Godnama čitajući različite teme i različite autore i filtrirajući pročitano, sam osim znanja stekao i mudrost (nadam se). Pa sam iz te mudro-znalačko-informisane pozicije odlučio da plasiram moje dobre, iskrene i plemenite namere. Da mojim intelektualnim i iskustvenim znanjem možda nekom pomognem: tako što ću da ukažem na prave vrednosti po kojima treba živeti. Ako ne to, ono u najmanju ruku nadam se da čitaocu učinim iskustvo čitanja ovog teksta prijatnim tako da može da stavi ruku na srce ili prst na čelo.
Kako ili čak i zašto živeti? Po čemu ili po kome živeti? Šta raditi, kud’ se devati? Dok se većina ljudi i ne pita zašto ili kako živi, već eto tako živi po stihiji i sili inercije, dato mu je pa živi – ima manji broj ljudi koji razmišlja o tome. I verovatno takvi čitaju moje tekstove i posećuju moj blog.
A moj savet proistekao iz znanja po kom i ja živim (otkad se tako trudim da živim sam stabilan i miran) je da treba živeti život po prirodi i po genetskom imperativu (genima). Šta to znači?
Priroda (evolucija života, prirodna selekcija, zakoni opstanka) nas je dizajnirala da se krećemo (mnogo, ceo dan svaki dan) i zato imamo noge, a ne da sedimo po stanovima za kompjuterima i piljimo u ekrane lap topova i mobilnih uređaja. Priroda nas je namenila i dizajnirala da budemo napolju na suncu i vazduhu, a ne u zatvorenim prostorima i da se krijemo od sunca beli kao kreč i otuđeni – osamljeni. Priroda nas je namenila i dizajnirala da jedemo pravu, celu i zdravu hranu, a ne ljudske izmišljotine. To znači da jedemo jaja, meso, mleko, hleb, ribu, voće i povrće. A ne slatkiše, paštete, viršle i pavlake, keksove i koka kole. To u prirodi ne postoji. To su ljudske tvorevine izašle iz naših proizvodnih pogona u fabrikama. Priroda nas je namenila i dizajnirala da budemo u grupama, čoporima, sa familijom, porodicom i prijateljima oko nas. Ne da se povlačimo u samoću, depresije i beznađa. Priroda nas je namenila da živimo danju, a spavamo noću, a ne obrnuto. Da se budimo sa izlaskom sunca (zato su nam očni kapci tanki, da kad se prvo sunce javi u zoru u daljini horizonta, taman kad je toliko jako da prođe svetlost kroz naše kapke, da se probudimo, jer svetlost kroz oči ulazi u nervni sistem koji pokreće cirkadijalni ritam koji kontroliše sve fiziološke i metaboličke procese kod nas).
Zašto Japanci žive najduže na planeti i imaju najviše stogodišnjaka? Jer žive po prirodi više nego bilo ko drugi. Japanci su stalno u grupama, u mirnim grupama bez drame, sa kulturom življenja u gužvi, gde se konfikt izbegava, a ne inicira i provocira. Japanci jedu dosta morske ribe i prave hrane. Ne unose mnogo kalorija (a i kako bi uneli kad jedu šaku pirinča za obrok). Kreću se dosta, rade dosta, ne besposličare i ne dangube. Jaka im je institucija tradicionalne porodice (nisu im mnogo ušli u mentalitet i društvo, gluposti i razarajući faktori porodice sa zapada: o slobodama, jednakostima, individualizam, feminizam). Društvo je jako strukturirano. Bave se mnogo borilačkim veštinama i spiritualizmom koji je deo borilačkih veština i mentaliteta. Naravno, imaju mane ali ne pričam o tome sad.
Kako živeti po genima? Geni su skup iskustava i uputstava naših predaka za preživljavanje i opstanak, zapisani u taj naš genetski materijal koji se prenosi s generacije na generciju. U koje su sačvani i instinkti i intuicija, kolektivno nesvesno. Generacije i genercije nekih naših pra-predaka su živeli po pećinama u kamenom dobu i tamo su shvatili da se umire od nekih životinja, pa su počeli da ih se plaše: paukovi, stonoge, zmije, bube.. I to su nam preneli genima, a nama se javlja kao iskonski, urođeni strah. Jer nas strah aktivira i kaže: skloni se, ovo je opasno ili beži. Strah je u funkciji preživljavanja. Strah je kao ograničavajući faktor dobra stvar za nas. Zašto kad posle godinu dana našeg postojanja nam ojačaju noge i kukovi, mi kao bebe krenemo instiktivno da se propinjemo na dve noge i da pokušavamo da održimo balans? Zašto ne iskuliramo u tom ležećem ili sedećem položaju ostatak života? Jer nam preci kroz prenete gene poručuju – treba ti da budeš na dve noge da bi se kretao i imao slobodne ruke za obavljanje poslova, jer su ti time veće šanse da opstaneš i nastaviš da postojiš. Da nastaviš tamo gde smo mi stali.
Isto tako, geni nam poručuju da produžimo život kad smo već opstali. Da se posle nas nastavi život. Da imamo decu, potomstvo. To evolucioni biolozi zovu genetski imperativ. Tebe geni teraju (zapovedaju ti, moraš, imaš potrebu) da se ostvari i realizuje genetski potencijal. Da se tvoj ljudski potencijal realizuje. Teraju te i nagone na ponašanja koja će povećati šanse da se život produži. Nagone te na seksualnu aktivnost, nagone te da se udvaraš, flertuješ, radiš i zaradiš, stvoriš, održiš i izdržiš, da se čuvaš i paziš. Da tvoje čuvaš i paziš (kako imovinu tako i porodicu, jer ti trebaju za opstanak).
Korteks (misleći deo mozga) kod nas homo sapiens sapiensa (nisam pogrešio jer treba dva puta, jer je sapiens jedna podvrsta iz homo sapiens porodice) sa funkcijama kritičkog razmišljanja, samosvesti i promišljanja, postoji i služi nam da mislimo.
Samo čovek ima filozofiju, matematiku, kulturu, umetnost, pismo, religiju, monetarno-bankarski sistem i druge apstraktne koncepte, jer samo čovek ima korteks, deo mozga koji obrađuje i stvara apstraktne zamisli.
Stonoga nema filozofiju, zebra nema religiju, ajkula nema kulturu i civilizaciju. Ali zato čovek ima sve to, jer posedujemo anatomski preduslov za to – korteks.
Korteks nam je izvorno nastao da bismo logički mogli da objasnimo pojave i stanja. Da bismo predvideli i analizirali situacije i mislili o njima. Ali onda se desio neki preokret (*na kraju teksta kao mali dodatak objašnjavam taj preokret) pa je taj korteks počeo da živi kao sam za sebe i da odvojeno misli i smišlja, a da to više nije u direktnoj funkciji našeg opstanka. Religija, umetnost, kultura, civilizacija kao tvorevine mislećeg dela mozga homo sapiensa nastale iz korteksa. I mi sada imamo korteks da mislimo o životu. Da se pitamo o smislu i svrsi života. Da opravdavamo sopstveno postojanje. I nama je sada korteks otcepljen od našeg bića. Proizvopodi ideje i koncepte koji ne služe nužno provobitnoj svrsi – opstanku. Jer vidimo da druge vrste opstaju i postoje i bez logičko-mislećeg dela mozga. Znači, može da se živi bez derivata korteksa: religije, moneta, matematike, umetnosti, filozofije, pisma, civilizacije.. Sada nam tako od nas otcepljen korteks pravi malo probleme, jer mi se tražimo. Mi tragamo za smislom i svrhom. A nikada nisam video foku, jastreba ili antilopu da mozgaju zašto li živim majku mu i kako treba da živim?! Jer nemaju korteks. Traganje za smislom i svrhom postojanja se prekida kad ponovo sjedinimo osećanja i telo na jednoj strani sa mislećim mozgom – korteksom na drugoj strani, što znači: da smo sami sebi objasnili postojanje i svrhu/smisao. Da šta mislimo to osećamo, i šta osećamo to mislimo. Da znamo ko smo i šta smo i šta i zašto radimo nešto. To je naša prirodna pozicija i tu smo mirni i spokojni, pronađeni. Kao svoji na svome. Da su um i telo sjedinjeni i sinhronizovani. Da ne bude da korteks priča jedno, telo traži/oseća drugo. Ta opšta potraga za smislom i svrhom i opšta izgubljenost iza toga – je rezultat rascepa mislećeg dela mozga od ostatka nas. Kada naš korteks se ne bavi nama više, nego izmišlja gluposti, a još ztekovine savremen civilizacije to potpiruju,
Dok ti korteks misli o životu, telo i osećanja bi da ga žive. Život treba živeti, a ne misliti o njemu. To su smisao i svrha. Živeti smisleno u svrhu nečega. To znači radimo to i to da bismo mogli da realizujemo naš genetski imperativ. Produžetak vrste i genetski imperativ su svrha. A kako se to postiže i kako se stvaraju uslovi za to – je smisao. Svrha je zašto živiš. Smisao je kako to živiš. Nismo svi poslušali ili mogli da realizujemo naš genetski imperativ, pa smo ga inhibirali supstitucijom. Zamenili smo svrhu i počeli da se pronalazimo u nečem drugom, što je okej. I tu mogućnost ima samo čovek – homo sapiens. Zebre, lasice i vukovi neće nikada moći da zamene ili preinače svoju svrhu i genetski imperativ. Oni će uvek živeti za potomstvo, dok čovek ima tu mogićnost kao Tesla npr, Leonardo da Vinči ili Njutn da preinači (svesno ili nesvesno) svoju svrhu i da živi za druge stvari, a da to nije potomstvo.
Ali i Tesla i Njutn i Leonardo su živeli (preinačenu) svrhu, a ne zadovoljstva. Za kraj teksta ću se kratko osvrnuti na odnos smisla i zadovoljstva. Kad živiš preinačenu svrhu i sve radiš smisleno za taj cilj i tu svrhu kojoj si se podredio, onda ti se luči serotonin. Ti se našao sebi i put i smisao i dostojanstveno i mirno ideš ka tome. Dok onaj ko juri zadovoljstva kao žene, kocku, drogu, žurke, pohvale… će lučiti dopamin. Dopamin je ekscitatorni neurotransmiter, a serotonin inhibitorni. Dopamin razdražuje, serotonin umiruje. Dopamin je još još još droge, kocke, zadovoljstava, još još još seksa, žena. I takvi ljudi su nepronađeni u jurnjavi za zadovoljstvima. Zadovoljstvo nikada nije smisao, svrha i put. I onaj ko juri zadovoljstva (dopamin u tome) je osuđen na trajnu jurnjavu i večan nemir.
*dodatak: Preokret u kom se misleći deo mozga od nas pomalo odvojio je verovatno nastao kad smo iz nomadsko-sakupljačkog društva, krenuli da živimo stacionarno u naseobinama pri kraju poslednjeg ledenog doba (pre oko 12 000 god). Tada smo počeli da pripitomljavamo životinje i da živimo uz njih, a ne da pratimo migracije krda kao izvor hrane. Počeli smo da sadimo kulture i posle ih žanjemo, a ne da pratimo rast vegetacije i selimo se od područja do područja. I tada krećemo da živimo stacionarno. Oformljujemo prve naseobine i obrise civilizacije: hramove, groblja, trgovinu i podelu rada… Ali pošto smo po ceo dan u naselju, u našoj naseobini, homo sapiens tada ima više vremena i javlja se dokolica – slobodno vreme. Jer više ne šetamo savanom ceo dan prateći krda životinja i tražeći korenje i drugu vegetaciju za prehranjivanje. Imamo slobodno vreme, ali imamo i korteks, misleći deo mozga koji više nemamo za šta i za gde da stalno koristimo. Pa pretpostavljam u toj silnoj dokolici, korteks nije prestao da radi, pa je krenuo da smišlja jedan po jedan apstraktni koncept i da ga implementira u način življenja: religiju, umetnost, pismo, trgovinu, pa novac…itd. I tako je krenulo stvaranje civilizacije. I tako je korteks krenuo iz dokolice kod naših predaka, da se bavi drugim stvarima koje nisu u direktnoj vezi sa opstankom i preživljavanjem. Jeste pre tog ledenog doba i pripitomljavanja životinja i biljaka, bilo umetnosti po zidovima pećina ili obrednog ponašanja nakon smrti bliskoh članova plemena, ali u obrisima i naznakama. I blo je verovatno u naznakama i obrisima onoliko koliko smo tada imali slobodnog vremena – dokolice kad sedimo u pećini. Jako malo. Kako se sa pripitomljavanjem životinja i biljaka prelazi u drugačiji, stacionarni način življenja, tako se ti obrisi i nazanke pretvaraju u pune oblike apstraktnih aktivnosti i odvajaju nas same o sebe, tako što se naš korteks bavi drugim, apstraktnim stvarima, ne nama.
Leave a comment