Nenad Petrović

Jedan čovek kog sam puno izučavao i voleo ga je Stanislav Vinaver. Čitao sam ga i divio mu se, ima deset godina od tog vremena, sigurno. Ali i dalje mi je jedan od najboljih i najzanimljivijih, najučenijih naših erudita iz prve polovine dvadesetog veka sigurno, a i šire vremenski svakako.

Uomo universalis, polimat kakav je bio, čovek za sve, koji se bavio svim i svačim, svašta prošao i svuda bio…jednostavno nesvakidašnja ličnost. Pokojni nam psihijatar Vladeta Jerotić koji je priznat od naše šire mase i javnog mnjenja još za života bio i viđali smo ga na televiziji u emisiji Agape je rekao za Stanislava Vinavera da je bio polugenije. Jerotiću su geniji bili samo Tesla i Rihard Vagner. Čak je Jerotić kao mlad, kako kaže, prisustvovao predavanjima i tribinama koja je Stanislav Vinaver držao po amfiteatrima fakulteta posle Drugog Svetskog rata u Beogradu. To su mu bila, kako kaže, nezaboravna iskustva, a Stanislav VInaver je “vrcao od uvida i ideja”.

Stanislav Vinaver je rođen u Šapcu 1891., a umro u Niškoj banji 1955. Otac mu je bio lekar, majka pijanistkinja. Bili su Jevreji. Zvanično i najviše, Vinaver je bio pesnik, esejista, satiričar, književni kritičar i prevodilac, diplomata, novinar. Učestvovao u Prvom Svetskom ratu i bio sa tadašnjim našim mladićima, studentima, nedoškolovanim oficirima u 1300 kaplara. Učestvovao je u Balkanskim ratocvima kao dobrovoljac. A u Drugom Svetskom ratu je bio, kao Jevrejin, u zatočeništvu u Nemačkom logoru u Osnabriku. Posle izlaska iz logora je i pisao o tome malo u “Godine poniženja…”. Studirao je u Parizu na Sorboni fiziku i matematiku kod elitnog Anri Bergsona (koji dobio Nobelovu nagradu za filozofiju 1911. fun fact je da je Tesla kao i Bergson govorio da je najjači spoznajni aparat kod čoveka zapravo intuicija, a ne intelektualna kognicija i logika. Bergsonova cela filozofija je spiritualistička, ko bi rekao to za jednog matematičara i fizičara). 

Nezaboravni Vinaverovi prevodi knjiga i njegova terminologija i rečenične konstrukcije. Ja sam se za Vinavera zainteresovao ni manje – ni više nego kad sam pre petnaestak godina čitao Toma Sojera. To je bilo neverovatno kakav prevod. To je druga knjiga u prevodu Vinavera u odnosu na onu što smo radili kao lektiru u školama koju sam tada u školi čitao. I pošto mi se svideo toliko taj prevod, počeo sam da istražujem o Vinaveru i poželeo sam da čitam njegove druge prevode. A on je mnogo jezika govorio i svašta prevodio. Onda sam naleteo na podatak, tokom tog istraživanja, da je Vinaver preveo Fransoa Rablea “Pantagruel i Garganuta”. Ali je preveo tako da knjiga ima 200 strana više haha nego originalna knjiga koju je napisao Fransoa Rable. I da tadašnji izdavač (mislim da je to bio Geca Kon, a i dalje radi ta njegova knjižara u Beogradu u Knez MIhajlovoj) je odbio takav prevod koji ima 200 strana više nego origanalni tekst. I da to nije sačuvano (što je ogromna šteta, treba čitati njegove prevode pa ćete znati šta pričam), pa je izdavač redukovao i redigovao njegov broj strana prevoda na prihvatljiv. 
I pošto nisam našao Rablea, ja naletim na netu na podatak da je Vinaver prevodio i sa Češkog. I da je preveo Jaroslava Hašeka “Doživljaji dobrog vojnika Švejka”. Ko je taj Hašek, pitao sam se. Ali aj da mu dam šansu, Vinaverov je prevod. Ono što i tražim. I bude odlična knjiga. Jednostavno sam zavoleo Hašeka preko Vinavera. I posle još čitao mesecima o Hašeku, jer mi je ispao cool kako ga je prevodima prikazao Vinaver. I ta knjiga “Doživljaji dobrog vojnika Švejka” u prevodu Vinavera mi je uz Knut Hamsunovu “Glad” u prevodu Flavia Rigonata (urednika LOM izdavačke kuće) bila godinama najbolja knjiga iz beletristike. Vinaver je prvi preveo “Alisu u zemlji čuda” Luisa Kerola.

Jednom sam kupio Politikin Zabavnik samo zato jer je tu bio izašao tekst o Vinaveru. Koji sam naravno progutao više puta. Vinaver je imao apsolutni sluh, koji je stekao slušajući kao dete svoju majku Ružu pijanistkinju kako svira klavir. I mnogo pažnje je posvećivao zvučnosti i zvučnoj rezonanci kako u muzici, tako i u poeziji. U tom tekstu u Politikinom zabavniku pominje se kako je Vinaver išao na obod grada na Zvezdaru (tada između dva svetska rata je to bila periferija i Beograd je samo dotle bio) i tamo bi u noći slušao žabe kako krekeću u obližnjoj bari i nalazio je zvučnost i visinu tonova u kojoj krekeću. Bio je muzički obrazovan, verovatno od majke, i znao je oktave, note, tonove i onda bi shvatio da žabe krekeću npr u C-Duru, pjano niskim intenzitetom u određenim intervalima. To ga je ushićivalo. Da sazna i shvati. i da čuje zvuke prirode. A onda bi otišao malo u obližnju opservatoriju da gleda noćno nebo prošarano zvezdama (Zvezdara je i dobila ime po opservatoriji, koja je i dalje tamo, blizu Olimpa, koju smo valjda dobili od Nemaca kao ratnu odštetu iz Prvog Svetskog rata, ako se ne varam, ali nisam  siguran za taj podatak).

Čitao sam i Vinaverovu poeziju. Njegove knjige imam i danas. Mnogo je polagao na zvučnost, na rezonancu reči i aliteracije, ali i na druge stilske figure. Niko pre njega, a ni posle njega se nije toliko kod nas bavio rečima, toliko duboko i opsežno na taj način. Pisao je i parodije na dela drugih pesnika i pisaca. Poznata nam je njegova knjiga “Pantologija novije pelengirike” (koja je zapravo parodijski pandan Bogdan Popovićevoj “Antologiji novije srpske lirike”), u kojoj ima dosta duhovitih dosetki i pronicljivih uvida. Neki kažu da je najbolje isparodirao Crnjanskog i Gustava Krkleca. Jedna od meni boljih Vinaverovih knjiga je “Zanosi i prkosi”.

Kad je ’20-ih kod nas dolazio u Beograd u goste Rabidrant Tagore i bio po turneji po Evropi (tada je bio i u Berlinu i pričao i sa Ajnšajnom i koga zanima može naći po netu šta su sve pričali), Tagorea je ovde dočekao i uradio intervju i razgovor Vinavaer. 

Radio je kao saradnik raznik tadašnjih novina Vreme, Vesele novine, Republika, Pečat. Potpisivao se raznim pseudonimima kao Trajko Ćirić, Čika Staša, profesor Sveznanov… Bio je osnivač kod nas ekspresionističkog pokreta (te vrednosti je doneo sa sobom sa studija iz Francuske iz Pariza) i napisao je manisfest. Pišući manifest ekspresionističke škole on je snažno osporio tadašnje vrednosti koje su pre njega jako utemeljili Jovan Skerlić i Bogdan Popović, koji su bili konzervativniji i promovisali su stare vrednosti kroz deseterce narodnih pesama i rodoljubivu poeziju. 

Vinaver je dočekao u Sovjetskom savezu proletersku Lenjinovu revoluciju, kao novinar izveštač. Prevodio je sa Ruskog, Češkog, Poljskog, Engleskog, Francuskog, Nemačkog. Radio kao ataše za kulturu. Kao urednik i dopisnik raznih novina. Takođe i neshvaćen i osporavan, jer je previše sebi davao slobode i preispitivao i čak se rugao postojećim vrednostima, pre svega u umetnosti i književnosti. Nemirnog duha. Sredinom dvadestih je poslat da radi kao delegat u Društvu Naroda u Ženevi (iz Društva Naroda nastala je Liga Naroda, a kasnije Ujedinjene Nacije) sa stalnim našim delegatom tada Konstatntinom Fotićem, s kojim je bio i prijatelj. Drugom svom sinu Stanislav Vinaver je dao ime Konstantin po svom prijatelju Konstantinu Fotiću. Posle je premeštan da radi kao ataše u poslanstvu u Berlinu i naravno nazavisnog i slobonog duha kakav je bio sukubio se sa našim tada drugim atašeom u Berlinu i to je trajalo. Vinaver se sukobljavao i branio jugoslovenke vrednosti tamo u Berlinu i dok je bila republika Vajnmar i posle kad su 1933.došli nacisti na vlast. 

Taj čovek je svašta prošao i svašta video. I svašta radio sa raznim ljudima, ali meni ostaje upamćen najviše kao pesnik i neverovatan prevodilac (tako volim da ga vidim), predvodnik te generacije koje je rođena u suton 19-og veka i učestvovala u Prvom i u Drugom Svetskom ratu. Bio je prijatelj ili je poznavao Crnjanskog, Andrića, Krkleca, Tina Ujevića, Milutina Bojića, Radeta Drainca, Marka Ristića, Rastka Petrovića, Bogdana Popovića…Takav čovek sigurno zaslužuje jedan tekst u mom blogu, a prvenstveno zaslužuje zato što je svojim rečima i rečeničnim konstrukcijama u prevodima mi napravio mnogo lepih osećanja i intelektualnih stimulacija, koja su mi učinila život lepšim i lakšim.

Klik za intervju koji je Vinaver uradio sa Tagoreom

​„Smatram da je moderan samo onaj koji je razumeo staro, pa umeo da ga odbaci. Ako staro ne možete da odbacitie, onda padate u ponavljanje.” – Stanislav Vinaver