Nenad Petrović

Pišem o porodici – jer je značajna. Značajna lično, društveno, civilizacijski. Sve ostalo sa ovog bloga, koliko god briljantne intelektualne bravure bile, je beznačajno ili malo značajno – ako nemamo porodicu. Mi pojedinci i celo društvo. Naravno, ovo je moje viđenje kao što je i ovaj ceo blog, i kroz teme koje pišem, iznosim eksplicitno ili implicitno moje vrednosti, ne samo znanja i informacije.

Porodica je stub civilizacije i međuljudskih odnosa. Stožer zaštite i zajedništva. Saborništva i pripadništva. Izvor ljubavi i topline. Iz svega toga porodičnog se razvijamo u osobu koja kasnije živi život na ovoj planeti kao član društva i civilizacije. I koja oformljuje svoju porodicu i nastavlja dalje.

Ipak, neću pisati o značaju porodice, već samo o nekim faktorima koji utiču da se sve manji broj porodica formira i značaj implikacija odrastanja u krnjim/samohranim porodicama.

Gde to u svetu ima malo porodica? Gde se brakovi ne sklapaju ili ima mnogo razvoda? Gde ima mnogo samohranih roditelja? Gde se to dadilje brinu o deci i vaspitavaju decu, a ne roditelji? Gde to ima malo dece? Ili ih čak uopšte i nema?

Na zapadu, a većina toga nabrojanog naročito u Americi. Pošto svet postaje globalno selo i svi se amerikanizujemo sve više i ubrzanije, u tom procesu i mi ovde u Srbiji primamo sve više vrednosti i načina razmišljanja i poimanja sveta iz Amerike. A to su njihovi pokreti i pravci za njihove vrednosti i njihov mentalitet: individulizam, feminzam, materijalizam i takvi slični “izmi”.

Američka kultura i njihove vrednosti su individualizam. Ja, pa ja, i samo ja. Individualizam kao tekovina američkih vrednosti je verovatno nastao baš u Americi kad su kolonizatori dolazili iz Evrope na novi kontinent – Ameriku i bili su prepušteni sami sebi. Pa kako se snađu, bez korena, rodbine ili podrške. Potpuno samostalni, potpuno individualni. I danas i im je taj modus življenja aktuelan i deo široko rasprostranjenog nacionalnog mentaliteta. Individualizam postižu pod okriljem “naprednog” društva, demokratija, raznih pokreta za slobodu i jednakost, brige o sebi bla bla bla. Move on (teraj dalje) je američki stil i deo je self care (brige o sebi) vrednosti. “Ja brinem o sebi i zato teram dalje, ništa ne trpim”. To je princip iza pomenutih krilatica. Ne sviđa ti se posao ili šef na poslu? Menjaj (move on), teraj dalje, jer ti brineš o sebi (self care). Ne ide ti sa dečkom/devojkom, teraj dalje, nemoj da trpiš. Instant-potrošačka kultura. Poslove i partnere menjaju instant kao potrošnu robu. Ne ostaje se da se žrtvuju i iscimaju da poprave odnose na poslu ili sa partnerom. To je “toksično” i teraj dalje. I to je naravno deo njihove ego-kulture individualizma. Ti samo sebi ugađaš. Sve se vrti oko tebe, ti si individua i postavljen si u odnosu na svet. Iznađi svoje mesto pod suncem bla bla bla…

Pre samo dvadesetak godina, generacije naših roditelja su radili ceo život na jednom poslu, bili ceo život sa jednim partnerom, trpeli su i žrtvovali se (to su u individualističkoj instant-potrošačkoj kulturi jeretičke reči, trpljenje i žrtvovanje za bolje sutra, za bolji odnos ili posao). Nekako su i nas (javno mnjenje) u poslednjih 20 godina ubedili, pretežno kroz masovne medije, da ne treba trpeti i ne treba se žrtvovati za bolje sutra ili za ideale i viši cilj, neku dobrotu i opštu korist. Za dušu, za ljubav, za srce. Ja ne kažem da treba pošto-poto trpeti i žrtvovati se, ali smo brt sada već u krajnosti gde niko nikoga ne trpi i svi guraju samo svoj interes. 

I koji su rezulatati i posledice toga šta smo do sada inkorporirali u poslednjih 20 godina američkog uticaja u naše društvo? Sve više razvoda, sve više samohranih roditelja (a dete neće moći da ostvari svoj pun potencijal ako živi samo sa jednim roditeljem, priroda želi da imamo dva roditelja), sve više otuđenosti, bolesti, samoće, nepoverenja, kriminala, beznađa, sve više priče o materijalnom i parama – sve manje priča o srcu, duši i rasploženjima, sve manje mira – sve više jurnjave i tenzije…
​
Individualizam je glavni faktor koji destabiizuje instituciju porodice i time sve vrednosti koje porodica nosi sa sobom. 

Feminizam i jednakosti je još neki faktor koji uništava tradicionalnu porodicu i vrednosti sa njom. Jer uz jednaka prava koja traži, ne podrazumeva jednaku odgovornost. Feminizam i navodne jednakosti poriču različitost polova i rodnih uloga (iako se nominalno deklarišu kroz rodno-senzitivni jezik. Naravno samo nominalno, ne i efektivno. Kad se baviš rečima i pojavnim, a ne suštinskim – tako je) i podelu poslova prema ulogama. Znači poriče realnost. Propagira vrednosti koje ne postoje i neće ni postojati ni u fiktivnoj utopiji, jer smo biološki uslovljeni i determinisani (hormonski, polno, organski) da budemo drugačiji. Jednakost nije što i biti isti.

Seksualne slobode isto su faktor sa zapada koji ugrožava našu suštinu – porodicu. Seksualne slobode su zapravo – veličanje dekadencije i promiskuiteta, a ne samo seksualna sloboda. Čovek ogrezao u promiskuitet i dekadenciju sigurno nije porodičan i neće imati normalne potomke ako uz to odrastaju. Bukvalno, ali da ne ulazimo sad u to šta je “normalan” potomak. Pa ni ako posle toga odrastaju. Jer promiskuitet promeni ljude dok su živi, a ne samo dok traje promiskuitetna faza (ovo se naročito odnosi na žene). Izmene se hormoni i očekivanje od života, izmene se percepcija i anticipacija sveta i čoveka. 

Materijalizam. Isto vrednost sa zapada – preciznije Amerike, koja uništava tradicionalnu porodicu i sve vrednosti i blagodeti koje porodica i život u njoj nosi. Materijalizam u užem smislu je jurnjava za novcem (rat race) i vrednovanje sveta kroz novac, postavljanje materijalnog i statusnih simbola materijalnog kao primarni cilj. A time je porodica skrajnuta u drugi plan. I dok jurimo pare, karijeru i status, šta se dešava sa našim osećanjima, decom i prijateljima, roditeljima i rodbinom, ljubavlju i toplinom, dušom i srećom? 


Kad sam sad identifikovao (makar neke) faktore koji destabilizuju ili razaraju porodicu i tradicionalne vrednosti koje ona manifestuje, sad ću da dam veoma kratku paralelu sa davno prošlim vremenom i par zanimljivosti u tome.

I šta nam kaže istorija – kakva je sudbina države/nacije kada ljudi žive u krnjim porodicama i/ili bez porodičnih vrednosti? To ćemo da vidimo kroz primer Starog Rima. 

Stari Rimljani stalno u vojnim pohodima, nikada kod kuće, promiskuitetni, imperijalni, bezbožnici bez hrišćanske vrednosti porodice. 
U Starom Rimu čednost se nije ništa vrednovala. Vladao je promiskuitet i seksualne slobode. Sve ono što smo čitali po knjigma o toj civilizaciji. Bilo je veličanje materijalnog. To su neki od faktora koji su uticali da Stari Rimljani nemaju izraženu instituciju porodice. I to što nisu imali jaku porodicu je bio osnovni uzrok uz stalna ratovanja, vladavinu nepravednosti i ugnjetavanje slabijih, kroz tlačenje i vladavinu silom, da se podrije iznutra samo Rimsko carstvo i tako učini lakom metom za osvajanje i konačan pad. Na sličnim imperijalističkim vrednostima počiva i današnja Amerika. A kojim putem idemo, sami vidimo. 

Da smo pametni učili bismo iz istorije i time predupredili da se ona ponovi, jer je sad ceo svet na putu amerikanizacije, tako da su američke vrednosti globalne, a ne lokalne. Što znači šta bude sa Američkom civilizacijom – biće i sa nama.

A da li je jedan od najvećih sistematizatora ljudskog znanja koje je naša ljudska vrsta izrodila – Hegel, u pravu kada kaže da nas istorija uči nas ništa ne uči  – buduće vreme će pokazati. 


P.S. Ubeđen sam da je Hrišćanstvo (ovo je moje lično viđenje) nastalo baš u Starom Rimu i baš tada – kao kontrateg tadašnjem ludačkom ponašanju Rimljana. Hrišćani su stvorili u religiji i obličju Boga ono šta nisu imali u stvarnom životu pod Rimljanima. Sve suprotno. Kao kontrateg Rimskoj vladavini nasiljem, oni su stvorili Hrišćanstvo koje promoviše ljubav i mir, nenasilnost i molitve. Falilo je pravde, stvorili su pravdu i pravičnost u Božijem, hrišćanskom obličju. Falilo im je nade u tom tlačiteljskom Rimskom režimu pa su i to stavili u vrednosti Hrišćanstva. Nevinosti i čednosti je nedostajallo, jer je bio opšti promiskuitet i nemoral, pa su počeli da vrednuju kroz bezgrešno začeće i seksualni moral i apstinenciju. Ne ubij, ne kradi, previše je toga bilo pa su i to vrednosti nastale u Hrišćanstvu kao kontrateg radi balansa potrebnog za opstanak. Preljube su isto tako stavili kao greh i time se jasno moralno odredili prema tome. Ljubi bližnjeg svoga je isto suprotno kao u ogledalu, jer je bilo previše trvenja, izdaja i otimanja među bliskima.
Dao bih sebi slobodu da kažem da je vrlo moguće da je tadašnje Hrišćanstvo i mi danas kao derivat tih izvornih vrednosti, su zapravo kontra-ogledalo tadašnjeg života u Starom Rimu. Hrišćanstvo je sve suprotno vrednostima i običajima Rimljana, a to nije slučajno.


Napomena: ovaj moj gornji tekst nije antireklama zapada, jer zapad ima i drugačije vrednosti u sebi. Samo sam pomenuo neke od faktora koji destabilizuju instituciju porodice.