smo ugroženi pali nam se rad autonomnog dela nevnog sistema, koji radi van naše svesne volje, simpatikus. Fight or flight, poznat nam mehanizam (borba ili bekstvo), koji nas stavlja u stanje pripravnosti i borbenosti, čini nas agitovanima, opreznima, fokusiranima. Ali to je ponašanje. I ono ima hemijsku potporu i podlogu u vidu izmenjenih hormona i neurotransmitera. To znači da nam se smanjio serotonin, a povećao dopamin. Jer je serotonin jezik i manifestacija parasimpatikusa, autonomnog nervnog sistema koji nam se pali kad smo opušteni kao kontrateg simpatikusa. Parasimpatikus luči inhibitorne neurotransmitere, a simpatikus luči ekscitatorne kateholamine neurotransmitere. Eksitatorni se luče kad smo ugroženi, a kad smo u miru i ljubavi i opušteni, luče nam se inhibitorni, među kojima je i serotonin. Ekscitatorne luči simpatikus, a inhibitorne luči parasimpatikus. I najzad, lučenje dopamina direktno utiče na lučenje serotonina. Što smo više pod stresom, ugroženi i spremni na borbu –  više se luči dopamin i više je aktivan simpatikus…na UŠTRB parasimpatikusa i serotonina. Kako se pojačava aktivacija simpatikusa, tako se smanjuje parasimpatikusa. Kako se povišava dopamin, tako se snižava serotonin. Obrnuta srazmera u relacijama. Što je više aktiviran simpatikus, to je manje parasimpatkus i vice versa.
I tako od pojačanog stresa (dovoljno je i samo tako da percepiramo da smo ugroženi) koji je aktivirao simpatikus, a on reagovao povišenim dopaminom, istovremeno se smanjivala aktivnost parasimpatikusa i nivo njegove manifestacije serotonina. I to je jer je naš organizam percipirao da smo ugroženi i u opasnosti. 
I tako smo došli da je disbalans serotonina kao jednog od faktora i uzročnika depresije zapravo – stres. Serotonin se promenjeno luči jer smo u stresu. Serotnin nas umiruje, ali ga nema u simpatikusu, kako da budemo umireni kad smo ugroženi?! Prirodan mehanizam opstanka našeg organizma.

Teško detinjsvo ili rođenje kao još jedan od uzročnika depresije. Da. Naš organizam sve pamti i beleži i često skladišti u svesno ali isto tako i u nesvesno. Sve šta nam se desilo. I ta memorija je uvek prisutna u nama, bez obzira da li je u svesnom ili u nesvesnom. I dok smo živi imaćemo memoriju i sećanja na detinjstvo i rođenje. I ako je rođenje bilo teško, ili to detinjstvo…šta znači to bilo je teško? Šta znači sa biološkog stanovišta, psihološkog i medicinskog? Pa znači da smo bili pod stresom. Teško rođenje i detinjstvo (koji su zapamćeni), su zapravo stres. I tako smo došli i ovde da je primarni uzročnik tog faktora rizika za dobijanje depresije isto stres (otac te tukao, majka ostavila, siromaštvo, rat..šta god. To je stres i to je teško detinjstvo).

Inflamacija neuronskih tkiva u mozgu…Zapaljenje neurona. Isto se dešava kad smo pod stresom. Naš organizam promeni Ph vrednost sopstvene sredine i iz alkalne prelazimo u kiselu sredinu. Kisela sredina je podložna inflamaciji (zapaljivanju). I odatle loš imunitet, koža, zubi, loša kosa..i loši neuroni u mozgu, upaljeni. Tako da je i inflamacija neurona zapravo izvedeni uzročnik, sekundaritet primarnog uzročnika, a to je stres.

Genetska predodeđenost kao još jedan od više uzroka depresije. Neće nijedna predosređenost da se sama od sebe aktivira. Treba joj okidač i povod., To znamo ako izučavamo epigenetiku koja kaže da se eskresivnost gena menja u skladu sa okolnom i onim šta nam se dešava. To znači da samo ako smo pod stresom aktiviraće nam se loši geni. Znači da je i tu stres primrni okidač za ceo niz sledećih kaskadnih hemijskih reakcja i mehanizama u pokretanju (eventualno) loših gena ako ih uopše imamo. Geni se ne aktiviraju samo od sebe. Stres aktivira i okine genetskju predoređenost,

I eto dođosmo da je stres  uzročnik depresije. Primarno ili sekundarno (izvedeno), sad ili u detinjstvu, ali je stres. I ponavljam da je stres uzročnik 90% bolesti. Ako je stres uzročnik 90% bolesti, mi možemo da ga sprečimo ili ublažimo i tako sprečimo 90% bolesti na svetu. I da ga pre svega budemo svesni. Kako za depresiju, tako i za druge bolesti, Formula je ista i primenjiva na toliko bolesti. 

Sad bih se kratko zadržao na pre svega stresu iz prošlosti i kako je to on stalno u nama prisutan. U vidu sećanja, memorija (bilo da smo svesni toga ili smo potisnuli u nesvesno). Naše telo sve pamti i beleži i to beleži u vidu trajno promenjenih vrednosti neurotransmitera i hormona, poremećenog rada tkiva i organa. A to su bolesti. Kad ti organ npr pankreas ne luči dovoljno insulina pa onda ne može da ti se reguliše zato šećer pa ga imaš u krvi više i to zovu dijabetes. I visok ti je šećer stalno, ali ne može pankreas da postigne da stalno luči mnogo insulina koji treba da reguliše šećer, pa da ti bude optimalan u krvi šećer, daju ti insulin, jer ga ti pankreas ne pravi dovoljno. Ali zašto moj pankreas pravi dovoljno insulina, a tvoj ne pravi? Pa može da bude, što je vrlo verovatno, da imaš stalno povišen šećer, pa ti treba stalno visok insulin da ga reguliše jer su oni u međusobnom sadejsvu. Ali ako pogledamo širu sliku (ono što ne gledaju naši endokrinolozi), to je da mora da ima razlog tog stalno povišenog šećera. To je stres. Jer kad smo pod stresom aktiviran simaptikus nam povišava i šećer da bismo ga sa kiseonikom iz disanja sagoreli i stvorili energiju potrebnu za borbu. Za koju borbu? Za borbu proti stresa. Kad naš organizam percipira da smo pod stresom aktivira simpatikus koji povišava šećer koji sagorevanjem uz kiseonik stvara energiju da bi se borio. Ali ako imamo stres u detinjstvu ili na rođenju ( naravno, sve pamtimo pa i rođenje i detinjstvo), dokle god nam je to sećanje prisutno u nama ta memorija na sećanje, dotle će i taj šećer biti povišen. Tako da eto vidimo i da je uzrok dijabetesa isto primarano uzrokovan stresom.

I kako smi to zatočenici prošlosti? Ono što kaže naslov koji sam dao ovom tekstu.
Pa sve te naše bolesti, tih 90% bolesti što postoje, za primarnog uzročnika imaju stres i reakcija su na stres. Bolest je reakcija, prilagođavanje na stres, adaptacija organizma da bi opstao. Da ne pišem ponovo o tome, čitajte na ovom mom linku sa istog ovog bloga https://t.ly/PGlA-I dokle god smo neobrađenih i neprocesuiranih stresova iz detinjstva i prošlosti i sa rođenja, svih tih lošim i jakih teških emocija, dotle smo zatočenici prošlosti, jer prošlost nama upravlja. Porobio nas je stres iz prošlosti a da ni ne znamo i to pokazaje kroz naše tekuće bolesti.

Regulišimo i osvestimo stres i tek onda očekujemo promene, individualno i grupno kao društvo i civilizacija.