Nenad Petrović

Pokušavam da na ovom mom blogu se bavim pretežno nekim naučnim temama, a i tu čak izbegavam neke sociološke, ekonomske ili slične nauke i teme da kroz tekstove provlačim. 

Zašto? Pa ne zanima me mnogo da tako svet i ljude posmatram. Jednostavno me ne zanima mnogo. Tokovi u društvu, trendovi u civlizaciji, sociološki fenomeni i mehanizmi koji pokreću društvene promene i pozadina su dinamike moći vlasnika krupnog kapitala, plutokratije, oligarhije, stvaranja viška ekonomskih i društvenih vrednosti na uštrb korišćenja materijalnih i ljudskih resursa i dobara.
A to me ne zanima da se mnogo bavim, jer je duboko naslonjeno i zavisno od svakodnevne politike. Šta će mi to u životu?! Ja pokušavam da se ovde na blogu pretežno bavim vanvremenskim fenomenima koji nisu lokalizovani u jednoj društvenoj epohi. U jednom stadijumu civilizacijskih napredaka. Početak kosmosa ili života je insipirativnije, izazovnije i plementije izučavati, nego npr komunizam u sovjetskoj Rusiji ili potencijal lokalnog obrazovanja u post-kolonijalnoj Africi.  Više se bavim prirodom nego čovekom. Priroda obuhvata širinom i čoveka. Priroda je suština, čovek je deo prirode. 

Ali ipak, evo nekih mojih zapažanja i vrednosnih određivanja prema naročito trenutno aktuelnim društvenim fenomenima. Da blog bude raznovrsnji i inspirativniji.

Ljudi, diplome su precenjene. Precenjene. Bez škola, naročito visokih, se može. Nekad i treba. Individualno i kolektivno. Sve smo obrazovaniji, a sve gluplji i nesposobniji za život. Je l’ se tu slažemo? Sve su nam kao društvu veće diplome u proseku, i sve više stručno-obrazovnog kadra imamo, ali sve manje ljudi ja sposobno za život. 

Kad si pametan za knjigu ti ćeš možda u dobrom slučaju znati da računaš algebru, ali to nije nužno i životno znanje da znaš da se ponašaš prema kolegama na poslu i komšijama ili da priđeš devojci i budeš normalan u komunikaciji. 

Postajemo pametni za knjige, a glupi za život.

U toj prethodnoj rečenici iako nije eksplicitno izgovoreno, implicitno se nagoveštava da postoji razdor između života i škola. Kome trebaju takve škole i fakulteti koje ne možemo primeniti u život?! Zar škola nije tu da nas osposobi za život? Život u civilizaciji. Ionako svi znamo da to nije tako utopistički, već da tek posle škole i obrazovanja kreće pravo učenje kad se prilagođavamo tržištu rada i životnim okolnostima. U sistemu obrazovanja bespotrebna indoktrinacija. Uče nas da slušamo bespogovorno autoritete znanja. I da ih ne dovodimo u pitanje.

Nijedna nova društvena ili revolucionarna intelektualno-moralna vrednost nije iznedrena od sistema. Uvek je pojedinac, disident van sistema i vrednosti društva, donosio novu revolucionarnu vrednost, koja je društvo i civilizaciju gurala dalje, u napredak i brže, efikasnije i više. Suština se svodi na individualno, a ne na kolektivno. Čak i to kolektivno je kad se razloži, zbir individualnih.

Leonardo da Vinči, uomo universalis, polimat i ideal renesanse je bio van sistema školovanja. Nikola Tesla je doneo čovečanstvu svoje izume, otkrića i patente van fakulteta, instituta i sistema obrazovanja. U svojoj labiatoriji i sobi. Pušio, pio i kockao se u mladosti. Bio nepodoban za sistem. Ajnšajn isto. Radio kao činovnik tj službenik u zavodu za patente, ne kao naučnik, kad je pisao Teoriju relativiteta. Znači isto revolucionarna otkrića koja menjaju civilizaciju. Van sistema nastala. Dostojevski, van svih škola, univerziteta i instituta. Doneo nov duh u književnosti (iako bi se trebalo izučavati u okviru psihologije i filozofije pre nego književnosti). Sokrat, još jedan disident i otpadnik društva, koji je završio osuđen na smrt trovanjem jer: “kvari omladinu svojim razmišljanjem i dovodi u pitanje postojanje strarogrčkih boogva”. Umesto da mu zahvale za to, oni su doneli i izvršili smrtnu presudu. Po Atini njegovi savremenici su pričali da je lud i da zanesen drži govore na trgu. Isto i za Teslu da je lud, da je ovo ili ono.

Znači, nove revolucionarne vrednosti u civilizaciji ne dolaze iz sistema obrazovanja i sistemski indoktriniranih kadrova.

Pol Dirak jedan od utemeljivača kvantne fizike rekao je da ne čita knjige. Kako sad to, pita zaprepašćeno novinar. Kaže Dirak da je kad čita knjige previše izložen tuđim mislima i idejama koje ga truju i sprečavaju da ima svoj čist pogled na stvar. Jedan moj prijatelj, uspešan biznismen koji vodi firmu od 25 zaposlenih, kaže da ne ćita knjige iz marketinga, biznisa, upravljanja novcem i preduzetništvo i to slično.  Jer onda bi izgubio originalnost. Oni su pravi, životni stručnjaci bez diplome.


Zašto su diplome precenjene (kako pri zapošljavanju (svuda ima nepotizma, u našem društvu naročito), tako nam praksa kaže, tako i pri znanju i sposobnostima za život) ću ilustrovati i na primeru mog dede koji je imao diplomu 4 razreda osnovne škole. 

Moj deda nije bio ekonomista i nije išao na Ekonomski fakultet, ali je vodio finansije domaćinstva. U kući nikad nije falilo osnovno. Bilo je da se jede. Moj otac i stric kao deca su uvek imali da jedu, da budu obučeni, ugrejani i nahranjeni. Išli u škole u Beograd da se školuju. To im je moj deda omogućio sa svojih 4 razreda škole. Znao je koliko će imati para i šta će sa njima kad proda vola na stočnoj pijaci. Bez diplome i slušanja predavanja mnogobrojnih profesora na Ekonomskom fakultetu o upravljanju novcem. Znači, moj deda je finaksijski vodio domaćinstvo bez diplome fakulteta. Ekspert bez diplome.

Kako na individualnom nivou, tako i na kolektivnom nivou društva i države. Znamo neki broj država da je bankrotirao zbog lošeg upravljanja novcem i prezaduživanja dizanjem kredita i trošenjem nezarađenog, a te države su vodili ministri finansija, znači stručan i obrazovan kadar. Ali im diplome nisu bile dovoljne da spreče bankrot. Isto tako i razne firme i korporacije su proglasile prinudni stečaj ili odlazak u bankrot. A i te firme i korporacije su vodili obrazovani i školovani direktori. I opet su bankrotirali ili u stečaju. Ali domaćnstvo mog dede nije bankrotiralo.

Ako je u pitanju korumpirani kadar pa je zbog krađe ministara otišla država u bankrot ili korporacija u stečaj, to je isto deo upravljanja – delegiranje kadra. Nećeš u svojoj firmi, državi ili porodici lopove i nesposobne. Ti ih oteraš ili naučiš da rade ako žele. Tako je moj deda mog oca osposobio za rad (život), pa ga onda ubacio u kolo da radi. Znači moj deda ne samo da je bio ekonomista bolji od onih ekonomista sa diplomom, nego i HR menadžer, jer je birao kvaliitetan kadar za poslove ili je taj kadar učio (mog oca je prvo učuo sa mojom babom da hoda, pa sve onda ostalo). Kad ti nekog učiš ti si i učitelj, pedagog. Tako da je moj deda naučio mog oca vrednostima i znanju koje mu je trebalo za život i opstanak, koje je moj otac upotebio za mene kasnije. 

Znači moj deda je bez diplome imao dovoljno znanja za održi porodicu i domaćinstvo ekomomski, finansijski, kadrovski i pedagoški. Ali nije to sve. Ima još. Čekajte da čujete. Moj deda je sa par seljaka golim rukama sagradio (ne sazidao, jer nema zida, od blata je) – kuću. Kuću koja nije nikad prokišnjavala, u kojoj nikad nije pala nadstrešnica (svi znamo na šta aludiram). Moj deda je, znači, bio arhitekta, građevinar i izvođać radova, (šef gradilišta isto) bolji od nekih ovih sadašnjih po institutima, projektnim biroima, građevinskim firmama i fakultetima, a svi oni imaju diplome. Jer njima prokišnajvaju železničke stanice i padaju nadstrešmice. Koji god da su razlozi. Nestručnost, korupcija, krađa, nepotizam, organizovani kriminal…Svejedno je, jer je rezulat upravljanja izrazito loš. 

Naravno, ovde nije poenta u mom dedi. Svačiji deda je takav bio i tako živeo. Samo sam primerom mog dede ilustrovao besmislenost diploma i sistema obrazovanja. Da život itekako postoji bez diploma i akademaca.

Ako postavljenu temu iz naslova posmatram iz mog ugla, ni meni diploma nije donela apsolutno ništa. Ni na jedan posao za koji sam aplicirao nije bilo presudno šta sam završio i šta mi piše u diplomi. Diplome postoje da bi dizale ego akademaca, koji u životu nemaju mnogo više od te diplome. Pa se zato sa njom i identifikuju. Diploma nije nužno autoritet i znanje u određenom polju. 

Kad sam završio srednju pa onda višu školu, odahnuo sam olakšano uz pomisao: najzad ću imati vremena da čitam i učim šta želim, kad želim i koliko me zanima. I ako pročešljate ovaj moj blog, makar naslove, znajte da nijednu od tih stvari nisam naučio u školi, već posle škole. Sam za sebe, ne za ispit neki. O menadžementu u industriji nisam pisao i studiranje me nije ni malo odredilo ko sam, šta sam i šta znam. 

Sve u svemu, u prethodnom tekstu sam pokušao da prikažem da su diplome precenjene i da nemaju ni lično-individualnu, a ni društvenu veliku vrednost. A iz toga sledi da svi treba da furamo svoj fazon i učimo šta nam život traži i razmišljamo kako život i okolnosti nalažu, a ne kako nam knjige kažu. Da budemo pametni za život, a ne za školu. Da budemo pametni za nas, a ne za roditelje i nastavnike. Jer od tih odlikaša i dobrih đaka retko ko je stvarno učio jer je hteo, i retko ko je ispao normalan kasnije u životu. Pogledajte i vi vaše odeljenje iz osnovne ili srednje.