Nenad Petrović

Dopamin naspram serotonina. Dve suprotnosti. Dva komplementarna, ali i kompatibilna neurofiziološka elementa u ljudskoj biohemiji. Takođe u ljudskom ponašanju i biologiji. 

Svet su kroz istoriju čovečanstva menjale i gurale dalje dopaminske ličnosti (ljudi koji imaju povećano lučenje dopamina). Nova otkrivanja, nova istaživanja, dostiguća u umetnosti i nauci, rekordi u sportu.. su sve rezultati dopaminskih ličnosti i dopaminskog ponašanja. “Normalan čovek” sedi mirno, lagano i opušteno i ne tera ga neki đavo (a taj đao je dopamin) da ide u Ameriku iz Evrope preko okeana i tamo osvaja, pljačka, ubija, otima američka prostranstva naseljena Indijancima. “Normalan čovek” nema motiv kao Napoleon ili Aleksandar Veliki da osvaja još, još. “Normalan čovek” neće kao Leonardo da Vinči da se neumorno iz dana u dan bavi otkrivanjem sveta, sedeće mirno u dvorištu sa decom i piti kafu u jutarnjem izlasku sunca. Ali ne i dopaminac. 

Dopamin te gura u još još, u dalje dalje. Jel nam poznato to? Još još, dalje dalje, nema kraja… Svaki oblik zavisnosti (alkohol, seks, droga, kockanje, slatkiši…) ima u osnovi dopaminski poremećaj ili preciznije kompenzaciju i alteraciju (kasnije ću o tome detaljnije). 

Dopamin, kao neurotransmiter u našem nervnom sistemu, ima glavnu ulogu u motivaciji i nagrađivanju. To je to. Pokreni se da uradiš to i to da bi imao to i to. Nemirom do mira.
​Dopamin nas nagoni, motiviše da još još trčimo, uzimamo droge, pijemo alkohola, da još još jedemo slatkiša illi se uopšte prežderavamo, sve neumereno isto tako. Dopamin nije loša ili dobra stvar. Konotaciju mu mi ljudi i društvene norme dajemo. Kontekst i moralnu evaluaciju. Procenjujemo da li je to ponašanje podstaknuto dopaminom dobro ili loše. Ali dopamin nas nagoni da teramo dalje, da se kockamo, da učimo, da istrajavamo. Dopamin nam pravi nemir da bi nas podstakao i motivisao da rešimo šta treba, ajde ajde još još dalje dalje, da se ostvarimo i budemo voljeni, da bismo ušli najzad u mir – u serotonin (koji je smisao i svrha, ostvarenost).
Dopamin nije tako jednostrano loš. Ako ga usmerimo u društveno i po nas korisno – konstruktivno ponašanje. Istrajavanje u cilju. Taj drajv, to što nas održava iz meseca u mesec, pokreće da istrajemo motivisani i disciplinovi u sprovođenju našeg cilja ili namere (svesnog ili nesvesnog u instinkt zaodenutog) je dopamin. Dopamin takođe ojačava i naš imunitet, ali i učestvuje u sinapsogenezi i neurogenezi (u pravljenju i povezivanju novih nervnih ćelija u mozgu, neurona) – znači čini nas inteligentnijim i sposobnijim.

Bitna za lakše shvatiti stvar je da je dopamin aktviran od autonimsnog dela nervnog sistema simpatikusa (fight or flight, borba ili bekstvo). Koji nam pojačano radi kad smo životno ugroženi. Znači visok dopamin, pojačanog lučenja je zato što smo ugroženi?! Da! Koja je sad to zezancija?

Dok dopamin se luči iz pojačano aktiviranog simpatikusa, serotonin se luči iz parasimpatikusa. Dopamin je ekscitatoran, serotonin je inhibitorni. Dopamin je razdržujući, serotonin je umirujući. Dok je dopamin motivacija koja te tera dalje fight or flight, serotonin je pronađen smisao koji te umiruje i čini blaženim, pronađenim i ostvarenim (rest and digest). Opuštenim. Svi koji se osećaju ostvareno, zapravo imaju optimalno lučenje serotonina i on ih umiruje, daje smisao i stabilnost. Dopamin je potraga, još još. Serotonin je umirenje i smirenost jer smo ostvareni i dostignuti dovoljno dovoljno je. Kad si ostvario šta želiš, nema razloga da si u nemiru. Ide lagano sve.

Kockar je u dopaminu još još. Onaj ko je recimo pronašao boga, mir i blaženstvo, ne juri nigde je – u serotoninu obliven i umiren. Zato i mnoge terapije lečenja zavisnosti uključuju nalaženje boga. To je kompenzacija da nađeš smisao i mir (smisao i mir, za tvoj nervni sistem i tvoju biologiju kao ljudsko biće, ne i za društene norme koje su ljudski konstrukt (izmišljotina), su kad te roditelji vole u detinjstvu i kad se realizuješ kasnije u životu kao čovek, kao roditelj i/ili radnik). Da kompenzuju nedostatak serotonina iz detinjstva koji roditelji nisu pružili. Kad te  vole ti si umiren (serotonin). Kad te ne vole ti si uznemiren i u potrazi (dopamin). Tera te dopamin da se pokreneš da nađeš mir i smisao. U potrazi za (dopamin te tera) ljubavlju i ostvarenjem koji donose mir. A ne u kompenzovanoj, zamenjenoj potrebi da se drogiraš, kockaš i jedeš slatkiše ili piješ alkohol. Sada će bog da reguliše taj uznemiren nervni sistem koji je u potrazi za mirom i smislom, za serotoninom. Bog će da pruži smisao i mir (serotonin) pošto roditelji nisu u detinjstvu. Zamenjen serotoninski sistem (biološki gledano to je ljudski konstrukt) koji odstupa od ljudske imanentne biologije.

Rekli smo da se dopamin pojačano aktivira kad smo ugroženi, kad to naš simpatikus tako registruje da smo ugroženi. Značajno je da biti ugrožen ne mora da znači za naš organizam da ga juri lav, ili da smo u ratu ili na ivici provalije. Biti ugrožen za naš organizam znači i kad smo beba pa nas niko ne voli ili ne podigne kad plačemo sami i uplašeni. Jer je to bebi pitanje života i smrti i ako je ne uzmeš u ruke i ne nahraniš/utešiš beba je u preživljavanju, pojačava se lučenje dopamina. Svi alarmi se pale u organizmu da bi beba preživela. I ako to potraje (lišavanje zadovoljena bebinih potreba) to se skladišti u naš organizam kao memorija na ta iskustva. Memoriju na loša iskustva zovemo trauma. Ali je to svakako memorija jer naš organizam sve pamti. I u skladu sa to memorijom naš organizam malo alterira (promeni) ponašanje. POjača dopamin koji nas nagoni na blago drugačija ponašanaj.

I kad se neko kao odrastao kocka, pije, puši, drogira, prežderava on je u preživljavanju a da verovatno ni ne zna. Organizam mu se buni, traži mir, spas u tim aktivnostima. On dopaminom juri serotonin (mir, ispunjenost, ostvarenost). On u sadašnjosti ima reakciju na prošlost. Njemu je u sadašnjosti uključen simpatikus fight or flight kao trajna reakcija na detinjstvo ili kad je bio beba kad ga nisu voleli (organizam sve beleži i pamti, tako i traume iz detinjstva). Simpatikus kad smo ugroženi luči kateholamine (hormone stresa: dopamin, adrenalin, noradrenalin) koji nas nagone da rešimo problem, da izbegnemo opasnost, ugroženost. Da se pokrenemo i aktiviramo.

Povišen dopamin u sadašnjosti i aktivnosti organizovane i vođene od dopamina su trajna i sadašnja kompenzacija za detinjstvo bez ljubavi kad smo bili ugroženi.
Što smo manje bili voljeni u ranom periodu, i time više ugroženi, naš dopamin kao kateholamin hormon stresa lučen od simpatikusa uključenog za preživljavanje se više luči. Visok dopamin je kompenzacija za detinjstvo bez ljubavi kad smo bili ugroženi. 

Kad ostvariš svoje zamisli u životu, svoj genetski i ljudski potencijal, ili imaš lično uverenje da sve to ide dobrim tokom, tada će se to osećanje, raspoloženje, taj lični sentiment odraziti na serotonin. Koji će se lučiti u optimalnim količinama što će nas umirivati, što će nas činiti mirnim, spokojnim. 

Naš organizam neće da bude miran ukoliko si neostvaren, ukoliko si nerealizovan, ukoliko si nevoljen. I zato nam šalje dopamin kao motivator da se luči: kockaj se, prežderavaj, pij, puši…da nađeš mir, utehu, spas…Ti destruktivni oblici ponašanja su zamenjene potrebe. Nas je trebalo dopamin da nagoni da budemo voljeni, da budemo ostvareni biološki i ljudski. Tada će nam se smanjiti lučeje dopamina a povećati lučenje serotonina. Jer živimo našu svrhu i smsao, čemu nas je priroda namenila. Ljubav i ostvarenost iz koje ide spokoj i mir.

Dopamin je aktiviraj se i motiviši se da se realiuješ i da izađeš iz fight or flight, a serotonin nam šalje poruku da je sve okej, mirni smo, blažemi jer smo ostvarili šta priroda i naša lična uverenaj od nas traže.

​O dopaminu i serotoninu i nervnim sistemima i ponašanju oko toga ima još mnogo. Koga zanima, nastaviće sam dalje da istražuje ne te teme.