Nenad Petrović

Nervni sistem nas ljudi se sastoji od centralnog i perifernog dela nervnog sistema.

Centralni deo nervnog sistema sastoji se od:

• mozga
• produžene moždine
• kičmene moždine

Periferni deo nervnog sistema se sastoji od dužih i kraćih nerava (aksona i dendrita). A takođe postoji i autonomni deo nervnog sistema sazdan od simpatskog i parasimpatskog dela (simpatikus i parasimpatikus). Zove se autonomni, jer ima svoju autonomiju, tj nezavisnost, jer radi van naše volje i kontrole. Mi nemamo uticaj nad njim. 

Simpatikus nam se pojačano aktivira kad naš organizam percipira da smo u opasnosti. Naziva se i fight or flight modus (borba ili bekstvo), jer nas nagoni na borbu ili bekstvo, aktivira i galvanizuje naš sistem, čini nas budnim, opreznim i spremnim. Bes, agresija, fokus….to su isto manifestacije pojačane aktivacije simpatikusa. Deo funkcija za preživljavanje i opstanak.  Zašto postoji simpatikus? Da bismo preživeli i opstali. I njegove primalne reakcije su nesublimirane, sirove, nagonske i instinktivne. Takve su da bismo opstali kad smo životno ugroženi i u neposrednoj opasnosti. Simpatikus govori svojim jezikom. Biohemikalijama (hormonima i neurotransmiterima). Kad naš organizam percipira u našoj okolini (ili nekad samo u našoj glavi) da smo životno ugroženi, simpatikus se aktivra i kreće lučenje kateholamina i kortizola. Kateholamini su biohemikalije stresa pod objedinjenim nazivom. Tu spadaju dopamin, adrenalin i noradrenalin. I onda se adrenalin, koji luči nadbubrežna žlezda, sprovodi u mišiće i mi smo jači i brži, borbeniji, dopamin nam izoštrava čula i čini nas spremnim i opreznim, reaktivnim…itd i tako smo spremni na borbu ili bekstvo. 

Parasimpatikus je kao protivteg, antidot komplementarnog autonomnog nervnog sistema. I parasimpatikus se naziva rest and digest (odmor i varenje). Aktiviran nam je parasimpatikus kad smo opušteni i odmaramo. Varimo i opuštamo se. Parasimpatikus se isto nezavisno od naše volje pali i gasi, pojačava i smanjuje, u zavisnosti kako naš organizam percipira okolinu. Kad nema opasnosti, tada nam parasimpatikus utiče na lučenje serotonina koji je neurotransmiter koji ima funkciju umirenja, utiče i na npr oksitocin koji ima ulogu u poverenju, vođenju ljubavi, zbližavanju, društvenosti. Kuriozitet je da se oko 90% receptora serotonina nalazi u stomaku i crevima, digestivnom traktu uopšte. Jer je parasimpatikus – rest and digest (odmor i varenje), jer sigurno ugrožen organizam neće da vari. A kad smo opušteni i varimo, jer nemamo opasnost u okolini i životu, onda nam se izlučava serotonin koji nas umiruje i opušta. Kad je prazan stomak, nema lučenja serotonona i kako kaže reklama – kad si gladan nisi sav svoj. Nisi umiren, jer nemaš serotonin.

Simpatikus i parasimpatikus rade naizmenično. Jedan više uključen – drugi je više ugašen i obrnuto. 

Da pomenem i kortizol koji je u široj javnosti poznat kao hormon stresa. Priča nije tako crno-bela, jer su nam potrebne određene količine kortizola da bismo uopšte bili budni i aktivni. Kad se ujutru probudmo, to nam je uradio kortizol, i polako aktivira naš organizam. A kortizol krene da se luči sa izlaženjem sunca, od noćnih mora (to je fight or flight reakcija, samo na snove), na neku buku…ili jednostavno u naviknuto vreme ustajanja se ponovo izluči. Tako da nam je potrebna neka minimalna do optimalna doza stresa da kažem uslovno, tj kortizola, jer nas on nagoni da ustanemo i živimo. Ali svakako otprilike se referentni ili zdravi i uobičajeni nivoi kortizola znaju i mogu izmeriti.  

Takođe, reakcije simpatikusa na stresor (izvor stresa i opasnosti), u ponašanju mogu da budu kratak dah, opšta alarmiranost i uzbunjenost organizma, panika i anksioznost. Lupa nam srce kao ludo, jer se mahnito borimo za život….Ali…

Dešava se da mi nemamo neposrednu opasnost u našoj okolini i životu po nas, ali opet imamo sve pristune reakcije simpatikusa: kratak dah, jak fokus, lupanje srca, paniku, anksioznost i recimo…stegnute mišiće stalno, kao da smo u grču. Odakle takve reakcije simpatikusa? Zašto je aktiviran, ako nema izvora opasnosti oko nas?

Aktiviran je na prošlost, na detinjstvo ili život u maminom stomaku (život poćinje sa žačećem, ne sa rođenjem), iako u sadašnjosti nemamo izvore stresa koji bi aktivirali simaptikus. Naše telo sve beleži i pamti (Telo sve beleži, Besel Van Der Kolk). Sve što nam se desilo i što smo doživeli. I to sve se čuva u vidu memorije, bilo dostupno svesti ili u nesvesno smešteno. I dokle god je ta trauma, taj izvor stresa u nama prisutan u vidu memorije, dotle ćemo imati i reakcije na taj stres (traumu). 


Nekad stres, bilo sadašnji ili prošli, bilo sačuvan u nesvesno ili dostupan našoj svesti,  ne mora da se pokaže u ponašanju. Može da se pounutri, tj može da postane deo somatskog (telesnog) odgovora. Mogu traume da se pokažu telesno (somatski). Neki somatski oblici pokazivanja reakcije na stres (u sadašnjosti, u detinjstvu (prošlosti) ili udruženi zajedno) mogu da budu npr dijabetes, kancer, visok pritisak, gojaznost, tikovi, fibromijalgija, multipla skleroza ili autoimune bolesti. 


Čovek je naizgled svima nama u okolini zdrav i ne pije, ne puši, nije besan i ne svađa se sa komšijama, lep život, porodica, posao i deca i odjednom puf dobio kancer. Otkud to? Pa ništa se ne dešava samo od sebe. Dešava se van našeg radara posmatranja  iz kog gledamo, i recimo stres iz detinjstva, jer ga je majka odbacivala celog života, je akumulirao i pakovao se sve dok nije pounutrio, pa je manifestovanje otišlo na kancer ili recimo dijabates. Sam sebe je organizam napao, jer nikada nije nikoga drugog u životu napao za tu traumu odbacivanja. Nije bio besan i to pokazao majci ili nekom drugom, bio je dobar dečak što su od njega i tražili, nije pio alkohol, nije imao ventil da izbacuje taj memorisani stres. A izbacivanja treba da budu velika koliko su velike akumulirane i trenutne traume. 

Taj način na koji reagujemo na stres (na intenzivne draži), u psihologiji se naziva emocionalni stil. S tim, što vidimo da se stres ne reguliše i ne pokazuje samo na emocijama i mislima, već i u telu. U kranjem slučaju, nije mi bitno da nešto nekako nazivam i bavim se terminologijom, već da dođem do principa delovanja stresa i da svi možemo da znanje o tome kako radi stres i njegove mehanizme upotrebimo u našu korist. Znanje je moć…kad se upotrebi. 

Taj emocionalni stil varira od čoveka do čoveka i formira se tokom našeg razvoja, u detinjstvu, sa malo primesa genetike. Ako su nekome roditelji bili strogi i nisu podnosili kuknajvu, plač i histeriju, pa su naplašili dete batinama da ućuti i ne pravi problem, i dete svarno ućut…problem deteta zbog kog plače nije nestao, samo je nestala reakcija vidna za roditelje, ali dete akumulira i tokom godina nauči da ne smeta roditeljima i ne kuka i ne plače. I tako je dete nužno stvorilo svoj emocionalni stil, da ćuti i pakuje u sebi, da ne smeta drugima, ali to onda je jaka verovatnoća da će taj emocionalni stil ostati za ceo život. Taj kasnije čovek će ćutati i gutati i biti nesvadljiv i miran, jer su ga tako naučili (primorali) roditelji, i može lako da se desi da pounutruje sve traume i sav stres koji ima i imao je u životu, sve dok jednog trenutka nije bilo previše za njegov organizam šta je sve napakovao, a nije reagovao ni pokazao to kroz plač, bes, tugu ili možda alkohol…i ta osoba dobije ekcem ili dijabetes ili nešto autoimuno. Uzrok za taj kancer ili dijabetes je stajao sve vreme daleko od svesti i reagovanja u nesvesnom u vidu memorije. I desi se bolest, pa ljudi kažu okolo:” Bio je zdrav i odjednom se razboleo”. 

Emocionalni stil se uči u detinjstvu nesvesno, ali se može promeniti radom na sebi, psihoterapijom, osvešćivanjem…

Svi mi nosimo nešto sa sobom od iskustava i doživljaja i trauma iz detinjstva i u sadašnjosti. A takođe i svi imamo drugačiji način reagovanja na to. I to se zove emocionalni stil, što je deo našeg karaktera i osobina. To smo mi.