Nenad Petrović

Medicina poznaje više vrsta psihoza: šizofrenije, hebefrenije, paranoje, katatonije… Postoje i drugačije i slične kategorizacije i razvrstavanja bolesti, stanja i sindroma. Kako god, nije mi cilj, a ni namera da se time bavim: da li ova bolest i simptomi spadaju u manične-depresije ili bipolarne poremećaje, a ona druga bolest i simptomi da li spadaju u paranoje ili šizofrenije bla bla bla… Namera mi je da dam obrazac, zakonitost i moj ugao gledanja na postavljenu temu.

O ovome pišem najviše pod uticajem Artura Džanova, Gabora Matea, Besela Van Der Kolka, nekih neurologa, neurofiziologa čijih se imena sada ne sećam, jer sam čitao njihove naučne članke, a ne knjige…

Psihoze imaju za simptome: halucinacije, umišljanja i uobraženja, pogrešne i iskrivljene percepcije okoline i sveta, izrazitu neorganizovanost, nekad preosetljivost… Psihotičari loše vode ličnu higijenu, nažalost i to, ali oni su isto naša braća homo sapiens i članovi našeg društva, koji hodaju istim ovim ulicama kojima i mi hodamo.

Sad kad znamo otprilike šta podrazumeva kad kažemo psihoza, idemo da vidimo uzroke.

Mejnstrim zapadnjačka alopatska medicina (ova medicina koja je zastupljena i kod nas i u Evropi i Americi, “zvanična konvencionalna medicina”) navodi da su uzroci multifaktorijalni: genetika, okolina, hormoni, stres i traume… 

Genetika je svi znamo predispozicija za bolest, ne i sama bolest. Okolina u kojoj smo – se menja i može se promeniti. Hormoni se menjaju i mogu se promeniti. Stres i traume (zapamćeni stres) se isto tako mogu promeniti.
Pa to znači onda da se kontrolisanjem tih promenljivih faktora koji se mogu izbeći ili ublažiti njihov efekat, tako može izbeći i sama bolest psihoza.

U našem organizmu postoji pet dopaminskih puteva: talamički, mezolimbički, mezokortikalni, nigrostrijalni i tuberinfundibularni.  Dopamina ima više​ u mezolimbičkom, a manje u mezokortikalnom delu. (Znači pojačana je aktivnost kroz dopamin u mezolimbičkom sistemu koji kontroliše puteve ka amigdali i talamusu, što navodi pojačani strahovi (amigala kontroliše strah i osećanje ugroženosti), a smanjena aktivnost razmišljanja, inhibicija, kontrole nagona i impulsa i planskog i organizovanog delovanja (korteks je za to zadužen) kad u mezokortikalnom delu ima nedovoljno dopamina, to ukazuje na smanjenu aktivnost tog dela mozga sa smanjenim svim njegovim funkcijama koje sam gore naveo). Neki određeni gen je acetiliran. Serotonina ima više tu i tu. Noradrenalna manje tu i tu… To je psihoza na fiziološko-genetskom nivou. Dopamin je kateholamin – hormon stresa koji luči autonomni deo nervnog sistema – simpatikus. A simpatikus se aktivira kad smo ugroženi i pod pretnjom. Znači psihotičari (ali i svi oni koji imaju npr bolesti zavisnosti, poremećaje pažnje…) imaju višak dopamina u određenom delu mozga, izlučenom od simpatikusa, jer su ugroženi i pod stresom.

*Dopamin je kateholamin i galvanizator – pokreće nas na aktivnost, agituje, daje tonus i fokus…
​
Ko ih ugrožava pa im se od simpatikusa luči više dopamina? I da li je taj neko ko ih ugrožava u sadašnjosti? Videćemo u ostatku teksta.

Sad malo drugačiji pogled na psihozu. Ne bi trebalo, kad se bavimo psihozom, da ulazimo samo u tumačenje konstruisane priče psihotičara: “Išao sam ulicom i pratili su me, a onaj komšija mi smešta zvrčke. Na poslu su se svi urotili protiv mene i hoće da me nateraju da dam otkaz…” Ne bi trebalo da se samo time bavimo šta priča psihotičar. Doduše, nekad sve to može da bude zaista istina šta je naveo, ali recimo (jer pričamo o psihozi) u ovom slučaju je to preuveličano, preintenzivirano, iskrivljeno, umišljeno, uobraženo.

Samo jedna stvar povezuje sve gornje tipične izjave psihotičara. Samo jedna stvar. A to je osećanje ugroženosti. Koje možemo da uhvatimo na prvu, bez mnogo analiziranja rečničnih konstrukcija, bez dubokog bavljanja smislom iza svega izrećenog. Kod posmatranja psihoze, uvek se prvo hvatati za opšte raspoloženje i osećanja koja provejavaju iza rečenica, a ne samo intelektualno interpretirati rečenice. (just for fun: probajte tako sa svakim u komunikaciji da hvatate opšte raspoloženje i generalna osećanja sagovornika, a ne samo šta priča da se odnosimo prema informacijama koje saopštava) Ali i ako bismo tako duboko secirali te krucijalne izjave psihotičara, pa raščlanjavali i analizirali, sortirali i interpretirali – sve bi navelo posle mnogo koraka ponovo na isto – osećaj ugroženosti. I to je leitmotif (lajtmotiv) psihoza. 

Otkud osećaj ugroženosti svim pre-psihotičarima i psihotičarima?

Ako su u istoj kancelariji kao i mi i osećaju se ugroženo od kolega, a mi se ne osećamo. Ako su u istom komšiluku kao mi ali se osećaju da im komšija smešta, a mi to ne osećamo od komšije. Ako hodamo istom ulicom ili sedimo u istom kafiću, a psihotičar oseća da ga prate, a mi to ne osećamo… To sve navodi da se paralelna realnost odvija u glavi psihotičara pored nas u odnosu na našu glavu i naš perceptivni aparat (uzmimo nas radi primera kao zdrav referentni sistem).

Sad ključno pitanje za milion dolara. Zašto istu objektivnu realnost mi i psihotičar doživljavamo drugačije?

Psihotičar poseduje komponentu koju mi ne posedujemo, koja mu realnost boji u drugačije boje od pravih. Psihotičar poseduje stres toliko intenzivan sa rođenja i posle, u detinjstvu, da ga je taj stres izmenio i prilagodilo drugačije za život. Izuzetno teško rođenje nas promeni i izmeni za stalno. Jer naš organizam sve pamti. I psihoza je deo trajne adaptacije na taj stres sa rođenja. A kakva je to adaptacija? U hormonima i neurotransmiterima.
Više dopamina ovde, manje serotonina tamo, nema adrenalina ovde, a norepinefrina ima gde ne treba više… I teškim rođenjem i teškim prenatalnim životom u maminom stomaku smo napravili trajnu promenu u lučenju hormona i neurotransmitera, a ta trajna promena je podloga za psihozu. 

Kad se na te trajno izmenjene hormone i neurotransmitere doda teško detinjstvo gde smo se plašili roditelja, gde su nam roditelji bili pretnja a ne sigurnost – dobijemo psihozu.
Jer je psihoza disbalans hormona i neurotransmitera zajedno sa osećajem ugroženosti. Psihoza je zapravo ta trajna promena u hormonima i neurotransmiterima iz prenatalnog ili perinatalnog perioda i sa rođenja. I traumatično detinjstvo sa puno nespokoja i strahova zapravo. Psihoza je (kao i najveći broj psihogenih bolesti) trajna adaptacija našeg organizma na stres.
I ekstremno pojednostavljeno je da je psihoza udružen, a trajan efekat teškog rođenja i teškog detinjstva.

Kad psihotičar se hodajući ulicama nažalost oseća ugroženo gde realno i objektivno nema razloga da se tako oseća (bez obzira šta priča, jer reči lažu nekad, a osećanja nikad), on se oseća zapravo ugroženo – od roditelja u detinjstvu, samo taj osećaj još traje i projektuje ga oko sebe sada-i-ovde-i-uvek. I psihotičar ide ulicom sada, ali reaguje na roditelje iz prošlosti.  Njegova sadašnjost je drugačija zbog njegove prošlosti.
Uvek ga od detinjstva i roditelja prati to opšte osećanje nemira i ugroženosti, pa i danas.

*Psihoza, paranoidne šizofenije i to slično (nije ni bitno mnogo kako se naziva i sama klasifikacija), medicinska literatura beleži da se javljaju u kasnom tinejdžerskom dobu ili ranim dvadesetim godinama (pa zato i nazivaju to mladalačkim ludilom).
Hm, ali zašto deca (ili životinje) nemaju psihoze, iako mogu da imaju naznake da će imati? Jer nemaju izrastao i izgrađen deo mozga – frontalni korteks koji služi za apstraktno razmišljanje, za ideacije i te rumifikacije, za ideje i zamišljanja. Znači, tek kad krenemo da dobijamo anatomsku podlogu (deo mozga koji razmišlja svesno i apstraknto) tada stičemo uslov i potencijal za razvoj psihoze, šizofrenije i sličnih poremećaja. Tada sva trauma i stres se mogu pokazati i na taj način u tom delu mozga, koji se izgrađuje intenzivnije u kasnim tinejdžerskim danima pa do početka dvadesetih.

“…tek kad krenemo da dobijamo anatomsku podlogu (deo mozga koji razmišlja svesno i apstraknto) tada stičemo uslov i potencijal za razvoj psihoze, šizofrenije i sličnih poremećaja…”

I sve dok u deep-feeling, regresivnim terapijama ne poveže sadašnje osećanje ugroženosti sa prošlim vremenima i roditeljima kao opasnosti u detinjstvu – nema ni najmanju šansu da mu se malo ublaže simptomi, muke i tegobe.

Zašto naš organizam gura u sadašnjost stvari iz prošlosti? Zašto osećanje ugroženosti iz detinjstva ne ostane tamo zauvek u prošlosti?
Verovatno je tako jako i štetno to osećanje da ga naš organizam gura u svest da ga obradimo, razrešimo i tako razrešenog integrišemo ponovo u naš sistem. Naš organizam nam gura u svest osećanja iz detinjstva sa razlogom, a taj razlog je: “Bavi se mnome”. To nam traume i ta sećanja, gde god da su, u svesnom ili nesvesnom, poručuju. “Ne možeš da me zapostaviš i ostaviš, moraš da me razrešiš i rasteretiš. Dokle god me ne razrešiš, vraćaću ti se u svest i podsećati te da postojim nerazrešena. U potisu, Tvoja trauma sa rođenja i detinjstva”.

Teško rođenje i ceo taj početak naš od začeća nam trajno menja hormone i neurotransmitere i pravi hormonsku podlogu za kasnije bolesti. Da kad bude i detinjstvo teško i kad se traume udruže – dobijemo najteže bolesti, među kojima je i psihoza.