Nenad Petrović

Ceo život slušam o inflaciji. Od kad sam bio dete devedesetih, pa i dan danas sa medija bombarduju istim pojmom.  I uvek taj pojam “inflacija” ima negativnu konotaciju, odgovoran za loše stanje u zemlji, a nešto je što se eto dešava skoro van naše kontrole, pa je i misteriozno, pa onda na kraju ispada da eto ta tamo neka inflacija za koju i ne znamo tačno šta je i ne znamo od čega zavisi, je odgovorna za loše finansijsko i ekonomsko stanje u društvu, ali mi nemamo eto kontrolu nad njom (a kako i da imamo kad ne znamo šta je) pa nam je zato loše…para nema, sirotinja, male plate, odlasci iz zemlje, korupcija bla bla bla…

I onda sam odlučio da raščivijam sebi šta je inflacija, pa sam istraživao naše izvore i inostrane i ponešto saznao, pa reko da podelim sa vama, jer kapiram da većina vas koji čitate ne znate o tome mnogo, jer nisam ni ja znao, jer smo svi prošli ovaj bezvredan i beskoristan sistem školstva koji nas NE uči glavne stvari za život (samo nam daje diplome i zvanja) – kako da budemo zdravi, ekonomsku i finansijsku pismenost (inflacija je deo te priče) i komunikaciju (jer smo okruženi ljudima i moramo da komuniciramo da bismo ko-egzistirali; od porodice, preko posla, do sretanja ljudi na ulici, u prodavnici ili u redu za kupovinu karte za košarkašku utakmicu.

Kratko pravljenje okvira za priču da znamo ekonomski sitem i tržište. Ekonomski sistem je scena na kojoj ulogu igra gospođica inflacija kao glumica. U Ekonomski sistem spada proizvodnja i prodaja proizvoda i usluga.  Proizvode se patike, frižideri, hlebovi i kroasani, ti telefoni sa kojih ovo čitamo, kompjuteri, brodovi…i prodaju se po tržnim centrima, buticima, prodavnicama, sajmovima, pekarama, ulicama…i usluge se prodaju samo ne možemo da baš kažemo da se proizvode. Usluge kao šišanje, turistička putovanja, koncerti, lečenja kod lekara…Dakle ekonomski sistem je tamo nešto gde se zarađuju i troše pare da se nešto pravi ili prodaje ili kupuje. 

Kako sam shvatio čitajući, postoje dva aspekta inflacije. Jedan je kad krenu cene da rastu i kad krenu plate da rastu istovremeno sa cenama. A u odnosu porasta plata (kupovne moći, jer sa platom kupujemo tj imamo kupovnu moć) i porasta cena, stoji da raste potražnja proizvoda i usluga. Jer što veće plate imamo, više ćemo da kupujemo (to je potražnja prozvoda, potraživačemo da ih kupimo), ali pošto više kupujemo, biće veća prodaja tih proizvoda… i u jednom trenutku neće biti dovoljno proizvoda na tržištu za sve nas koji želimo da kupimo. To je drugi aspekt inflacije. Kad potražnja proizvoda premaši kapacitete proizvodnje. A mi kupujemo više (šećera, hleba, mesa, patika, bojlera, televizora…) jer više para imamo, jer su nam veće plate i hoćemo da bolje živimo. Pošto proizvodi i usluge (bojleri, frižideri, putovanja na more…), koliko god da ih ima, su rasprodati, jer imamo pare i kupujemo ih, onda će svako ko prodaje i pre svega proizvodi te bojlere, frižidere, patike ili organizuje turistička putovanja…da povisi cene. I ulazimo u krug gde se sve više kupuje, sve više proizvodi, sve su veće plate. Da imam pekaru i da pravim, pa prodajem kroasane i sve ih prodam, ja bih povisio cenu kroasana u sledećoj turi, kad su već rasprodati u ovoj sadašnjoj turi. Znači imaju ljudi da kupe i zato se rasproda. Daj da dignem cenu, kad već tako ide. Kako sa kroasanima, tako i sa svim drugim proizvodima. 

Kad sam sve to saznao, pitao sam se kako je onda ta inflacija tako loša stvar i o njoj samo se loše prića?! A ljudi imaju veće plate, veće cene, veća potražnja…Zar to nije privredni rast, ubrzao se i povećao sistem, povečan tržišni promet, povišena privredna aktivnost ili tako nešto tome slično, a da je pozitivno? Onda sam sve to ponovo ćitao – da li sam nešto ogromno propustio, da li sam dobro shvatio… Zašto bi to sve bilo loše?… I u tom naknadnom istraživanju sam saznao zašto ima više novca u opticaju. Kad ima više novca u opticaju, veće su plate, više se troši, više kupuje, rastu cene, veća potražnja proizvoda i usluga…
Novca u opticaju (onaj novac koji kruži u našem ekonomskom sistemu) nemamo više, jer nešto dobro radimo pa nam rastu plate, a sa njima i cene i potražnja, već novca imamo više, jer se štampa i to bez pokrića. Što znaći inflacije ne bi bilo da se ne štampa novac bez pokrića.  Novca treba da se štampa, ako se želi zdrav ekonomski sitem, onoliko koliko smo proizveli, koliki nam je privredni rast, privredni promet, a to je ta proizvodnja proizvoda i usluga. Ta proizvodnja je ono što kažu na televiziji BDP (bruto domaći proizvod). To koliko će novca da se naštampa određuje se monetarnom politikom koju bi trebalo da sprovodi Narodna Banka Srbije. Jedna od uloga Narodne Banke Srbije (NBS) je da kvaliteno sprovede monetarnu politiku. Ili drugačije rečeno kako će  i koliko će da naštampa novca i kako ga pustiti u opticaj. Naravno, kvalitetna monetarna politika je kad NBS naštampa onoliko više para, koliko nam je veći BDP. I da nađe kvalitetne naćine da te štampane pare pusti u opticaj da kruže našim tržištem i Ekonomskim sistemom. Jer kad ti kao NBS naštampaš pare, ne ideš od čoveka do čoveka ulicom i daješ pare da bi bilo više para u opticaju na tržištu, nego postoje instrumenti za sprovođenje te monetarne politike. Čitao sam o tome na sajtu naše NBS. Hartije od vrednosti, državne obveznice, kamate, bankarski ulozi..bla bla bla…trenutno nije tema, ali da znamo kako sistem funkcioniše. 

I tu monetarnu politiku treba da sprovede NBS i guverner. Ali oni nikada ne obavljaju svoju ekspertsku funkciju kako struka i ekonomska nauka nalažu, več rade kako političari nalažu. Tako da znamo otkud loše sprovođenje monetarne (moneta-novac) politike tj štampanje novca bez pokrića. Štampamo šta nismo proizveli i više od BDP-a, a to izazove inflaciju. Jer mi imamo više para u opticaju stvarno, ali taj novac nema vrednost. 1000 dinara danas nema vrednost kao pre 5 godina, iako isto piše na novčanici 1000 dinara. Jer je to štampan novac bez pokrića. Novčanica je samo papir na kom piše cifra, ali ta cifra nije prava vrednost. Tako smo devedestih, ako se setimo, imali novčanice od milijardu ili sto milijardi dinara, ali sa njim (novcem) se ništa nije moglo, jer nije imao vrednost, jer je štampan bez pokrića. Nema rasta BDP-a (bruto domaćeg proizvoda): Šta štampaš druže pare kad nemaš pokriće u BDP-u, nismo proizveli više (hlebova, aviona, patika, kroasana….) da to štampaš….Ah da, možda štampa se zbog socijalne stabilnosti, izbora…da narod ima privid boljeg života, da se se ne bunimo. 

Zdrava, prosperitetna ekonomija se bazira na, kako to kažu,  novoj, dodatnoj vrednosti. Kad nešto novo ili dodatno proizvedemo i prodamo.