Nenad Petrović

Ako pričamo o hormonima i neurotransmiterima, u javnosti se najčešće pominju serotonin, dopamin, testosteron… Manji broj puta se pomene oksitocin i širok spektar funkcija u organizmu na koje utiče. Pa ću se potuditi da dam neke zanimljivosti u ovom tekstiću i da povežem oksitocin sa ponašanjima za koja se retko ko pita kako se regulišu.

U hipotalamusu (struktura u Limbičkom sistemu u mozgu) se stvara Oksitocin, a skladišti se u zadnjem delu Pituitarne žlezde, odakle se ispušta u krvotok, iz krvotoka se distribuira po ćelijama, tkivima i organima. Oksitocin u najvećoj meri reguliše rad i muškog i ženskog reproduktivnog sistema. 

Oksitocin zovu hormon ljubavi, jer se luči u normalnim vrednostima kad se čovek oseća voljeno i kad voli. Oksitocin se lući u optimalniim količinama i kad smo poverljivi i opušteni, kad mazimo i kad smo maženi. U zagrljaju i pri držanju za ruke. Prilikom seksualnog čina. Empate imaju normalno lučenje oksitocina. Oni koji su sebični, bave se samo sobom, narcisi i psihopate i takvi slični, nemaju normalne vrednosti oksitocina. Ne osećaju poverenje i ljubav. Nemaju dubinu tih osećanja i osećaja ni prilikom seksualnog čina i orgazma. Jer optimalne vrednosti oksitocina, produbljuju intenzitet svih ljubavnih osećanja i orgazma. Žene koje nemaju optimalne vrednosti oksitocina, često imaju problem sa trudnoćom, rađanjem i otvaranjem materice i kasnije dojenjem. Jer sve te aktivnosti se odvijaju pod uticajem oksitocina. Prirodni proces početka rađanja se ne odvija prirodno, nažalost, kod žena sa niskim vrednostima oksitocina,  pa se moraju davati ženama veštački supstrati (zamene) za indukciju (izazivanje) porođaja, kao npr u laboratoriji veštački spravljena i hemijski slična supstanca oksitocinu – pitocin.  Da bi se žena otvorila i lakše rodila dete. Mame sa malo oksitocina imaju problem sa dojenjem. Jer se proces laktacije obavlja i pod kontrolom oksitocina. Majčino mleko se stvara pod uticajem oksitocina. Kontrakcije tokom porođaja (a time i lakši porođaj) isto tako reguliše oksitocin, pa ako izostanu znači to ukazuje da porodilja ima manjak oksitocina, hormona ljubavi i sreće. A kod muškaraca erekciije i orgazmi se u velikoj meri pod kotrolom lučenja oksitocina. Ako izostane erekcija ili orgazam, možemo pogledati i u nivo oksitocina za odgovor, pa i rešenje. I koliko i kako je taj muškarac bio voljen kao dećak i dete (ta ljubav je naštelovala njegove vrednosti oksitocina za ceo život).

Ljudi koji imaju niže od optimalnih vrednosti oksitocina manje uživaju u seksualnom činu i svim ljubavnim aktivnostima. Čak može da se desi i da ih to manje interesuje, jer u tome ne nalaze veliku draž i zadovoljstvo, punoću i intenzitet i smisao. Takođe, oni sa nižim nivoima oksitocina nisu društveni, nepoverljivi su, povučeni. I evo jedna zanimljivost – ne mogu da zadrže pogled u oči sa nekom osobom. Jer kad se sa nekim gledaš u oči da nema tenzije, to je poverenje i otvorenost, blagost, dobre namere i empatija. Jedno od obeležja autizma je da autistični ljudi nemaju sposobnost
gledanja u oči i zadržavanja pogleda. Skreću pogled. Takvo ponašanje je izazvano manjkom oksitocina, a time i manjkom poverenja, društvenosti, srdačnosti i otvorenosti.

Kad sam već kod patologija izazvanih manjkom oksitocina, dobro je znati da na naše nivoe oksitocina ne utiče samo trenutno stanje u životu. U smislu, ne utče samo da li smo sada voljeni i maženi, masirani i dodirivani i grljeni i sa mnogo društvenih konekcija. Utiče i detinjstvo. Šta nam se dešavalo tada.

Kad se razvijamo i formiramo kao organizam, nama se tada formiraju i nivoi oksitocina. Formiraju nam ga roditelji. Ako su nas grlili i voleli, mazili i držali u naručju, smejali se sa nama i bili opušteni…naš organizam će zapamtiti to njihovo ponašanje tokom našeg razvoja (detinjstva). I to zapamtiti u vidu hemijske memorije – koliko nam se luči eto npr oksitocina. Pa ako neko ima optimalne nivoe oksitocina kao odrastao čovek (a to po ponašanju možemo sa velikom verovatnoćom da zapazimo), ogromna je verovatnoća da je imao normalno detinjstvo, sa zagrljajima, smehom, poverenjem i opuštenošću. Na suprotnoj strani, ako je neko imao roditelje kao opasnost, a ne kao izvor opuštanja, poverenja i dodira, onda može da se desi npr eto taj pominjani autizam. Autizam je, kao što su i skoro sve psihogene bolesti, imao uzročnika u detinjstvu sa malo ljubavi. I autizam je reakcija u sadašnjosti, na zapamćeno detinjstvo bez ljubavi u prošlosti. Naš organizam je zapamtio u vidu trajno niskog oksitocina, kakvo nam je bilo detinjstvo.

Devojčice bez dovoljno ljubavi u detinjstvu mogu da imaju problem sa rađanjem i primanjem ljubavi kasnije  u životu kad odrastu, sa poverenjem, orgazmima ili dojenjem. Jer organizam sve pamti i telo sve beleži (Telo sve beleži, Besel Van Der Kolk).

Na sve ovo znanje. Kako da mi ovo upotrebimo od znanja, a da ne bude samo da smo pričali u društvu na kafi o tom nekom tamo oksitocinu? Tako što ćemo da se volimo, ljubimo i držimo za ruke, grlimo, idemo na masaže… To će normalizovati nivoe oksitocina i promeniti naše ponašanje.  Takođe, postoji i trajno rešenje, koje će za trajno optimizovati nivoe oksitocina. Neće da traje samo dok traju masaže i grljenja, a to je – psihoterapija. Tamo na psihoterapiji da se sećamo detinjstva i te nevoljenosti i da na seansama reagujemo na tu nevoljenost (plač, bes, tuga), koja nam je snizila oksitocin za ceo život… i tako se razrešava trauma koja je uzrokovala poremećene nivoe hormona i neurotransmitera u životu, pa i oksitocina, a tako ta trauma nevoljenosti i premetila kroz hormone  naše ponašanje, jer hormoni oblikuju naše ponašanje.

PS. Moj najlepši dan u životu je bio pre par godina kad sam sa bivšom devojkom ležao na plaži ceo dan i minimalno bismo prošetali. Slušali smo vetar i talase. I jeli dinje i borovnice. Ali sve je tako intenzivno bilo, zbog tog oksitocina. Nivo poverenja, zagrljaji i osećaj mira i spokoja koji smo obezbedili jedno drugom – ne zaboravljam. I sad da me neko pita, a pitali su me, kakav ti je bio najlepši dan u životu? Šta si radio? Ja reko’, pa ništa, ležao sam na plaži i slušao vetar… Ovaj je lud, pomisle. Nisam skakao iz aviona sa padobranom, ni bandži, nisam bio na žurkama, nisam se peo na Tibet, niti bilo šta tome slično. Da jesam to bi sve bio izlučen dopamin od tih aktivnosti. Ali oksitocin radi drugačije. Produbljuje doživljaj, pa makar radili i trivijalne i banalne stvari. I sve dobije smisao. Oksitocin je smisao. Oksitocin je ljubav. I na kraju kako sve velike filozofije, religije i savremene humanističke nauke uče – ljubav je smisao. Iz ljubavi i oksitocina u ljubavi, nastanu deca, porodica, mir i spokoj, opuštenost i prosperitet. Kako pojedinca, tako i celog društva.