Nenad Petrović

Šta nas, homo sapiens, čini živima? Šta mi to “radimo” pa možemo da kažemo da smo živa, organska materija, organizam?
Mi “radimo”: disanje, kretanje, varenje, razmnožavanje, neki rad obavljamo, da l’ u polju i na njivi ili za kompjuterom, govorimo, čitamo i učimo….

Svi ti “radovi”, karakteristični za nas, homo sapiensa, životinje ili neki i za biljke, i za život uopšte – su metabolički, fiziološki, psihološki… procesi unutar našeg organizma. Naš organizam obavi, izvrši neki proces, a mi to detektujemo i registrujemo kao govor, razmnožavanje, kretanje, rad, varenje…. Znači naš organizam (telo) obavlja neke radnje, procese i na osnovu toga možemo da kažemo da smo mi živi.

Da bi se svi ti procesi obavili, izvršili, potrebna je energija. A i sami ti procesi su konvertovanje iz jednog oblika energije u drugi. Ovo je bitan deo ovog teksta, pa ću malo da elaboriram.

Potrebna je energija za sve te procese. Odakle mi energiju dobijamo za te procese? Iz hrane i sunca (da, naš organizam malo vrši i fotosintezu). Mi jedemo (unesemo hranu), i ta hrana se u procesima varenja razlaže i distribuira po organizmu, oksidovanom krvlju, unutar ćelija gde organele, kao što su mitohondrije, naprave od hrane i hranljivih sastojaka u njoj i kalorija, fiziološkim i metaboličkim processima – ATP (adenozin tri fosfat). ATP skladišti i transportuje energiju unutar ćelija. ATP je potencijal u ćeliji da vrši neki rad (nervne ćelije će da čitaju i uče, mišićne ćelije će da obrađuju zemlju i pokreću srce da nas čini živima…).

Ali to je ako gledamo samo biološki. Ako malo promenimo ugao gledanja, i pogledamo iz perspektive fizike, onda naš organizam konvertuje jedan oblik energije u drugi (u tim fiziološkim i metaboličkim procesima). I to konvertovanje jednog oblika energije u drugi je zapravo život.

Hranom unesemo namirnice koje imaju u sebi energiju i u našem telu, organizmu se ta hrana fiziološkim i metaboličkim procesima konvertuje u drugi oblik energije sposoban da izvrši neki rad (čitanje, pričanje, učenje, kretanje i plivanje, trčanje, razmnožavanje, razmišljanje i osećanje…).
Ono što mi zovemo život su pojavni oblici korišćenja te konvertovane energije.

Ako ću da sažmem u jednu rečenicu u maniru i terminologiji fizike, naše telo je medijum u kom postoji mogućnost transfera i konvertovanja energije (iz jednog oblika u drugi).

Zašto sam sa biološkog posmatranja homo sapiensa, prebacio ovu diskusiju na fizičko? Zato što mi treba rečnik i ugao gledanja fizike za ono što dolazi u tekstu. A takođe, zakoni fizike važe i na organskoj i na neorganskoj materiji (i u živoj i u neživoj materiji). 

Naš organizam kao medijum na kom se vrši konvertovanje energije. Prvi zakon termodinamike (koji važi i za organsku i neorgansku materiju), je zakon održanja energije – energija se ne može ni uništiti ni stvoriti, ona može samo da se prebacuje iz jednog oblika u drugi. Znači postoji određena količina energije koja ne može ni da raste, ni da se smanjuje, samo menja oblike (konvertuje se) i postoji toliko – koliko je postoji. Naš organizam ne narušava taj prvi zakon termodinamike. 

Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem ima težnju, tendenciju da ide u beskrajnu neuređenost, u haos. To je entropija. Svaki sistem, pa i naš organizam, ima tendenciju da ide ka maksimalnoj entropiji. Da se usložava. Entropija je stepen neuređenosti sistema.  

Ali naš organizam, privremeno usporava proces entropije, odlaženja u neuređenost. Naš organizam je deo kosmosa, koji teži haosu, neuređenosti, usložnjavanju. Pretpostavlja se da su geni ti koji usporavju proces entropije kod živih bića. A život može da postoji samo u određenom opsegu haosa, neuređenosti, entropije. Uređenji haos ili neuređeniji i život ne bi postojao. Pretpostavlja se da, kako sam već rekao, geni drže određeni stepen neuređenosti našeg organizma potreban za život. I kad umremo, naše telo nastavi da ide ka maksimalnoj neuređenosti, istom brzinom kao sve što postoji, kao sve što je postojalo, kao i svaki drugi sistem u kosmosu. Kao i sam kosmos. Jer su sva tela i sistemi u kosmosu zapravo deo najvećeg i glavnog sistema – kosmosa, i ne postoji izolovan i zatvoren sistem unutar kosmosa na kom ne važi da ide u maksimalnu entropiju. Može samo da bude privremeno usporen i to na uštrb spoljašnosti izvan tog polu-otvorenog sistema. Ali to je druga i duga priča.

Konvertovanje jednog oblika energije u drugi je deo entropije i te opšte težnje komosa da se usložava. Pretvaranje (konvertovanje) energije u materiju je isto deo opšte težnje odlaska u maksimalnu entropiju. Jer fizika i zakoni su tako postavljeni da materiju gledaju kao složeniji i neuređeniji sistem u odnosu na energiju. 

Naš kosmos postoji oko 14 milijardi godina. A pre 14 milijardi godina je bio sabijen u kao mali kliker, u orah. Zamislite ceo kosmos sabijen i veličinu oraha. Stiven Hoking ima knjigu naslova “Kosmos u orahovoj ljusci”, koja to i opisuje. I tada pre 14 milijardi godina se desio Veliki Prasak (Big Beng), verovatno zbog ogromne kondenzovanosti, nabijenosti energijom na tako malom prostoru i taj prasak, eksplozija traje 14 milijardi godina. Neprestano se širi, mi smo deo tog širenja, te eksplozije koja traje 14 milijardi godina. I to širenje od Velikiog Praska mi nazivamo vreme. Vreme (pojam vremena) je zapravo deo odlaska ka maksimalnoj entropiji (koja kad se dostigne to je kraj sveta i vremena) u kom se energija prebacuje u materiju. Širi se učestalom brzinom. Ali to širenje nije prostorno kako mi zamišljamo, jer i nema prostora iza efekta Velikog Praska. Jer prostor ne postiji bez vremena. 
I to širenje je deo opšte tendencije ka maksimalnoj entropiji. To što mi zovemo širenje je zapravo drugi zakon termodinamike na delu, da sve ide u neuređenost ka maksimalnoj entropiji. A u tom putu su planeta Zemlja i mi Homo Sapiens na njoj.  I u tom putu, širenju nakon Velikog Praska se dešava da se energija pretvara u materiju. I sve je manje energije, a sve više materije. To traje već 14 miljardi godina. Neuređenost je materija. Neuređenost je pretvaranje energije u materiju. I to u složenu materiju. U zvezde, galaksije, planete (na jednoj od njih smo i mi delić postojanja), komete, asteroide, kvazare, pulsare, crne rupe. To znači da na početku postojanja kosmos nije imao materiju, pogotovo složenu. Bilo je sve energija. I u tom procesu usložnjavanja, u toj tendenciji ka maksimalnoj entropiji i neuređenosti energija postaje materija. Ali i mi isto, jer smo mi materija, (medijum, koji vrši konvertovanja oblika energija) koja je nastala od energije i koju pokreće energija. Materija je samo jedan od pojavnih oblika energija. A i ta energija može na mnogo načina da se prikaže (ima više formi), pojavi (materija, električna eenrgija, svetlosna energija, toplotna energija, potencijalna energija, kinetička, mehanička, hemijska, nuklearna…).

Naš organizam kao medijum, provodnik, posrednik za konvertovanja energije je kako kažu zagovornici pristupa redukcionog materijalizma “meso kroz koje protiče struja”. Što nije bukvalno, ali je to pokušaj da se sve redukuje na mikro materiju, pa otuda i pristup naziva redukcioni materijalizam. Iako je naš organizam meso (materija) u kom se nalaze u svakom trenutku više oblika energije koje se stalno prebcuju iz jednog oblika u drugi i to mi zovemo život.
Naš organizam je topao 37 stepeni Celzijusa, tako da imamo termalnu energiju. Naš organizam emituje svetlost od oko 20 vati (ljudskom oku je to nevidljivo), tako da sadržimo i oblik svetlosne energije. Naš organizam ima bioimpuls (što je struja) koji kad se kreće kroz telo luči neurotransmitere i žležde koji pokreću metaboličke i fiziološke procese. Bioimpuls pokreće i rad srca i kontrakacije mišića (u nogama kad se krećete ili u govoronom aparatu, grlu, glasnim žicama dok govorimo), Naše telo sadrži u ćelijama i ATP (adenozin tri fosfat), glicin i glukozu koji su još uvek neiskorišćeni oblici energije, koji imaju potencijal da se upotrebe za neki “rad” (trčanje, hod, razmišljanje, varenje, pričanje, učenje…), pa je to i potencijalna energija u nama. Salo i masti u nama su neiskorišćena energija koja se iz kalorija iz hrane pretvorila u oblike u kojima se čuva telesna energija – salo. Tako da je i to oblik potencijalne energija… I verovatno bi moglo da se izračuna šta je život u ćoveku kad bi se svi ti oblici energije koje čovek poseduje sabrali. Verovatno bi to bio život, ili duša. Da, duša. I to moguće besmrtna, (ne znam za religijski pojam duše i široko rasprostranjen), ali pošto znamo prvi zakon termodinamike održanja energije da se energija ne može uništiti, ni stvoriti (po ovome ni duša, koja je oblik energije, ne može, samo reinkarnira), ona samo menja oblike postojanja, onda možemo da pretpostavimo da se svi ti oblici energije koje poseduje čovek za života, posle smrti konvertuju u jedan, možda u svetlost kako kaže Tesla, i nastave postojanje u kosmosu kao deo neke druge materije ili odu u drugi oblik energije.

Po zakonima termodinamike energija se ne može uništiti ni stvoriti. Ako dušu psomatramo kao zbir svih tih energija koje čovek u sebi poseduje, onda je duša trajna, samo menja oblike postojanja, tj reinkarnira. I ako primenimo drugi zakon termodinamike, duša (enrgija u telu homo sapiensa) se samo usložnjava i sazreva kroz vreme, jer je to po fizici možda entropija i odlazak u neuređenost.

Entropija vlada svuda i primenljiva je na svakom sistemu. Sve ide u neuređenost. Tvoja soba kroz vreme će postati neuređena. Ulice u gradu će dobiti rupe i prvaljštinu. Tvoj posao će postati neuređen, haotičan kroz vreme. Tvoja kosa do kraja dana, očupavićeš i zakosmatićeš……Sve to može da se malo uspori, ta tendencija ka neuređenosti – održavanjem sistema. Sistem se održava, tj usporava se entropija i odlazak u neuređenost, ako se uloži energija da se taj sistem održava. Uložena energija je da sređuješ svoju sobu, uložio si rad. Asfalrtirao rupa je uložena energija. Pažljivo vođenje biznisa je uložena energija i rad. Šišanje i feniranje je uložen rad…da bi se održavao sistem i usporila entropija. Ali kako uložiti energiju na makro-nivou, da bi se usporila entropija? Šta da uradiš pa da se uspori konvertovanje energije u materije u kosmosu? A ako prebacimo sa kosmološkog nivoa na biološki – šta da uradimo da sprečimo ili makar još usporimo entropiju i taj proces odlaska u maksimalnu neuređenost, kod nas Homo Sapiensa? Kad to odgonetnemo, onda smo pronašli sveti gral za besmrtnost. Jer je smrt, biološka smrt, odlazak iz jednog opsega entropije u viši i neuređeniji na kom ne može da postoiji život i to je prirodna tendencija, zakon po kom funckioniše sve. Smrt ili odlazak u viši stepen neuređenosti je konvertovanje jednog oblika energije u drugi. i to je prirodni zakon koji se svuda primenjuje.