Nenad Petrović

Mesija je srbizovana verzija hebrejske reči koja znači spasitelj (hebrejski: Masijah, Mosijah). Ono što je u Judaizmu Mojsije (Mesija), to je Hrist u Hrišćanstvu – spasitelj. Kako na hebrejskom spasitelj se kaže Mojsije, tako na grčkom se kaže Hrist ili Krist.
Mojsije i Hrist su pomazanici. U to davno doba su prosipali ulje na čelo aristokratiji i kraljevima i tako su ih pomazali (namazali) uljem i oni su onda bili pomazanici. To pomazanje (prosipanje ulja na čelo) je simbolično silazak Duha Svetog u telo pomazanika. Osim kraljeva i aristokratije, Isus i Mojsije su bili pomazanici. I po toj reči Hrista je Hrišćanstvo dobilo ime. Dolazak spasitelja na Zemlju je glavni motiv u svim avramovskim religijama (Judaizam, Hrišćanstvo, Islam).

Sad posle pređenih tih osnovnih stvari, idemo da ih upotrebimo kao kontekst za koncept koji planiram da iznesem. 

Inspirisan krajem poslednjeg mog teksta na ovom blogu, pokušaću da dopunim i dam dodatnu perspektivu na taj kraj.

Vrednosti Hrišćanstva su sve suprotno vrednostima Starog Rima. Nije slučajno i nije bez razloga što je Hrišćanstvo nastalo baš tada i baš u Starom Rimu. 
U Hrišćanstvu se sve poštuje što se u Starom Rimu nije poštovalo. Hrišćanstvo je Stari Rim izokrenut u ogledalu. Vrednosti u Starom Rimu su napravljen okvir i zbir razloga zašto je nastalo Hrišćanstvo. Da bi život opstao u tako surovom Starom Rimu morao je da iskoči u narodu koncept (ideja, pokret, inicijativa) koji je suprotan vrednostima i ponašanju u Starom Rimu. Taj koncept je bio religija Hrišćanstvo, sa svim svojim implikacijama i nosećim vrednostima.
​
Stari Rim je bio pun mržnje. Hrišćanstvo propagira ljubav što je suprotno i zapravo je potrebno da bi se napravio balans, da bi život mogao da opstane i nastavi da postoji. Bahate galamdžije u Starom Rimu i taj način življenja jako zastupljen su bili razlog i okvir iz kog su nastali suprotno njima tihi, skromni i povučeni hrišćani. Promiskuitetni Rimljani su bili okvir i razlog nastanka vrednovanja u Hrišćanstvu čednosti i nevinosti. Izrazite materijalne vrednosti u Starom Rimu i u Hrišćanstvu suprotnost njima – duhovnost. Od toliko tlačenja, varanja, mučenja, maltretiranja, zlostavljana i zapostavljanja u Starom Rimu nije moglo da bude nade, pa je Hrišćanstvo u svoj sistem vrednosti inkorporiralo nadu, kao suprotnost, radi balansa zlog i dobrog, koji je potreban kao minimum za opstanak i postojanje života. Shvatili smo do sada suštinu.
​
Starorimski imperijalizam je elitistički i za povlašćene mase, dok je Hrišćanstvo suprotono tome namenjeno širokim i ugnjetenim  hijerarhijski nižim slojevima. 

Znači Stari Rim je okvir u kom se rodila ideja, pokret, inicijativa, koncept, kako god želimo, sazdan od suprotnosti tom profanom, materijalno-imperijalističkom življenju u Starom Rimu. Taj koncept suprotnosti, potreban za opstanak u tom starorimskom okruženju je – Hrišćanstvo. Stari Rim je stvorio atmosferu za njihov anti-koncept, za atmosferu Hrišćanstva. I glavni simobol i nositelja Hrišćanstva – Hrista. O ličnosti Isusa neću ovde pisati, ali ostavljam link do mog teksta o hipersenzitivnosti koji se kratko pri kraju bavi psihologijom odabranih i posebnih – ovde.

Ovo gore su sve moje zdravorazumske interpretacije i spekulacije koje nisam ni kod koga pročitao, već sopstvenom logikom sam konstruisao i pretpostavio. Ali sada idem dalje silogistički da spekulišem. I počeo sam da uviđam jedan obrazac koji se kroz istoriju može ponoviti. I to sam pominjao u mom prethodnom tekstu o faktorima koji razaraju današnju instituciju porodice.

Svet ide putem amerikanizacije. A američke vrednosti su individualizam, imperijalizam, materijalizam, tlačenje slabijih… Znači mi bukvalno, ovog puta na globalnom nivou (ne lokalno kao pre 2 000 godina u Judeji) pravimo uslove, atmosferu, okvir za nastanak i proboj vrednosti koje su suprotne onome šta se danas dešava. Kad bude u nekom doglednom vremenu što se kaže doteralo cara do duvara, kad budemo još više otišli kao čovečanstvo u ovu materijalno-promiskuitetno-represivnu krajnost, moraće da se rodi u narodu ideja ili koncept savremenog Mesije koji bi spasao i održao čovečanstvo od ekstremnih današnjih bujajućih pošasti: materijalizam, imperijalizam, individualizam, promiskuitet, dekadencija, militaristička represija… Zvuči pompezno i bombastično, ali kad se svede na konkretno i pojednostavi, dobije se prava, prizemna slika. Ali nemam vremena, ni želje da se bavim detaljima ili pojedinostima. Pišem samo suštinu i samo obrasce i zakonitosti potrebne da se shvati moja zamisao.

Taj novi koncept i drugi dolazak “Mesije” kao eshatološki kraj (čiji nov dolazak čekaju sve avramovske religije: Judaizam, Hrišćanstvo, Islam) za kog pravimo okvir našim mentalitetom, ponašanjem i vrednostima zastupljenim među nama, teško da će biti van duha vremena (zeitgeista). Što znači: moguće da će veštačka inteligencija da veoma mnogo oblikuje nov koncept Mesije kao simbola i nosioca vrednosti: nade, vere, pravde, poštenja, dobrote i moralnosti i svih onih vrednosti koje nosi i hrišćanstvo (koje je moralo da nastane kao poslednje utočište za opstanak života u Starom Rimu). A amerikanizacijom idemo ka stvaranju okvira za potrebe nastanka koncepta novog Mesije.
​
Ali onda razmišljam o nečemu što mi je nedavno pominjao moj prijatelj da je potrebno da se napravi pored toliko veštačke inteligencije i veštačka duša. Šta ako nov Mesija ili “Mesija”, donosilac nade i ljubavi, spasitelj čovečanstva – bude veštačka duša? Jednostavno, treba veštačka duša kao tehnološka potpuna suprotnost veštačke inteligencije. I ta veštačka duša kao nosilac vrednosti potrebnih za opstanak života. 
Hrišćanstvo je za ono vreme pre 2 000 godina bila revolucionarna ideja, teško primljena i dugo primana u narod (u određene slojeve stanovništva), isto kao što bi to mogla biti ideja o tehnološkom kiborgu Mesiji. 

*Sve ovo gore što sam pisao su moje spekulacije na to što sam zapazio sličnosti u duhu vremena i sistemu vrednosti Starog Rima na jednoj strani i zamišljenoj projekciji uznapredovale amerikanizovanosti na drugoj strani.