Nenad Petrović

Okej, svi znamo šta je pamćenje. Nešto radiš, doživiš ili učiš i zapamtio si. Bez obzira da li si to nešto, radio, učio ili doživeo jednom ili više puta – bude zapamćeno, svesno ili nesvesno. Namerno li nenamerno. Zapravo potpuna istina je da naš organizam sve pamti šta nam se desilo i šta smo doživeli tokom života (koji počinje sa začećem).

Ali sad ćemo to da sa psihološkog nivoa i ponašanja, prebacimo na neurološki nivo. Šta se dešava u našem mozgu, u našem nervnom sistemu, pa i u organizmu kad učimo i pamtimo, jer otprilike je nešto što je naučeno – ono šta smo zapamtili (teorije, veštine, hodanje, datumi..)

Kad nešto radimo, učimo ili doživljavamo (znači kad imamo neku aktivnost), naš nervni sistem, zapravo ceo organizam je u određenom stanju. U određenom stanju nervne aktivnosti. Znači da se električni signali (bioimpulsi) po mozgu i ostatku nervnog sistema kreću po određenim neuronima. Te skupove neurona nazivamo klasteri, nodusi, čvorovi… Neuroni su umreženi i ispovezivani na određeni način.

A kad nešto novo učimo ili doživljavamo, taj bioimpuls (električna struja u nama) oformljuje nove skupove, klastere tih neurona i to zovemo neuronska kola ili neuronski putevi ili neuronske mreže. Za svaku aktivnost koju doživljavamo ili radiimo ili učimo, nama su određeni neuroni aktivni. I oni su međusobno umreženi. Umreženi su oni i sa drugim neuronima, ali sa tim određenim su za odeđenu aktivnost umreženi.

Npr: ako vozimo bicikl, nama se angažuju određeni delovi mozga i neuroni u njima. I oni su zaduženi tako ispovezivani za našu aktivnost voženja bicikle. Kad vozimo bicikl angažovani su neuroni iz zadnjeg dela mozga koji ima funkciju za održavanje balansa i koordinaciju pokreta i u spatialnoj (prostornoj) memoriji. Angažovani su i neuroni iz hipokampusa koji daje kontekst aktivnosti i prostorno snalaženje. Neuroni za predviđanje opasnosti. Neuroni koji obrađuju video signale iz oka i procesuiraju šta je oko nas…itd.

Ali ti isti neuroni u kombinaciji i povezani sa drugim neuronima mogu biti angažovani kod drugih doživljaja. Npr neuroni u zadnjem delu mozga zaduženi za balans prilikom voženja bicikle su angažovani isto tako pirlikom održavanja balansa pri hodanju. Kad kažem angažovani neuroni – to preciznije znači da je pojačano kretanje bioimpulsa kroz njih. Oni se kao zatvore u električnom zatvorenom kolu dok su angažovani za tu neku aktivnost ili doživljaj. U neuronskom kolu se stvara električno kolo. I struja (bioimpuls) kruži po tom neuronskom kolu.

I što češće radimo tu aktivnost, što ćešće to doživljavamo, nama se ojačavaju tim kretanjem bioimpulsa neuronska kola, jer se sve više neurona angažuje u tom neuronskom kolu i to kad traje dugo, to je jako dobro zapamćena aktivnost. Npr učenje hodanja, plesa ili ubacivanja lopte u koš. Dok ubacujemo loptu u koš, nama su angažovani određeni neuroni, angažovani tako da njima kruži više struje i oni oforme neuronsko kolo. I to oformljeno neuronsko kolo će se uvek u budućnosti angažovati (krenuće jače njime da kruži bioimpuls) u svakoj istoj ili sličnoj situaciji, kad god budemo koširali. Svaki košarkaš na treningu kad košira bezbroj puta zapravo ojačava kroz ta ponavljanja pokreta neuronska kola. I to je učenje. Učenje je ojačavanje neuronskih puteva putem velikog broja ponavaljanja kroz protok vremena. 

“Neurons that fire together, wire together” je poznat citat Donalda Heba iz 1949. godine kad je proučavao plastičnost mozga i neuronoske puteve tokom učenja. Neurons that fire together, wire together znači da neuroni sa kog bioimpuls prelazi na susedni neuron – ispaljuje (fires) bioimpuls putem sinapse u taj susedni neuron, a on ispaljuje u neki do njega neuron sa kojim je umrežen i povezan ili tek treba da bude, ako se neka nova aktivnost ući i nešto novo doživljava. I tako taj niz neurona koji jedan do drugog ispaljuju električni signal (bioimpuls) – naprave neuronsko kolo. 

Kako se ispaljuje bioimpuls u susedni neuron? Pa električna struja sa jednog na drugi susedni neuron prelazi preko neurotransmitera. Jedan neuron ispali npr električnom strujom dopamin ili adrenalin do susednog neurona koji na receptoru primi taj neurotransmiter koji se konvertuje u bioimpuls (bioimpuls je struja u ljudskom telu, električni signal). 

To mesto spajanja neurona gde se bioimpuls prenosi putem neurotransmitera do drugog neurona nazivamo sinapsa.

Postoji nešto što zovemo električni akcioni potencijal. To je sad još dublje i na još nižem nivou, na nivou fizičke hemje. Šta se dešava u ćeliji (neuronu) kad do njega stigne električna struja. Oko ćelijske membrane se snizi voltaža, a unutar membrane povišava u citoplazmi i u određenom odnosu voltaža unutar i izvan ćelije (neurona npr) se otvara ćelijska membrana koja propušta jone jonskim pumpama da uđu unutar ćelije. I onda se zatvori membrana, reguliše na normalno intracelularna i ekstracelularna voltaža. I tako je bioimpuls ušao sa jedne ćelije u drugu. Posle se u ćelijskoj citoplazmi vrše osmoza, difuzija, kohezioni procesi…ali taj nivo dubine nam ne treba za ovu priču, a nije za širu publiku. Koga zanima, na tragu ovoga, će istražiti dublje i opširnije.

Proces pamćenja i učenja dok se prave novi neuronoski putevi traje dva do tri meseca. Taj sam podatak našao da toliko treba da se savlada nova aktivnost i nauči. Toliko treba se naprave nove veze i nervna kola.

Kako naš organizam, mozak zna, kad i koje neuronsko kolo da pokrene u rad, da angažuje? Pomaže mu hipokampus, moždana struktura nastala rano u ontogenezi limbičkog sistema. Hipokampus se tako zove jer pomalo liči na konjića iz vode (hipokampus je taj konjić iz vode na latinskom, svi smo viđali po televiziji tu ribu koja može i mužjak i ženka da zatrudni, a nije hermafrodit). A hipokampus moždana struktura liči na tog morskog konjića.
Taj hipkomapus je zadužen za kontekstualnu memoriju. To znači da daje kontekst našim učenjima, da naš organizam zna gde i u kojim situacijama da upotrebi koji deo mozga i koja neuronska kola.

I za kraj ovog teksta bih pomenuo acetilholin kao biohemikaliju koja je značajna za učenje, dopamin, GABA (gaba-aminobutrička kiselina), adrenalin. Naš organizam kad je koncentrisan i jako budan pri učenju luče se neke od pomenutih malopre biohemikalija da potpomognu formiranje neuronskih mreža. 

I još jedan proces jako bitan za učenje je – spavanje, jer sve što smo doživeli i naučili tokom dana uključivanjem i angažovanjem svih gore pomenutih biohemikalija i moždanih struktura se tokom sna pregrupiše, konsoliduje i neke delove organizam odbaci kao nebitne, a druge zadrži. Najbolje se zadržavaju memorije (neuronska kola) koja su se odvijala pod više lučenja adrenalina i dopamina (koji se luče kad smo jako koncentrisani), jer naš organizam percipira da je jako bitno za preživljavanje i opstanak sve što je potpomognuto adrenalinom i dopaminom koji su kateholamini (iliti hormoni stresa) koje luči simpatikus kad smo životno ugroženi. Znači stresne i životougrožavajuće situacije navode da smo jako fokusirani i koncentrisani, da brzo učimo jer nam je potrebno za opstanak. 

P.S. Što implicira da ako veštački stvorimo uslove koji su za znaš organizam stresni i time pokrenemo rad dopamina. adrenalina…brže ćemo da učimo. Npr tuširanje ledenom vodom pa učenje. Hakovanje znanja o brzom učenju i dobrom pamćenju.