Gledao sam podkast neurobiologa sa Stenforda, Hubermana u kom diskutuje o razlici i sličnostima ljudi koji imaju bogat stil života, mnogo opcija i različitim stvarima se bave na jednoj strani i na drugoj strani zavisnici. Dakle odnos i sličnosti zavisnika i ljudi sa mnogo opcija i hobija, bogatim stilom života. U prvi mah nam se može učiniti da nemaju nikakve sličnosti te dve grupe ljudi. Ali imaju.
On ih je povezao sa dopaminom. Dopamin je zajednicki imenilac. Dopamin se luči kao nagrada i ima ulogu u motivaciji. A u ponašanju zavisnika je da se osećaju lepo npr kad uzmu kokain. Tada ga organizam nagradi dopaminom i oseća se lepo. I ima “motivaciju” da ponovo konzumira kokain. Jer dopamin hoće ponovo da se luči. Zavisnost je jača što je veće moranje da uzme kokain. A moranje je veliko koliko fali dopamina. Dakle, zavisnik mora da uzme kokain, nije da ga hoće. Razlika između mora i hoće je ogromna.
Kod ljudi sa bogatim stilom života koji imaju mnogo opcija i hobija, isto dopamin hoće da se izluci, ali npr takvi će da malo treniraju, da malo plešu, da se malo bave heklanjem, i da npr se bave pevanjem. Kad god neku od tih aktivnosti konzumira, takvima će se lučiti dopamin. Što je i prirodno. Ali ima razlike u odnosu na zavisnika.
Zavisnik ima samo jednu opciju kojoj se raduje i za koju je motivisan da radi, da konzumira da bi se osećao nagrađeno. To je kokain.
A ovaj sto pleše, peva, hekla…ima više opcija kojima se raduje i koje će mu optimizovati dopamin. I sve su legalne, pa neće imati problem sa zakonom, a i sve su konstruktivnne, ne prave štetu ni njemu, ni porodici. I ako mora ds trenira, a napolju je kiša npr, on će da treniranje možda zameni heklanjem taj dan, jer i to voli i to mu je hobi. Dakle, on može da bira koji će sistem nagradjivanja da koristi, jer je sebi stilom života napravio te opcije.
Naravno, dešava se i da tako neke bezazlene stvari čovek mora (da trenira, peva, pleše, hekla), nije samo baš da hoće. Tera ga neki djavo što se kaže. A taj đavo je dopamin. I što mu je u većem disbalansu dopamin, više će “morati”nego što će “hteti” da pleše, peva, hekla…ili konzumira kokain.
Što više nešto moramo, a manje hoćemo nama je suzen izbor i oduzeta slobodna volja. A takođe nam je u većem disbalansu dopamin koji je zadužen prevashodno za motivaciju i nagradjivanje. I time smo podložniji svakoj zavisnosti, pa čak i od uobičajenih i normalnih aktivnosti se može napraviti zavisnost (trčanje, seks. ..)
Što veći disbalans dopamina, to nam je veće “moramo” , a manje nam je “hoćemo”. Smanjuje nam se sloboda izbora i gubimo slobodnu volju da se ponašamo kako želimo, već radimo šta moramo.. To je zavisnost. Bilo konstruktivna ili destruktivna. Destruktivne te vode u zatvor i preranu smrt. Konotacija destruktivna ili konstruktivna zavisnost je uslovno rečeno i pre svega se odnosi na društvene norme koje nisu uvek norme individualnog ljudskog bića.
Dakle, disbalans dopamina je podložnost zavisnostima. Ko ima disbalans dopamina? Pričao sam i pisao da je dopamin kateholamin. Ili drugačije rečeno kateholamini su biohemikalije stresa. Dakle Dopamin u disbalansu, a time i podložnost zavisnostima bilo konstruktivnim ili destruktivnim je od – stresa. I to pre svega stresa u detinjstvu I života u maminom stomaku. Sve što nam se tada desi od trauma je pitanje života i smrti, pa je otuda visoka valenca traume. Jaka je. I takva zabeležena u našem organizmu pravi trajan disbalans dopamina koji pravi podložnost zavisnostima, konstruktivnim i destruktivnim.
Da li ćemo se obresti u konstruktivnim ili destruktivnim zavisnostima, ukoliko smo im podložni, zavisi od vaspitanja i okruženja u detinjstvu i mladosti. Neko ko nije bio okružen dilerima u školi će imati manju verovatnocu da bude na kokainu. Dok neko od koga su roditelji npr tražili da bude dobar djak i svira klavir i ide u hor, možda bude vrstan muzičar.
Dobro je imati svest o svemu ovome, jer nas to čini da znanjem možemo da predupredimo eventualno loše stvari. To mi je ultimativni cilj pisanja.
Leave a comment