Nenad Petrović

Pre dvadeset godina sam pročitao Dostojevskog, da l’ beše u Kockaru ili Karamazovima, ne sećam se tačno gde, gde piše tok razgovora likova u romanu, gde jedan pita drugog, da li životinje veruju u Boga. I onda mu taj odgovara, posle kratke diskusije, da životinje nemaju intelektualni kapacitet da bi verovale u Boga, već životinje žive sa Bogom.
Za ovu temu još jedan bitan luminozan bljesak u mojim tokovima misli, svesti i načinu gledanja na svet (ne samo Boga), je bilo kad sam kao gimnazijalac čitao astrofiziku i astronomiju, gde se u knjigama apostrofiraju gledišta Stivena Hokinga, Alberta Ajnštajna i Karla Sejgana, da smo mi za Kosmos nebitni i premali, potpuna beznačajna minijatura u bezbroj galaksija u univerzumu. Karl Sejgn je planetu Zemlju zvao Blue little dot (mala plava tačka), što govori o njegovom pristupu da smo beznačajni sa stanovišta Kosmosa. To me je prvi put u životu podstaklo da ne razmišljam antropocentrično, da mi ljudi nismo u centru svega što postoji i nismo u centru svih zbivanja. I da mi upravo iz te antropocentrične pozicije (volimo o sebi da mislimo lepo i da smo bitni i u centru svega i pokretač svega), pravimo naše teorije, zakone, percepcije sveta, života i kosmosa. Sebe stavljamo u odnosu na druge, na svet i na život, a mi smo zapravo samo deo kosomsa, sveta i života, iako sebe posmatramo izopšteno, kao da tu ne pripadamo i nismo deo svega toga, kao da je kosmos prema nama naklonjeniji, nego prema biljakama, životinjama, algama i bakterijama, kao da nas je život namenio za velike stvari, a životinje i biljke su beznačajne.
U tom periodu ja nisam imao logičan ili jasno definisan odnos prema Bogu i religiji. Imao sam samo osećanja i gledišta koja su bila kao i svima, deo kolektivno formiranog stava. Tako je – kako je, i svi isto mislimo i nema tu ti šta da se preispituješ mnogo i da iskačeš iz društvenih okvira i normi kao nekonfomista koji talasa. Ćuti, tako je. Niko puno ni ne zna, a bogobojažljivi ustuknu pri tim temama o religiji ili pominjanju Boga.
A onda sam propričao prvo u svojoj glavi sam za sebe svoje stavove i pitanja, pa u bliskijim krugovima društava, pa onda i u širim, a evo me sad i ovde javno.

Ja neću da kažem da Bog postoji ili ne postoji, ni da sam ja agnostik, vernik ili ateista. Neću ni da kažem da religija i svi drugi materijalni i duhovni običaji i obredi oko koncepta Boga su tačni ili netačni. Neću ni da kažem da li je nešto dobro ili nije, korisno ili nekorisno. Neću ni da kažem da nešto treba ili ne treba. Neću ni da pravim vrednosne sudove. Pa šta ću onda ja? Zašto ovo pišem?
Ja ću da pružim neke informacije, podatke i gledišta nekih naučnika koji su to istraživali i da ih eventualno sortiram i grupišem, da bih mogao da induktivno izvlačim zaključke i time impliciram na zakonitosti i silogizme koji mogu da prave paradigmu, iznešenu u retoričkim pitanjima ili kako god budem našao za shodno, da bude konstruktivno i zabavno za predstavljanje.

Da li je Bog stvorio čoveka ili čovek Boga? Oni koji veruju u Boga će reći da je Bog stvorio čoveka, a ateisti verovatno će reći da je obrnuto i da je čovek stvorio Boga. Kao što je Niče pričao: da je čovek stvorio Boga da bi sebi mogao da objasni neke prirodne pojave za koje nije znao kako i zašto nastaju. Otkud grom, kiša i poplave 5 dana? Pa volja Boga je takva. To su Ničeova gledišta zašto je čovek između ostalog stvorio Boga. I da je Bog oličenje ljudskih potreba, da je čovek dao Bogu moći da ispuni i da se bavi onim što treba čoveku – moral, pravda, ljubav, dobrota, poštenje. Hipokrat koji se smatra ocem medicine je kako smo učili, tamo pre oko 2 500 godina, prvi govorio da se čovek ne razboljeva jer je to sudbina i tako Bogovi hoće, već od loše hrane, zagušljivih i neosvetljenih prostora, telesne učmalosti…
Neki drugi mnogo posle njega su govorili da je Bog smisao života. Da čovek ne može da živi život bez Boga. da u svakome od nas postoji Bog, samo je pitanje da li smo ga osvestili ili ne, da li smo ga priznali ili ne, da li nam treba ili ne treba…Baruh Spinoza je bio možda i prvi panteista za kog sam to čitao (Gete i Knut Hamsun su isto bili panteisti). Panteizam je gledište da je Bog svuda oko nas, da je Bog u svemu i da je bog priorda stvari. Ceo panteistički pokret i glediše je dobio naziv po starogrčkom Bogu Panu koji je bio Bog prostranstava, livada i šuma, dakle svuda je boravio, pa po tome i panteizam dobija naziv. Bog je ljubav je jedna od krilatica Hrišćanstva. Ima još mnogo viđenja Boga kroz istoriju koja su pomenuta u knijgama.

Jedno od savremenijih gledišta Boga je kroz savremenu zapadnjačku naučnu metodologiju redukcionog materijalizma, gde se sve svodi na materiju i ide se u beskrajno ustinjavanje gde atome rašlanimo na manje elemente, na protone, elektrone, neutrone. pa onda i te čestice na još manje, na kvarkove i kvantove. A kvant je namanji nosilac energije i tu se materija pretvara u energiju. Znači nema Boga, nema duše, nema misterije, ni metafizike, po tom gledištu. 

Poslednjih minimum 250 godina je taj pristup u nauci, redukcioni materijalizam, pa ću i ja da osmotrim temu Boga u tom maniru. 

Ja ne znam da li životinje veruju ili ne veruju u Boga ili žive sa njim, što sam pominjao u početku teksta da sam naleteo kod Dostojevskog. Ili je sve to glupost. A to je bitno – razmatranje odnos Boga i životinja, jer su u ovom konkretnom slučaju životinje kao reprezenti i predstavnici svega i svih i svačega što nije čovek, a treba da se razmatra u odnosu na Boga. To znači, kad pomenem da li životinje žive sa Bogom ili veruju u njega, da se to odnosi i na kamen, bubašvabu, drvo, bakteriju…sve što nije čovek. Da li kamen veruje u Boga ili živi sa njim. Bakterije isto. Ili je Bog i bakterija i kamen. Jer ako Boga nema za kamen, jegulje, bakterije i bubašvabe…štagod, onda ispada da Bog postoji samo za čoveka, a ako je tako da li smo ga onda mi izmislili za nas pa ga pridodali drugim vrstama….Da ne ulazim u te jezičke i semanatičke doskočice i  interpretacije koje mogu da vode u paradoks ili apsurd.

Sad malo konkretnije akcije na ovu temu bez mnogo pitanja i okolišanja. Ono što sam čitao po knjgama (ja to nisam otkrio, ali sam čitao naučnike koji to tvrde i na tome je bazirana medicina i savremena neurologija, mada su možda na kraju krajeva svi oni pogrešili, nikada ne mogu da budem potpuno siguran u ono šta mi pričaju drugi) je da samo čovekov mozak poseduje (ja nisam gledao ni u tuđe, ni u svoj mozak, to su naučna istraživanja široko prihvaćena), dakle da smo čovekov mozak ima prefrontalni korteks, a da taj preforontalni neokorteks ima ulogu kod nas ljudi u planiranju, rezonovanju, analizi, predviđanju, samosvesti i apstraktnom razmišljanju. Sve te složene kognitivne funkcije. Dakle, prefrontalni neokorteks, koji nam se nalazi u čeonom režnju je aktiviran kad mislimo o nečemu što ne vidimo, samo možemo da zamislimo, potpuno apstraktno. To je npr matematika.. Cela algebra je apstraktna. Apstraktno razmišljanje se zove tako, jer mislimo o nečemu što je odsutno, neprisutno (abstract – odsustvo). Ideje au apstraktne. Novac isto tako. Razni koncepti su apstraktni i naučna dostignuća, metafizika i pronalasci. I sada glavna stvar koja jako sugestivna i indikativna je, ako lepo primetimo, životinje nemaju ni novac, ni ideje, ni algebru, ni metafiziku, a ni religiju ili bilo koja druga obredna ili religiozna ponašanja koja uključuju postojanje Boga, koja idu u slavu Boga. Dakle, zašto životinje nemaju religiju, monetarni i bankarski sistem, zašto tamo neki jastreb ne razmatra svet kroz metafizičku prizmu ili zašto neka gusenica ili prerisjki puh ne sedi za stolom i računa algebru? Zašto se fazani ne bave naukom, koja se sastoji od ideja i analiza? Zato što nemaju deo mozga koje se time bavi, a to je prefrontalni neokorteks koji nastaje u ontogenetskoj i filogenetskoj evoluciji poslednji.

Tako razmatrajući, Boga je stvorio čovek, jer je imao dokolicu, slobodno vreme da se bavi idejama, a ne pukim preživljavanjem i opstankom. I imao je prefrontalni korteks kao anatomsku podlogu da se u msilima u tom slobodnom vremenu bavi Bogom, smislom i svrhom. Životinje koje sa bave samo preživljavanjem nemaju moždani aparat, da bi se bavile idejom i konceptom Boga. Po ovome ćovek je stvorio Boga iz dokolice i velikog mozga koji nije imao gde da uptrebljava te misli, pa su otišle da stvore Boga i religiju, nauke  i umetnost. Tako je jer nismo u opstanku kao druge vrste. 

I za kraj, znamo da u nauci postoji period važenja zakona i isitina. Istorija nauka nam to govori iz knjiga. Euklidova geometrija nije vanvremenska, ima period važenja. Ajnšajnova kosmološka konstanta Lambda je važila dok nisu došli kvantni fizičari sa svojim zakonima i teorija Velikog praska… i još mnogo takvih primera kroz istoriju. To implicira da je savremeno naučno gledište na Boga i religiju samo trenutno u istoriji i da može da ima period važenja dok ne istekne sa dolaskom novih zakona.

P.S. I za kraj potencijalni food for thought. Razne religije Hinduizam, Bramanizam, Budizam…govore o reinkarnacijama, da se duša seli iz tela u telo, samo menja oblike. I da se to dešava iz života u život, da postoji ciklični proces, Samsara, večan i trajan krug života. Hrišćanstvo isto govori i trajnosti i večnosti, o Vaskrsenju i životu posle smrti, raju, večnoj duši… A takođe i termodinamika, deo fizike, govori da se energija ne može uništiti, niti stvoriti, da samo menja oblik postojanja. Zakon održanja i očuvanja energije. Nauka je samo savremena potvrda večnosti koju su religije i davni ljudi zapazili i bez eksperimenata i naučnih promatranja. Nauka i religija se slažu oko trajnosti i večnosti. U nauci energija je večna i trajno održiva, religija to govori za dušu. 

P.S.S. Zašto se životinje i biljke ne bave smislom i svrhom života? I zašto nemaju depresiju ili samoubistvo? Nijedna životinja nikada se nije sama ubila iz očaja. Zato što žive smisao, a ne bave se time u mislima. Smisao po našim genima i životu životinja je da se razmnožimo, imamo sklonište i hranu. I ne razboljevaju se psihički, jer žive po toj svojoj prirodi, po smislu i po svojim genima. Mogli bismo od njih da naučimo nešto o životu, jer smo se otuđili od sebe samih i ljudi, naše braće. Živimo u glavama i mislima, i po diktatu društva, otuda psihičke bolesti, jer ne živimo svoju svrhu, ne realizujemo za šta su nas život i geni namenili i predodredili. Mi razmišljamo o svrsi i smislu, idemo na joge i tečajeve, čitamo filozofe i slušamo gurue, a odgovor nam je kod životinja ili u našoj duši duboko ako se iskreno zagledamo u sebe. A kad je živimo (i ugledamo se na pametnije, a to su zdrave životinje), mi smo zdravi i takođe i mi želimo decu, stan i posao. Deca u čovekovom svetu podignutom na nivo civilizacije su razmnožavanje kod životinja, stan kod nas je sklonište kod životinja, a naš posao i rad su hrana kod životinja. Jer i životinja “radi” da se nahrani. Juri drugu životinju ili ide na izvor vode ili brsti sa drveta plodove.