Nenad Petrović

Zašto ta tri pojma u naslovu? Zato što su povezana. Na koji način? Hajmo da vidimo. Jer mnogo ljudi stvarno ima problem sa libidom, potencijom, sa nesanicom. Sa stresom. I sa kvalitetom života uopšte.

Treba svi da pucamo od želje za životom, seksualne želje za partnerom. Treba svi da pucamo od želje da živimo i budemo u društvu sa ljudima a ne sami i povučeni od svega, motivisani da uspemo i stvorimo decu, porodicu, biznis, smeštaj i sreću oko nas, za nas i druge. Kada nemaš te porive, kad si bezvoljan i polu-ugašen, to je sa razlogom. Koji ti možda i nisi osvestio i spoznao. Ali taj razlog nije ni tvoja sudbina, ni genetika, ni božija volja.

Neko nema seksualnu želju ili mu je jako smanjena. Ugašen je. To nije prirodno stanje organizma. To nije život. To nešto nije normalno. A to šta nije normalao je – život koji vodi ta osoba. I organizam mu prijavljuje kroz smanjen libido i potenciju da nešto ne valja. Život mu kaže (samo da l’ on zna to da pročita): “Promeni nešto, ovako ne ide.”

Kad vodimo život koje ne želimo i živimo samo za druge i prema drugima, a ne za nas – to naš organizam registruje kao stres. Ideš protiv sebe, koji god da su razlozi. Ne radiš i ne živiš kako ti tvoj organizam i tvoji geni nalažu. Ne realizuješ svoj ljudski i genetski potencijal. To je stres. Kad radiš poslove koje ne želiš, kad si sa ljudima sa kojima ne želiš da budeš. Kad se ponašaš kako ne želiš, (već kako se od tebe očekuje). To je sve stres. Stres nam je često dnevni, regularni život. I kad smo pod stresom nama se aktivira autonomni deo nervnog sistema – simpatikus. Simpatikus takav naćin života prepoznaje kao da smo ugroženi (nešto ti se dešava što ne bi trebalo i ugrožava na duge staze tvoj i tvojih gena opstanak) i kreće u rad (samo to mi veoma često prenebregnemo ili nas drugi ubede da je tako živeti okej). A simpatikus sa svojom fight or flight reakcijom (borba-ili-bekstvo) šalje signale i preko žlezda i endokrinog sistema luči više kateholamina (hormona stresa): dopamin, adrenalin i noradrenalin. I kortizola. I svi ti hormoni i neurotransmiteri kad se uključe u pojačan rad, imaju antagonističko (suprotno) dejstvo sa hormonima i neurotransmiterima koji regulišu seksualnost i libido: testosteron, progesteron, estrogen… Znači nosioci stresa (kateholamini i kortizol) deluju neutrališuće i/ili destimulišuće na seksualne hormone koji nam regulišu libido. U obrnutoj srazmeri – što smo više pod stresom (svesnim ili nesvesnim, svejedno) manje se luče biohemikalije (neurotransmiteri i hormoni) koji održavaju libido na optimalnom ili visokom nivou potreban za zdrav i kvalitetan život (zdravim i kvalitenim životom se povećavaju šanse za opstankom tvojih gena).

Optimalan odnos rada simpatikusa i parasimpatikusa je optimalna seksualnost i opuštenost. Optimalno spavanje i budnost – optimalan život.

Isto tako je i sa insomnijom (nesanicom). Kad ti hronično ne možeš da spavaš – to je zapravo da tvoj organizam ne može da se opusti (bio ti toga svestan ili ne, priznao ti to ili ne) zbog stresa. Ko se još pod stresom naspavao?! Pojačan, od stresa, rad simpatikusa luči kateholamine i kortizol koji blokiraju i deluju antagonistički na biohemikalije (neurotransmitere i hormone) promotere spavanja (GABA – gaba-aminobutrička kiselina, serotonin, melatonin, acetilholin…). Serotonin i njegov derivat melatonin (kao biohemikalije promoteri spavanja, inhibitorni neurotransmiteri) su deo reakcije parasimpatskog autonomnong nervnog sistema. 

*Inhibitorne (potiskujuće, umirujuće) neurotransmitere luči parasimopatikus, a ekscitatorne (galvanizujuće, aktivirajuće) luči simpatikus. Parasimpatikus funkcioniše po principu rest-and-digest, a simpatikus po principu fight-or-flight.

Kad je više uključen u rad simpatikus (fight or flight), manje je uključen parasimpatikus (rest and digest). Obrnuto srazmerni su. Ili ako prevedemo i stavimo u drugačije reči: kad si pod stresom nisi naložen i seksulano motivisan, i ne možeš ni da spavaš valjano. Tebi organizam kao da nalaže: “Reši stres i taj tvoj život, pa ću onda da ovog tvog dole aktiviram, i imaćeš erekcije i ejakulacije, i spavaćeš k’o beba. Ne dam ti da ideš u krevet sa ženskom dok si sa nerešenim problemima (stresom). Rešavaj šta je bitnije i šta ti ugrožava opstanak, onda ćeš lako sa ženskom u krevet”. Slikovito rečeno, to nam poručuje naš organizam. 

Jedna bitna fora je da taj stres, i sa njim pojačan rad simpatikusa, može da bude trajno stanje. I čak trajno stanje iako nemamo u sadašnjosti, u tekućem životu vidnog stresa. Ali smo pod stresom. Naše reakcije su kao da smo pod stresom, iako npr imamo porodicu i voljeni smo, milioner smo i priznati i poznati u društvu. U čemu je onda stvar?

Pa ako nema stresa u sadašnjosti koji može da aktivira simpatikus i time smanji libido, erekcije, potenciju, spavanje…sve to – onda taj stres (i uzročnik) može da bude samo u prošlosti. U našem detinjstvu ili još ranije – na rođenju i pre. Naš organizam pamti sve, telo sve beleži što kaže Besel Van der Kolk, i tako je zapamtio teško rođenje i detinjstvo u vidu memorije (memorija je izmenjen način rada našeg organizma). I dokle god je ta memorija prisutna u nama, dotle će da pravi štetu, tako što je aktiviran simpatikus sa svim svojim propratnim implikacijama.

Najčešće je taj stres (koji je za nas skriven jer je bio u prošlosti i teško ga povezujemo sa sadašnjim simptomima i manifestacijama) veći problem da se zapazi i razreši, nego stres u tekućem, sadašnjem životu.  

A kako rešiti taj daleki i skriveni od trenutne svesti stres, i time spavati normalno i imati normalan sekusalni život i uopšte motiv za životom? Ja znam za: psihoterapije koje se bave regresijom i vraćanjem na stare traume, na detinjstvo i perinatalni i prenatalni period. I kad se tu razreše stvari i stvari u sadašnjosti, naš organizam može da bude opušten i rasterećen bez stresa i da krene da se bavi seksualnošću, spavanjem, stvaranjem…čime god, a ne samo nerazrešenim problemima (stresom iz prošlosti). Naš organizam može da se bavi nerazrešenim problemima iz prošlosti i na neke neobične načine: tako što se razbolimo, tako što smo mrzovoljni i apatični, depresivni, skeptični i melanholični, džangrizavi… Kroz te oblike ponašanja nam organizam dojavljuje da nešto ne valja.

I tada naš život dobija punoću, intenzitet i dodatni smisao. Jer šta god da radiš, intenzivnije doživljavaš, jer tvoj organizam je totalno u tome, ne bavi se više delimićno “demonima” iz prošlosti, detinjstva ili sadašnjosti, već je potpuno “ovde-i-sada”.

Budimo pametni i slušajmo naš organizam, jer je mudriji od naših misli i naše logike. Povežimo se sa sobom i biće bolje nama i drugima oko nas. Drugi nas hoće da budemo kvalitetni. Priuštimo to i njima i nama. Tako što ćemo da identifikujemo stresne činioce i da ih polako neutrališemo. Kad bi svako od nas radio na sebi i bio bolji, tako bi i celo društvo bilo bolje, jer je bolje društvo zbir svih nas boljih.