Nenad Petrović

Mnogi mislioci i nemislioci, filozofi (sadašnji i prošli) i naše komšije i rođaci, baba-sera u javnom wc-u i kasirka iz Maksija, naučnici sa instituta i profesori sa univerziteta… svi mi imamo neko, otprilike ili precizno, viđenje ili pretpostavku, ubeđenje zašto je neko od nas – takav kakav je.

Znači, zašto smo takva ličnost kakva jesmo. Možda smo pametni, a možda i glupi. Možda smo tihi ili bučni. Impulsivni ili zauzdani i inhibirani. Možda smo uštogljeni konformisti, a možda smo slobodni do mere da slobodom plašimo druge ili izazivamo transferom blama, stid u tuđim očima. 

Dakle svako od nas je postao na neki način ličnost (ono što jeste), sa nekim razlogom i prema nekom principu, prema nekom obrascu, prema nekoj prirodnoj formulu kako se grade ličnosti. 
I ta formula, taj obrazac su zapravo zakonitosti u psihologiji koje smo napravili kad smo dešifrovali kako nastaje ličnost. Fora je saznati ih i proniknuti u njih. Ne samo konstatovati da postoje, nego shvatiti i odgonetnuti kako funkcionišu, po kom principu. I zašto. 

Pošto svako od nas ima stvoj stav o tome, a neki koji ga nemaju usvajaju tuđe prirodne zakone, gledišta (čitaju naučnike, istraživače, slušaju komšinicu na kafi, ili nedeljom popodne Leu Kiš i nečije od njih iskaze usvajaju), daću i ja moje viđenje toga – kako nastaje ličnost i kako i zašto postajemo ono ko jesmo.

S tim što moje viđenje (kao i vaše) nije nešto manje ili više vredno od tuđih. Koliko god mi mislili lepo o sebi i sami sebi laskali praveći možda o sebe neprikosnoveni autoritet iz pitaj Boga kojeg razloga. Život me je stvarno, nažalost, bezbroj puta uverio da diploma nije ni merilo, a ni garant znanja. Nažalost. Čak čini štetu, jer pod okriljem diplome, znanja i samoprozvanog, neprikosnovenog autoriteta znanja se čine značajne greške. Nije ni izuzetak. Stav o nečemu je, po meni naravno, poželjno imati, jer to nas razlikuje od ostalih. Mreža stavova o različitim pitanjima nas čini posebnim i različitim u odnosu na druge. I čini da dovodimo u pitanje društvene norme, čak prirodne zakone i društveno prihvaćena gledišta. Ali nije fora biti originalan i svoj pošto-poto, dovodeći u pitanje svačiji autoritet i znanje pro forme. Nego stvarno izgraditi i zaraditi tu poziciju.

Dakle, iz naslova iskaz: ličnost je reakcija na gene i formativni period. Znači sve šta jesmo je – odgovor (reakcija) na gene koje imamo (geni su skup iskustava naših predaka) i reakcija (odgovor) na – period razvoja, od začeća preko detinjstva do ranog mladalačkog doba (period kad se formiramo i zovemo ga zato: formativni period). 

Znači, naša ličnost je reakcija (odgovor) na naša iskustva iz detinjstva i sa rođenja i pre rođenje (formativni period); i na iskustva naših predaka (gene).
I ultimativni iskaz koji sjedinjuje, skraćuje i pojednostavljuje sve gore navedeno, posle pređašnjeg obrazlaganja i preformulisavanja je da je naša ličnost (ono ko smo i šta smo) = reakcja na iskustva naših predaka i naročito naša iskustva iz formativnog perioda.

​Znači, naša ličnost se razvija kao permanentna (trajna) reakcija na isprepletanost i interagovanje faktora kao štu su naša iskustva sa roditeljima tokom razvoja u detinjstvu, naša iskustva sa rođenja i naša iskustva iz maminog stomaka. Sve šta nam se u tom periodu dešavalo je napravilo našu ličnost.

Neko od nas je psihopata i patološka ličnost, a to nije eto desilo se samo od sebe. Psihopatija isto podleže zakonistosti iz naslova ovog teksta. Da je psihopatska ličnost trajna reakcija na roditelje iz detinjstva (na formativni period). O tome čitajte ovde. Biti inteligentan je isto tako reakcija na detinsjtvo, a o tome ovde i ovde. Različite psihoze isto tako. Kako je psihopatija deo ličnosti, tako je i inteligencija. Onda, imati anksioznost ili paniku je isto trajna reakcija na rane događaje (iskustva) iz našeg života, a o tome ovde. Depresija isto tako. Okej, jesu to patološki delovi ličnosti, bolesti, ili stanja, sindromi, ali nebitno kako ih društvene norme kvalifikuju i bez obzira na društvenu klasifikaciju sve navedeno je posledica iz naše ličnosti. Iz onoga ko smo i šta smo. Posledica iskustava. 

Isto tako, osim tih patoloških (doduše, društvo inteligenciju ne naziva patologijom) aspekata ličnosti, postoje i ovi drugi, obični ili normalni aspekti ličnosti koji su jednako kao i prethodno pominjani – trajna reakcija na formtivni period, samo nas ne ometaju u funkcionisanju. Ni nas ni društvenu zajednicu. 

Npr da lli si impulsivan ili pasivan i inhiniran isto je deo reakcije na rođenje i detinsjtvo (deo reackije na formativni period). Ako su nam roditelji bili strogi i tražili mir i disciplinu, mi smo morali da razvijemo promišljenost i zadršku, da izgubimo dečiju lepršavost i razigranost i otvorenost. I da se povučemo i pazimo na naše ponašanje. Da osvestimo kako će naše ponašanje da izazove reakciju nkods posmatrača, prvo roditelja pa kad izađemo iz kuće i roditeljske porodice,  to nas prati svuda, pa se i na poslu ili u školi tako ponašamo. Na ulici i komšiluku. I tada smo pasivni i inhibirani, potisnuti. Ne kao samo od sebe i prirodno, nego kao reakcija na roditelje u detinjstvu. Ili još pre – kao reakcija na rođenje. Jer dosta dece koja su rođena na carski rez, kad odrastu imaju potisnute reakcije. Inhibirani su. Dodatno je ako se rođenje na carsk rezom udruži sa striktnim roditeljima kasnije  u detinjstvu. I recimo na to doda da je neko od naših predaka imao melanholičnu ili depresivnu ličnost, pa samo kroz gene povukli tu predispoziciju (genetska predispozicija kod nas je posledica na iskustvo i način života kod nekih naših predaka). 

Biti hiperaktivan i/ili imati poremećaj pažnje (ADD i ADHD) isto je u najvećoj meri deo ličnosti kao posledica na rani formativni period i iskustva koja smo tada živeli. Tvoja hiperaktivnost (bez obzira da li je dijagnostifikovana i zavedena u tvoj medicinski karton ili ne) na fiziološkom i neurološkom nivou je pojačan rad simpatikusa (a on se aktivira pojačano kad smo ugroženi, u ovom slučaju ponašanjem roditelja u odnosu na nas). I kad smo ugroženi i pojačano radi aimpatikus u fight or flight modusu, nama se luče kateholamini (dopamin, adrenalin i noradrenalin), koji nas nagone na pokret i na nemogućnost mirnog sedenja i fokusa. I to je poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću. Koji je kao deo ličnosti isto trajna reakcija na formativni period. 

“…genetska predispozicija kod nas je posledica na iskustvo i način života kod nekih naših predaka…”

I sada jedno veoma bitno pitanje. Zašto tako čovek funkcioniše da mu je ličnost u sadašnjosti reakcija na formativni period i iskustva (njegova i njegovih predaka) iz prošlosti? To ćemo pogledati iz ugla evolucione biologije. I tu tražiti opravdanost iskaza (hipoteze).

Pošto sve što posedujemo u arsenalu od ponašanja i u anatomiji tela nam je potrebno za opstanak, ne postoje viškovi ili nebitnosti, tako su i ovi gore pominjani aspekti (patološki ili ne) ličnosti razvijeni i naučeni da bismo opstali sa većom verovatnoćom. Naš organizam tokom detinjsta i rođenja uči načine opstanka, gde da se čuva, kako sa ovim ili onim problemima, sve upija (dakle i učenje je u funkciji optanka). Prva iskutva u detinjsvu u beznednom okruženju (sa roditeljima) nam služe kao simulacija i imitacija života. Detinjstvo (formativni) period je period učenja i pripremanja za stvarni život. Kad nam roditelji prete da će nas tući ako smo topli, spontani i laki, otvoreni, srčani i razigrani, mi se otupimo, ugušimo poverenje i spontanost i tako naučimo da je to potrebano da bi se preživelo. Razvijanje ličnost (patološke ili ne) u onosu na iskustva u formativnom periodu je mehanizam opstankam i učenja ujedno. Mi učimo da nbismo opstali. Mi se prilagođavamo na roditeljsko ponašanje, a to prilagođavanje zovemo formiranje ličnosti i ostaje nam za budući život kad odrastemo. 

​Eto. Namera sa ovim teksotm mi je bila da dam moje gledište i moj pristup temi. Kako nastaje ličnost. Ličnost kao trajna reakcija na rana iskustva. Ličnost kao trajna adaptacija (prilagođavanje) na roditelje u detinsjtvu (u formativnom periodu).