Nenad Petrović

Kakvi su ovo bakrači, koje su ovo munje od termina?! I šta ja ima o tome da pišem?! Te munje i ti bakrači od termina su zvanični nazivi dijagnoza jednog sindroma i jednog stanja. 

Turetov sindrom dobio naziv po jednom francuskom lekaru iz 19. veka Gilles de la Tourettes-u koji je u prvoj polovini pomenutog veka posmatrao (koji čudan pojam! (šta ima neki čovek – u belom mantilu ili ne – da posmatra ljude)) jednu aristokratsku plemkinju na pariskom valjda dvoru koja je imala složeno stanje i mnoštvo različitih simptoma. Inače, složene i mešane simptome različlitih stanja i bolesti zovu u knjigama iz medicine – sindromi. Ta plemkinja je imala tikove u različitim delovma tela (najviše u predelu glave i vrata) i vokalizacije (puštala je nekontrolisano neke zvukove: brundanje, groktanje, coktanje, čišćenje grla…). I tada se po prvi put u naučnoj literaturi beleži pojam Turetov sindrom. Jer su po tom lekaru nazvali to plemkinjino stanje, do tada nezabeleženo u naučnim knjigama. Nevoljni, nekontrolisani pokreti i vokalizacije. 

Danas medicinska dijagnostika beleži da u praksi uz Turetov sindrom (više od tri motorna tika) često pacijet ima i druge poteškoće u vidu (barem jednog vokalnog tika) ili specifičnih vokalizacija: korpolalija, leksilalija, eholalija, paleolalija…  takođe je često da ima i ADD ili ADHD (poremećaj pažnje sa ili bez hiperativnosti). Može da bude, dakle dešava se povremeno, ali ne stalno.

*leksilalija – izgovaranje nasumičnih reči koje u tom trenutku padnu na pamet. 
*eholalija – izgovaranje i ponavljanje reči svojih ili reči sagovornika tokom razgovora.
*paleolalija – izgovaranje reči koje je taj neko što ih izgovara čuo u bliskoj ili daljoj prošlosti.
*korpolalija – izgovaranje i prisilno ponavljanje psovki, naročito upečatljivo ukoliko se to dešava na nepriklanim mestima i u neprlikadno vreme

*ADD (attention deficit disorder) – poremećaj pažnje
*ADHD (attention deficit disorder with hiperactivity) – poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću

Narkolepsija je poremećaj spavanja u kom, tako zvanična ova alopatska zapadnjačka medicina navodi, narkoleptičar ima iznenadne napade sna. Koji mogu da ga zadese u restoranu, na ulici, tokom vožnje ili rada za mašinom u polju… Znači bilo kada i bilo gde. Na prikladnim i neprikladnim mestima, u prikladno i neprikladno vreme.

Glavna karakteristika narkolepsije je preterana pospanost tokom dana iako osoba je možda prethodnu noć spavala 12 sati. Kako uz Turet se često javljaju korpolalija, leksilalija…tako i uz narkolepsiju često idu: katapleksija (stupor, iznenadan gubitak mišićnog tonusa), hipnagogne halucinacije (strašne i teskobne halucinacije koje se javljaju na prelazu između jave i sna da osoba ne zna da li sanja ili joj se stvarno dešava), paraliza sna…

U zvaničnim udžbenicima iz medicine piše da se ne zna zvaničan uzrok Turetovog sindroma i narkolepsije. I da nema leka. Nagađaju da je neki gen nešto, da je neki centar u mozgu ovo ili onaj neurotransmiter ono.
Da ima nekih skrivenih uzročnka i nedokučivih fakora koji formiraju ta stanja.

Ali ja znam da nije. Jer sam ja (navodno) imao ta stanja i sam sebi sam shvatio, preciznije – pronašao uzrok i “izlečio” ili izlečio – da ne kažem nekulturno “prejebao celu medicnu”. Sve te lekare, istraživače i naučnike. Redom. Koji posvete ceo svoj život baveći se tim temama (dobijajući ogromne pare) i istražujući, glumeći arogantno nedodirljiv, neprikosnoveni autoritet.

Okej, možda zvuči previše prepotentno, nakurčeno i nadobudno s moje strane, ali tako jeste i to je istina, ne samo moja nego objektivna. To je što je. Da sve ovo nije kuriozitet i da nije značajno (za sve značajno, ne samo za mene – objasniću) – ne bih ni pisao ovo. Niti ovoliko naglašavao.

Ja sam imao skoro pa neprestano tikove tj zvaničnu dijagnozu Turetovog sindroma. Uz poneku vokalizaciju i uz poremećaj pažnje sa hiperaktivnšću ADHD. I narkolepsiju (doduše, to mi nisu napisali na papiru zvanično), jer sam spavao satima i budio se umoran, obamro uz stupor, kao izmaltretiran, a ne naspavan i osvežen. Kad naiđe stres ili napor, jedini izlaz je bio da spavam. Ostavljao sam sve da bih spavao. Sve knjiški kako u udžbenicima navode simptome koji se javljaju. Nezamislivo je i samom meni koji sam to živeo svaki dan, da je tada bilo potpuno drugačije nego ovo sada što živim. Sve to je promenjeno ne samo od sebe i ne slučajno. Oni su me bili svi odbacili i diskreditovali. Iako sam bio najpametniji i fizički najsposobniji od svih njih tamo gde sam po raznim lekarima išao. Kako među klijentima i pacijentima tako i među lekarima (verovali ili ne još tada pre dvadesetak godina u Institutu za neurologiju ovde u Beogradu sam kao pacijent/klijent i student Više tehničke škole (znači nevezano za medicinu milion posto) održao neformalno predavanje iza zatvorenih vrata nekolicini neurologa o dopaminu, na njihovu inicijatvu i znatiželjnost, da bi se na kraju oni međusobno zgledali u čuđenju i slezali ramenima u tišini, nakon mog iznošenja).

Koji je to uzrok moje narkolepsije i Turetovog sindroma?! Uzrok je moj prvi stres u životu – teško rođenje na  kom sam jedva preživeo. Kako sam i pisao u prethodnj temi ovde na blogu. Naš organizam na osnovu prvog stresa u našem životu koji je pitanje života ili smrti napravi obrazac (emocionalni stil) po kome će na svaki budući stres u životu reagovati. 

Na rođenju sam bio zapetljan u pupčanu vrpcu koja mi se obmotala oko vrata. I šta sam mogao drugo da radim nego da trzam i tresem glavom kao instinktivna reakcija, ne bih li zbacio tu vrpcu sa glave. A to su zapravo moji tikovi u sadašnjosti. Trzanje i pomeranje glave, kao mini-otresanje. Dakle ono što su neurolozi dijagnostifikovali kao Turetov sindrom je zapravo trajna reakcija (i dalje postojeći obrazac) produžena sa rođenja u sadašnjost, a napravljena po osnovu prvog jakog stresa koji je pitanje života i smrti – na osnovu mog rođenja.

Tikovi (Turetov sindrom) je kada u sadašnjosti reagujem na prošlost (jednostavno su to većina bolesti, simtoma, stanja). Izvorno na rođenju me je ta instinktvna reakcija spasila od smrti i ja sada imam tendenciju da na svaki stres tako reagujem. I oni to zovu bolest ili Turetov sindrom. Taj obazac reagovanja. Napravljen po osnovu prvog intenzivnog stresa, prve intenzivne, a negativne draži u životu. 

Priča ide dalje da tako zamotan u vrpcu nisam mogao da se rodim, pa su mojoj majci dali anesteziju da bi mogli da je iseku, da bi je porodili. I ja sam tako izašao. Posteljicom (placentom) i pupčanom vrpcom je sa majke na mene prešlo otupelo osećanje anestezije i taj stupor. Ta otupelost i ta paraliza je zapravo moja narkolepsija. Na rođenju mi je stvorena sklonost ka otupelosti, ka toj kataplaksiji i narkolepsiji (kako samo zvuče pompezno i strašno ti termini ccc, a zapravo je samo produžena reakcija na izvorni stres). To su enormni uvidi u mom životu bili koji su sve razrešili i raščinili. Ceo moj život i sve moje obrasce delovanja i reagovanja. I razmišljanja. I pristup životu.

Izvorno su me spasili tikovi tako što sam otresao glavom ne bih li zbacio vrpcu sa vrata. I spasila me je anestezija, taj opšti stupor, otupelost.

Kad na rođenju tresem glavom da se oslobodim vrpce, onda je to samo borba za život. Kad tresem glavom zbog toga u sadašnjosti – e to onda nazivaju bolest i još ne znaju uzrok i kažu da nema izlečenja.

Kad na rođenju obamrem i otupim od anestezije, onda je to samo anestezija da bih lakše izašao i da bi oni moju mamu lakše isekli. Ali kad u sadašnjosti reagujem na stres tako što sam otupeo onda to nazivaju narkolepsija.

Kako ja znam da je sve tako, da nisam umislio ili uobrazio i popio svu pamet ovog sveta, i kako se uopšte sećam rođenja? Pa eto tako, za 10 godina, a možda i više terapije ja sam regresivnim tehnikama uspeo da dođem u moju najraniju prošlost koje nisam bio intelektualno svestan, ali jesam bio telesno svestan. Došao sam u rođenje. Od uma i zvaničnog prisećanja, više je moje telo imalo svest o toj traumi i o tom prvom stresu u vidu tikova i spavanja. 

Drugi izvor istine svega ovoga je moja majka koja mi je mnooogo puta jako precizno i detaljno, naravno na moje zapitkivanje, pričala kako sam se rodio, šta je ona osećala, kad je šta bilo i zašto. Tako da ako moje telo (subjektivni osećaj) laže – moja majka sigiurno ne laže.

Zašto je sve ovo bitno za sve nas, a ne samo za mene, iako je ovo samo moja priča?!

Zato što tu moju priču možemo da transponujemo i da od nje načinimo univerzalni obrazac koji već postoji, a tiče se bolesti. Da sa individualnog prenesemo na kolektivno. A to su:

Ako sam ja “izlečio” neizlečivo – može svako pa i vi! Tendencija mi je svakako ostala da u stresnim i intenzivnim situacijama reagujem izvorno (tikovima). Obamrlosti su potpuno iščezle. 

Meni lično je i bitno da sam naučio da sam sam sebi najveći izvor istine i da dobrano preispitam tuđe stavove (npr stavove cele medicine o bolestima) i čak aksiome i opšte-poznate ili opšte-prihvaćene tvrdnje u nauci ili u širokim masama u društvu. Ne postoje za mene više neupitni autoriteti koliko god bili veliki ili značajni u svetu i društvu. 

Većina primarnih (ne nekih sekundarnih nastalih komplikacijama primarnih) bolesti u sadašnjosti su zapravo trajna reakcija na prvi jaki stres u životu. I naš organizam je ostao u izmenjenom stanju funkcionisanja. To nas je izvorno spasilo i sada postoji kao oprobani mehanizam opstanka. Meni su tikovi. Nekom je visok krvni pritisak. Da, na rođenju kad se boriš za život da izađeš i iz petnih žila kao beba zapinješ u strahu i beznađu, tebi srce pumpa, lupa i pritisak se diže u najvećem naporu. I ostane ti taj obrazac, emocionalni stil da u životu uvek reaguješ povišenje pritiska. I to zovemo visok pritisak. Piju ljudi lekov i kažu neizlećivo i ne zna se uzrok. Čitajte jedan od mojih prethodnih tekstova sa bloga na tu temu hipertenzije ovde.Ili o anksioznosti ovde, depresiji ovde.

Ansioznost, panika, depresija, visok pritisak su navodno bolesti, kako medicina navodi, ali pravi i precizan termin je da su to trajne u sadašnjosti reakcije na izvornu traumu. Organizma ima sklonost da se vrati na izvorni modus funkcionisanja u slučajevima stresa u sadašnjosti, da simulira prvobitno stanje.

Našim simptomima, stanjima i bolestima mi simuliramo u sadašnjosti naš prvi i prvobitni stres. Naš organizam je prilagođen za stalno. Prilagođen trajni. Radi u izmenjenom stanju, kompenzatornom. I na svaki stres ćemo reagovati kao na prvi. Tu smo naučili obrazac opstanka. Tako da je bolest mehanizam opstanka i obrazac reagovanja na stres i nedaće u životu naučen tokom doživljavanja prvog i prvobitnog stresa. Bolest je zapavo naš organizam koji se prilagodio izvornom obliku negatvnih, intenzivnih draži (stresu).

Inače, moja lična perspektiva i ubeđenje je da ja ne verujem lekarima i medicini. Ali ne samo njima, nego nijednom autoritetu a priori i to nema veze da sam ja imao problem ili loše iskustvo u detinjstvu sa autoritetima pa sada imam gard prema njima i patološku kontra-reakciju. Za moje telo i za moj život sam ja ekspert i mogu druge da čujem, ali ću postupiti prema sopstvenom nahođenju. Ne kažem da svi tako treba i ne kažem da je ovo gledište za svakoga, čak može biti opasno, ali ja to verujem i ja tako živim. I o tome sa pisao, dajući lični primer koji je iznad svih istraživanja i nečijih procenjivanja na osnovu pročitanih knjiga i zapaženih rezultata u simuliranim uslovima eksperimenata.