Nenad Petrović

Okej. O čemu pirčamo ovde u tekstu?! Prvi stres i emocionalni stil.

Prvi stres je u našem životu ono šta nam se prvo desilo od začeća pa naovamo, a da je stresno. Napomena je da nam život počinje sa začećem, ne sa rođenjem.

Emocionalni stil je inkorporiran u naš organizam, u našu fiziologiju i našu ličnost, Emocionalni stil je način kako reagujemo na stres, na svet, naš doživljaj sveta i reakcije na svet, ljude i okolinu. 

Iskaz iz naslova je da prvi stres u našem životu formira obrazac kako da reagujemo na svaki naredni stres koji nam se javi u životu, Taj obrazac kako reagujemo na život, ljude, okolinu, stres je zapravo emocionalni stil.

Kad naiđemo na prvi stres u životu, naš organizam skenira situaciju i zapamti kako bi to iskustvo koristio u svakoj narednoj stresnoj situaciji u životu da isto reaguje. Naš organizam uči na osnovu iskustva. Naša ličnost se (emocionalni stil) u mnogome formira prvim stresom kom smo izloženi. Ako ga preživimo, naš organizam je zapamtio: “Aha, ovu intenzivnu draž (stres) sam preživeo na taj i taj način, znači uspešno i oprobano, tako da ću na svaki naredni stres isto reagovati, i tako korisiti isto iskustvo uspeha u preživljavanju.” 

Namerno sam u prethodnom delu poistovetio stres i intenzivnu draž. Jer stres je za naš organizam ni manje – ni više, nego intenzivna draž, kojoj smo se prilagodili da bismo preživeli. Ako to prilagođavanje traje stalno i/ili dugo, bude permanentno i prolongirano (ostanemo u tom izmenjenom stanju funkcionisanja) onda to mi ljudi zovemo bolest ili stanje ili sindrom. Kako god – nešto sa negativnim prizvukom ga zovemo, a ono naš organizam se samo trajno prilagodio uslovima življenja na intenzivnu negativnu draž da bi opstao. Dakle, bolest i sam koncept bolest je ljudski konstrukt, ljudski jezički konstrukt. A onda na to smo dodali lekare i celu medicinu u civilizaciji da se bavi time. Ali to ću ne sad, ali uskoro u jednom od narednih tekstova približiti podrobnije i šire.

Sve u svemu, onda na osnovu te prvobitne intezivne (negativne) draži kad učimo obrasce opstajanja i preživljavanja, se formira naša ličnost tj obrazac opstajanja sa svim svojim mehanizmima ponašanja, postupanja, delovanja, reagovanja… I tako je naš organizam inkorporirao u sebe i u svoje ponašanje, fiziologiju, obrazac za opstajanje i preživljavanje.

Sad ćemo to sve što sam apstraktno opisivao i predstavio da konkretizujemo primerima.

Prvi stres (negativna intenzivna draž) u našem životu je veoma često prenebregnuto, zaboravljano i potcenjeno iskustvo – način rođenja.

Ako smo imali pupčanu vrpcu oko vrata i gušili se, to je stres ili preciznije intenzivna draž kojoj smo prilagodili naše ponašanje (plitko disanje) da bismo opstali/preživeli. Tu smo naučili obrazac opstajanja u takvim okolnostima pojačanih, intezivnih draži (negativnih). Taj obrazac je da dišemo plitko. To nas je izvorno spasilo. Naš organizam veruje da će nas i u buudće u životu uvek na isti način spasiti, tako kad budemo nailazili na stres i te intenzivne negativne draži, mi ćemo imati sklonost/tendenciju da plitko dišemo. Ta sklonost u uslovima permanentnog stresa u životu može da izazove druge tendencije, komplikacije i stanja npr razvijanje kancera, jer se kancer razvije sa većom verovatnoćom u tkivima i organima koji su manje opskrbljeni kiseonikom. 
*Moj lični primer je da na rođenju sa vrpcom oko vrata sam napravio obrazac, koji i daans postoji, ne samo blago plićeg disanja, nego i tikova glavom, kao da i dan danas živim to iskustvo sa rođenja i pokušavam da otresanjem glavom pokušavam da skinem vrpcu oko vrata.

“Ima milion scenarija koji se mogu desiti, ali sve je na istom principu – prvi stres formira emocionalni stil tj način reagovanja na stres, doživljaj sveta i okolina”

Ako smo se rodili npr na carski rez, to podrazumeva da smo bili obamrli, anestezirani. I svaki stres, problem, nedaća u životu će nam biti izazov da ne padnemo u freeze mode, u polu-zaleđeno stanje, kad skoro da samo vegetiramo, bezvoljni, eventualno sa mislima o suicidu. Imaćemo sklonst možda u životu da odustajemo lako ili da smo inertni, neinicijativni. Da je sve previše – ne diraj me iz mog komfora. Ne cimaj me.

To “ne diraj me”, “sve je previše”, “ne želim i nisam spreman” opšte osećanje i raspoloženje u životu takođe može da potiče i od indukovanog načina rođenja. Npr ako je majci pukao vodenjak, ali se nije otvorila prirodnim putem da mi beba izađemo. I akušeri moraju da našoj mami da daju veštačke supstrate za indukciju porođaja, za otvaranje grlića materice i kontrakcije materice u vidu lekova i hemikalija, da bi nas mama istisnula iz stomaka. Znači mi nismo spremni da izađemo iz stomaka, jer kao što znamo beba daje mami biohemijsku poruku u vidu lučenja hormona, kad je spremna da izađe. Porođaj se ne dešava kad mama želi. I tada kad nismo spremni da se rodimo, a morali smo da izađemo da bismo preživeli, nama se napravi obrazac na osnovu te prve intenzivne negativne draži pa kasnije u životu isto reagujemo kad nismo spremni. 

Ako smo imali teško rođenje i npr smo bili zaglavljeni u porođajnom kanalu, jer smo recimo zauzeli nepravilan položaj, a ne možemo da izađemo – mi onda krenemo da divljamo, da paničimo i besnimo. I neko nas izvadi forcepsom. Nasilno koristeću snagu. Protiv naše volje. Taj izvorni oblik nasilnog iskustva i draži koji nas je spasao je napravio od bebe kasnije u životu besnog čoveka sklonog nasilju, divljanju i gubljenju kontrole. I takođe sklonom šlogu (bes i šlog su usko vezani), ali takođe i određenom načinu sucida. Takav način rođenja je samo povećane šanse podloga za suicid određenog tipa, koja mora da ima i okidač u sadšnjem načinu života.

Ima milion scenarija koji se mogu desiti, ali sve je na istom principu – prvi stres formira emocionalni stil tj način reagovanja na stres, doživljaj sveta i okolina. Našu suštinu ličnosti koja se kasnije samo fino dograđuje i podešava u skladu sa kasnijim iskustvima.

Naravno, osim prvog isksutva koje je intezivno i negativno, na formiranje ličnosti, emocinalnog stila utiče i detinjstvo i roditelji kako su se ophodili. Ali to je samo nadograđivanje na osnovu. Oni pojačaju ili blago umanje suštinu koja već postoji. Intrigantno je da na naš razvoj i formiranje utiču najviše okolnosti nad kojima mi nemamo kontrolu i nemamo svest da nam se u tom periodu dešavaju.


​Neki su već davno zapazili kauzalnu korelaciju načina rođenja i ne samo načina življenja sa određenim emocionalnim stilom, nego i načina (sucidne) neprirodne smrti.

Način rođenja nas determiniše kako ćemo da živimo, ali i kako ćemo sa određenom verovatnočom da umremo. Ukoliko je u pitanju, ne daj bpže nikom, suicid.

Istraživači su istraživali vezu između načina rođenja i načina samoubistva (smrti). Došli su do evidentnog zaključka da način rođenja itetako utiče na način samoubistva.

Oni ljudi koji su nažalost izvršili samoubisvo lekovima ili drogama ili predoziranjem nekom drugom supstancom su u ogromnom procentu imali rođenje sa anestezijom i/ili nekim lekovima poput lekova za indukovan porođaj.

Oni koji su se samoubili vešanjem su veoma često na rođenju imali pupčanu vrpcu oko vrata.

Oni koji su se nasilno samoubili skakanjem sa mosta ili bacanjem pod voz ili iz vatrenog oružja su veoma često imali nasilno rođenje. 


Sve su to podaci koje su istraživači tražili o načinu rođenja sa otpusnih lista samoubica iz porodilišta i sa medicinskih kartona, retroaktivno promatrajući slučajeve. Išli su u arhivu i istraživali načine rođenja tih nesrećnih ljudi koji su na sebe digli ruku.

Naravno, bitna stavka je da su za suicid osim tih sklonosti dobijenih načinom rođenja i minilanom gentikom, odgovornim, kao još jedan jak faktor, i okidači u sadašnjosti koji su trebali da pokrenu tu ranu traumu rođenja, tj da intenzivno aktiviraju te rano formiramne obrace sa rođenja. Kao npr gubitak posla ili deteta ili životnog partnera i bezizlazna situacija i opšte beznađe.

Kako ja interpretiram ova istraživanja koja sam davno čitao i naravno dobro zapamtio, jer su jako indikativna? Interpretiram ih da naše rođenje ne samo da utiče na to kako ćemo i po kom emocionalnom stilu da živimo, nego kako ćemo možda i da odemo. Znate ono “živeo je tiho isto tako i otišao”. Možda je to suprotnost svom ludilu teškog rođenja i tih prvih meseci života sa “pompeznim” suicidnim odlaskom.

Naravno, prvo negativno iskustvo ne mora da bude rođenje, jer su neki imali lako, brzo i tečno rođenje. Može biti život u stomaku mame koja puši i drogira se npr ili poije lekove. Ili nešto posle rođenja  neko iskustvo ako je npr rođene lako proteklo.

Sve u svemu, obrazac postoji – da način rođenja oblikuje naš život, i u neretkim slučajevima i našu smrt.