Nenad Petrović

Ne bojte se fensi napucanog naslova. I to je za ljude. Samo sam upotrebio terminologiju rasprostranjenu i opšte prihvaćenu u svetu fiziologije i zapadnjačke mejnstrim alopatske medicine, pa ću sad to malo da prebacim u, svima nama normalnima i bez nabudženog ego-narcisoidnog-tripa, razumljive pojmove. Il’ da kažem – da pojednostavim.

Šta je to master neuroregulacija? Neuroregulacija je regulisanje nervnog sistema. Master neuroregulacija je kad postoji jedna glavna (ne i jedina, samo glavna) stvar koja reguliše nervni sistem. To je u ovom slučaju neurotransmiter. I pričaću o tome kako muški i ženski nervni sistem imaju različite master regulatore. I šta to znači kad se sa fiziologije prevede u ponašanje (psihologiju) i zašto su nam drugačiji master neuroregulatori, po mom mišljenu, a sa stanovišta evolucione biologije i opstanka života.

Kod nas muškaraca, dopamin je glavni neurotransmiter koji reguliše naš nervni sistem i prema kom se naše ponašanje upravlja. Kod žena je to oksitocin. Kako su anatomija (građa, struktura) mozga kod muškaraca i žena različiti, tako su i povezanost, biohemija, fiziologija mozga različiti. A pošto mozak i geni oblikuju naše ponašanje i percepciju života i životna stremljenja, onda znamo i definitvno da objasnimo sada zašto muškarci i žene vide svet drugačije i teže različitim stvarima. Ili bi do kraja ovog teksta trebalo da znamo.

Dopamin ima primarnu ulogu u organizmu u motivaciji, kao pokretač, još još još (zato svaka zavisnost ima poremećeno lučenje dopamina…još još još alkohola, droge, cigareta, kocke, učenja, trčanja, spavanja…). Dopamin nas nagoni i na pokret i čini nas radoznalim, željnima novog i učenja, saznavanja, avantura, istraživanja….da pokušam da sažmem u jedan termin: da nas dopamin tera van, napolje. Goni nas u nove pohode, avanture, saznaj novo, istraži, pokreni se, zaradi i stvori, još, novo, još, dalje… Dopamin je organizator, koordinator i motivator tih aktivnosti koje se rade van kuće i zatvorenog prostora. Negde u daljini i tuđini. I to je muški mozak. Zdrav muški mozak. Odlučan, radoznao, pokrenut, ambiciozan za dalje, novo, stvaranje, istraživanje. Deo dopamina u fiziološkim procesima se konvertuje u testosteron. Zbog tog dopamina i testosterona je dečak uvek pokretljiviji i hiperaktivniji od devojčice u školi. Ili ako ću rečnikom svih naših nastavnika “dečaci su nemirni i ne drži ih mesto”. Naravno i hvala Bogu kad nam priroda tako nalaže. Samo još to oni da razumeju. Što nas više zauzdavaju i krote po školama, pa kasnije firmama i preduzećima, da sedimo i da se ponašamo kako valja ili dolikuje, pristojno bla bla bla imaće sve više poslušnike i podanike koji nisu u saglasju sa svojom prirodom i otuda bolesti savremenog, programiranog, uštogljenog, po kancelarijama doba, a kad muškarac tako živi, znači ne po svojoj prirodi, dobiješ manjak testosterona, odlučnosti, cmizdravce koji su stalno povređenih osećanja, ukalupljeni, depresivni i bezvoljni, nemanje samopouzadanja, zatvorene i bele ko vampir po kućama koji igraju igrice ceo dan ili su za kompjuterom, veštačke oplodnje, gojaznost, neplodnost, neodržane erekcije i slabo-voluminozne ejakulacije….

Na drugoj strani ženski master neuroregulator je oksitocin, čija je primarna uloga u grljenju, dodiru, povezanosti, poverenju… To je žensko očima fiziologije. A kad konvertujemo ženu sa fiziologije u ponašanje, žena će skoro uvek u ponašanju izabrati i težiti aktivnostima koje luče oksitocin. Žena će da se grli i sedi pored muškarca kog voli i to će joj biti dovoljno da bude srećna, dok se češkaju i šćućurena mu provlači prste kroz kosu u tamno crveno obojen tih suton na Kalemegdanu. Žensko ponašanje je usmereno na aktivnosti koje luče oksitocin, a to je kod kuće u zatvorenom (grljenje, maženje, tepanje, poverenje, pažljivost), za razliku od muškog dopamina koji nagoni na aktivnosti napolju na otovrenom. Majka će samo skupljati svoju decu oko sebe da ih grli, da budu kod kuće, da budu na sigurnom. Pa i kad su matora. Jer žena je žena i u njoj oksitocin je oksitocin dok je živa. To je deo materinskog instinkta, koji postoji kao optimizacija ponašanja u funkciji opstanka. Dok će otac biti taj koji kaže “izađi malo napolje, vidi se kakav si od tog monitora”. Žena čežne povezanost, emociju, dodir, poverenje….čist oksitocin. 

Muškarac i žena će kako svoja, tako i tuđa ponašanja podsticati na te različite neurotransmitere, master regulatore. Muškarac će za neki problem uvek da predloži pre rešenje koje luči dopamin, a žena će nas skoro uvek gurnuti u oksitocinsko ponašanje. Jesi tužan? Idi istrči se ili treniraj, to će ti muškarac reći. Jesi tužan? Joooj dođi da ta zagrlim, će ti žena reći. Dok je trening dopaminska aktivnost, privijanje na grudi je oksitocinska.

Fiziologije muškarca i žene su različite. I anatomije mozga takođe. A takođe i životni ciljevi i viđenje sveta, problema, rešenja…

Dopamin je ekscitatorni neurotransmiter, oksitocin je inhibitorni. Dopamin razdražuje, oksitocin umiruje. Dopamin se luči od simpatikusa (fight or flight), oksitocin od parasimpatikusa (rest and digest). Različiti delovi autonomnog nervnog sistema imaju prirodnu tendenciju da budu stimulisani i aktivirani, verovatno kao atavističko (predačko) nasleđe, gde su naši preci muškarci bili izloženi opasnom životu napolju, van pećina i skloništa i tada im se uključivao u rad simpatikus kao sredstvo opstanka (simpatikus luči dopamin), dok su žene boravile kod kuća i čuvale, negovale i grlile decu dok spremaju hranu. Takva višemilenijumska ponašanja su se zapisala i zabeležila u genetski kod (jer su geni skup iskustava naših predaka, potrebnih za opstanak), razvrstan po polovima i nama je takva podela ostala od predaka i njihovog načina življenja. Zato je muški glavni (master) neurolegulator dopamin, a ženski oksitocin. Što znači da i mi imamo prirodne tendencije ka aktivnostima koje su imali naši preci.

Da muškarac bude srećan, zdrav i ispunjen mora živeti po svojoj pretežno dopaminskoj prirodi. Žena da bi bila srećna, zdrava i ispunjena mora živeti po svojoj pretežno oksitocinskoj prirodi. Mogu postojati mala odstupanja i varijacije, ali je suština – suština oko koje nema kompromisa i mnogo kompenzacija. Ako nesvesno ili na bilo koji drugi način bez namere, odstupimo od svoje prirodne predoređenosti, nažalost, to odstupanje savremeni čovek naziva bolest, a zapravo je nesvesna adaptacija našeg organizma  napravljena radi opstanka. Šta to npr žena može da odstupi od svoje oksitocinske prirode i recimo počne da živi i ponaša se dopaminski? To bi značilo da žena krene da cepa drva, radi na građevini i kopa bunar i uveče donese pare mužu koji se grlio i kreveljio sa dečicom ceo dan da sa tim parama kupi meso da skuva sutra za ručak, jer je eto npr i muškarac izašao iz svoje dopaminske uloge i otišao u oksitocinsku (žensku). To nije prirodan poredak i nije prirodna dinamika stvari. Ubeđen sam da bi se oboje razboleli posle nekog vremena takvog življenja. 

Naravno, i muškarci i žene imaju lučenja oba neurotransmitera, i u spektru ponašanja sve aktivnosti oba neurotransmitera master neuroregulatora. Samo je dopamin dominantan kod muškaraca, a oksitocin kod žena. 

Zašto smo tako različiti? Iz mog ugla, ako pogledam očima evolucione biologije i težnje za opstankom… Da bi život opstao i normalno se razvijao ti treba da imaš i mamu i tatu, i poziv na stimulaciju dopamina i poziv na stimulaciju oksitocina. I da vidiš jedan i drugi zdrav princip ponašanja koji kad se dopune mogu da koegzistiraju i život opstaje sa većom verovatnoćom. I da budeš kod kuće da se grliš u toplom i sigurnom, ali i da odeš u svet i postaneš čovek koji je spreman na izazove i rizike koji odlučuje, rešava i shvata. Da vidiš oba pola, obe uloge, oba principa ponašanja. Jer su obe uloge potrebne za opstanak Uloga koja neguje i čuva. I uloga koja te izaziva i tera da budeš jači i sposobniji. Potrebna je ta različitost polova – za opstanak. Ali je to različitost upravo onakva da bude komplementarna. Da gde jednom ide lošije, drugo uskoči i dopuni ga. A to zarad opstanka i postojanja. Toga mi veoma često nismo ni svesni, ali to su prirodni mehanizmi opstanka o kojima i ne treba mnogo da mislimo. Jednostavno se dešavaju.

*Kad sam kao mlađi ležao satima sa devojkom i grlio se i grlio i vidim ja nije mi to ono što pričaju po knjigama, po pesmama ili drugari o ljubavi. Nisam srećan bre. Vrpoljim se, hoću nešto, hoću da se pokrenem. Nije mi to dovoljno. Nije mi to život. Kako je ne smara više da ležimo i grlimo se, pitao bih se. Zar ne želi da ustane…Pa bih loše o sebi mislio, šta ti hoćeš, zašto se vrpoljiš bla bla…sad i sigurno znam da bih bio ispunjen moram da sam u pokretu i stvaram, učim i saznajem i osvajam nova znanja, predele i horizonte. Statika ili “samo ljubav” me ne rade. Prokazan u školi kao nemiran i hiperaktivan, a i dalje takav, znam da ti koji su me tako videli nisu bili u pravu kad bi to videli kao manjkavost. To je jednostavno priroda svakog dečaka, naravno kasnije i muškarca, čoveka. ​https://www.facebook.com/v2.6/plugins/like.php?action=like&app_id=190291501407&channel=https%3A%2F%2Fstaticxx.facebook.com%2Fx%2Fconnect%2Fxd_arbiter%2F%3Fversion%3D46%23cb%3Dfab556f07f170a68b%26domain%3Dpetrovicnenad.weebly.com%26is_canvas%3Dfalse%26origin%3Dhttps%253A%252F%252Fpetrovicnenad.weebly.com%252Ff4ad1f755569c407f%26relation%3Dparent.parent&container_width=0&href=https%3A%2F%2Fpetrovicnenad.weebly.com%2F1%2Fpost%2F2024%2F04%2Fodnos-muske-i-zenske-master-neuroregulacije.html&layout=button_count&locale=en_US&sdk=joey&share=false&show_faces=false&width=90