Nenad Petrović

Autentičnost i sloboda su fensi pojmovi u psihologiji. Dve reči, ali toliko toga podrazumevaju. I to što podrazumevaju, to nam mnogo znači.
Autentičnost je potreba, želja i težnja da budeš ono što jesi, da budes svoj, a u neku ruku je to originalan i jedinstven, neponovljiv, ekskluzuvan unikat. Sloboda je pojam koji se nadovezuje na autentičnost i dopunjuje ga. Da budemo slobodni u izražavanju naše autenticnosti, pa čak ako može od drugih članova društva i porodice – podržani.

Zašto su značajni autenticnost i sloboda? Da bismo bili zdravi, normalni i dugo živeli, kvalitetno. Ako ih nemamo, organizam nam to prijavljuje kroz bolest ili se osećamo jadno, loše, neispunjeno (sve su to signali organizma) .Tako je kad radimo šta drugi žele, a ne šta nama treba. Bolest je znak organizma: “Menjaj ponašanje, ovako ne ide”. Samo taj znak (bolest) treba pravilno protumačiti.
Npr ako se ponašamo kako nam NE odgovara i kako NE želimo, već se prilagođavamo društvenim normama, društveno poželjnom ponašanju, da bismo bili prihvaćeni i deo društva, neke grupe na poslu, u školi ili komšiluku. To nazivaju konformizam. I tu smo izgubili sebe, tj svoju autenticnost, da bismo pripadali grupi. A cena gubitka sebe je u ovom slučaju najčešće da se osećamo generalno loše i mizerno, jer radimo šta se radi u grupi i šta grupa od nas želi, a ne šta nam naš organizam nalaže. To šta grupa od nas očekuje u ponašanju nije uvek i potpuno suprotno od onoga kako bismo mi želeli da se ponašamo. Ali koliko je suprotno nama i našim vrednostima, toliko se loše osećamo.
Ako radimo šta od nas traže roditelji, političari sa televizije, sveti spisi, šta nam pričaju lekari i jogini, gurui ili tetka iz Petlovca ili komšinica Mica…a nama to NE odgovara, bićemo jadni i loše se osećati, jer radimo po tuđem diktatu, a ne po diktatu svog tela i organizma. Tada nastaju depresije, anksioznosti, neuroze…ili opšte osećanje bezvrednosti i jadnosti.
Da bismo se ponašali autentično, moramo da imamo jasno izgrađen sopstveni identitet i da poznajemo sebe. Ovo hoću, ovo neću. Ovo mi treba, ovo mi ne treba. Ovo mi je dobro, ovo mi je loše. Jer ako ne radimo šta nama odgovara, jer i ne znamo sta nam odgovara, radićemo šta drugima odgovara. Ili šta drugi misle da nam odgovara. Roditelji, šef, sveštenik i mentor, televizija. ..
Kako u medjudskim odnosima, tako i u poslovnom smislu, ako ne radimo za sebe, radićemo za druge.