Nenad Petrović

Kad je neki vuk, srndać ili oktopod imao depresiju, anksioznost, neurozu ili bipolarni poremećaj? Nikada zabeleženo u istoriji. I nikada neće ni biti. Jer nisu ni imali takve bolesti.
Kad sam to uvideo, onda sam tražio šta u ponašanju tih životinja se razlikuje od našeg ponašanja. Ili drugačije rečeno šta se u našem ponašanju i životu razlikuje od života tih nam genetskih srodnika, pa mi imamo pshogene i psihičke bolesti, a oni nemaju. I onda ultimativni cilj – da li bismo mi kao homo sapiens vrsta mogli da primenimo u naše živote ponašanje tih životinja i time sprečimo ili smanjimo oboljevanje naših dragih pripadnika homo sapiens vrste. 

Jedan moj dobri drug mi je u našim, ne tako davnim, pređašnjim diskusijama pomenuo interpretaciju jednog pasusa iz Biblije: “Čovek je stvoren u prirodi, da živi od prirode i sa prirodom.” To je vanvremenska istina, koja nema rok trajanja, koja je večno validna i aktuelna. I to je odgovor koji treba da se makar delimično primeni da imamo zdrav život bez psihičkih bolesti. Pod prirodom ne podrazumevam puki život u šumi ili na poljani. Pod prirodom podrazumevam da živimo po diktatu naših osećanja, nagona, instikata, želja….da živimo po nama, a ne po tome kako drugi žele ili kako nam civilizacijske norme nalažu.  Da ne budemo konformisti i prilagođavamo se maksimalno drugima da bi nas gledali kao normalne i time nas prihatili kao deo zajednice ili društva. 

Mi radimo šta nam drugi kažu, a ne kako nam naš organizam kaže i zato smo bolesni. Nije normalno da ti sediš ceo dan prvo u kancelariji, pa onda popodne kod kuće. Idemo na posao u vreme u koje nam je šef propisao, a ne kad mi želimo, Tamo jedemo kad imamo vremena za pauzu, a ne kad naš organizam to nalaže. Radimo šta drugima treba, a ne šta nama treba. Kao deca slušamo mnogo više roditelje, nego nas same. Slušamo političare sa televizija i verujemo njima, a ne našim očima. Kod kuče se isto prilagođavamo uslovima življenja, partnerima, roditeljima, deci…Mnogi od nas koji tako žive ceo život po tuđem diktatu, ni ne znaju SEBE i zato i nemaju svoje prohteve, ni želje. Žive za druge i žive reakciju na druge. Jednostavno su svoju iskonsku prirodu ugušili, i ne znaju da postoji, što je tragedija. Oni jedva čekaju da im neko nametne svoju volju i da se podrede tuđim prohtevima, jer svoje nemaju. Nažalost, mnogo sam takvih ljudi upoznao. Oni žive očaj i jad (tako i izgledaju) i ne znaju da postoji drugačije, a ne znaju ni da treba drugačije. Taj očaj i jad su jasna reakcija i signalizacija organizma da ne rade nešto kako valja. Ne ponašaju se kako im organizam nalaže, već šta im drugi kažu. Očaj i jad su u istom rangu kao psihičke bolesti, samo eto psihičke bolesti se tretiraju od strane našeg zdravstvenog sistema, a očajne i jadne niko ne tretira. A često pređu u bolesne posle nekog vremena takvog života.

Da se svako od nas ponašao kako je želeo i po diktatu sopstvene prirode ne bi bilo nasilja i ubistava i kriminala. Bio bi drugačiji poredak u društvu. Jednostavno ideš i baviš se sobom. I niko te ne sprečava ili stresira mnogo, pa da ti se gomila i akumulira  frustracija, pa da eksplodiraš u jednom trenutku. Nemaš mnogo inhibicija, ali što je poenta, nemaš mnogo šta ni da inhibiraš, jer radiš šta hoćeš, pa nema ni poente razvijati mehanizme inhibicije i zadršku od ispoljavanja frustracije. Ceo prefrontalni korteks, poslednje nastali deo mozga u evoluciji koji samo mi homo sapiens posedujemo, je nastao da bismo imali inhibicije. Dakle, prefrontalni korteks poseduje mehanizme inhibicije. Šta inhibira? Instinkte, nagone, porive… Kako ih inhibira? Pa npr sublimacijom i umesto da divljaš po ulici što te je devojka ostavila i otišla sa drugim, ti sublimiraš tu frustraciju i napišeš pesmu. A pesma je društveno prihvatljiva, za razliku od divljanja po ulici. Inhibicija kroz sublimaciju je i kad seksualni nagon ne zadovoljavaš odmah gde ti se pojavi, nego odložiš trpljenjem, pa možda pevaš erotske pesme ili ode u drugom smeru, u intelektualizacije, pa tu pojačanu seksualnu tenziju konvertuješ u stvaralačku tenziju, pa stvoriš neki naučni izum. Prokreacija. Nije Tesla bez razloga upražnjavao seksualnu apstinenciju. Životinje nemaju prefrontalni kortekst, a bez njega nemaju ni civilizaciju. Jer su SVE civilizacijske tekovine nastle iz korteksa. Civilizacijske tekovine kao muzika, pesme, fizika, religija (životinje nemaju Boga i obredno ponašanje), arhitektura i urbanizam, koncept novca i te trgovine apstraktnim pojmom, gradovi, govor i pismo, zatvori, bolnice, ludnice… To životinje nemaju. Nema ni škorpija, ni delfin, ni čekinjaste gliste.

Mi živimo po diktatu društvenih normi, koje nisu u potpunom podudaranju i saglasju sa normama našeg organizma. Dakle, mi živimo po normama koje smo sami sebi napravili, verovatno zbog organizovanog života u velikim grupama, a ne odgovaraju nam i zato se razboljevamo. Mi imamo nesvesnu težnju da pripadamo grupi, društvu, jer smo društvene životinje. I što više odstupimo od sebe, da bismo grupi pripadali, to smo podložniji psihičkim bolestima. Cena odstupanja od sebe su psihičke bolesti. A cena odstupanja od civilizacijskih i društvenih normi je nepripadanje tom društvu u civilizaciji. Pošto život nije crno-beli, naš manevarski prostor je između te dve krajnosti potpunih odstupanja. Malo odstupimo od naših principa, malo od društvenih i tu smo na zdravom i prihvatljivom tlu, pa se snalazimo dalje. Da bismo istovremeni bili zdravi i pripadali društvu.

Još jedna bitna stvar. U zapadnoj civilizaciji gde ima najviše psihičkih bolesti, što nije slučajno, postoji neka tenzija, nemir, užurbanost, skoro pa haos na ulicama, u kancelarijama ili kod kuća. Svi nešto jure, nešto smo se ubrzali, završavamo poslove, brzo pričamo, brzo mislimo,  brzo se vozi po ulicama i brzo hoda.  Nema opusštanja i besposličarenja. Taj hype vodi u bolesti. Nije ljudski organizam kroz evoluciju dizajniran za stalan stres. Čak iako je taj stres minimalan i u vidu brzine, i stalnog rešavanja problema i bavljenja problemima. Stalno nešto mislimo, planiramo, organizujemo, brinemo, jurimo… drugi pripadnici civilizacije to percipiraju kao našu želju, ambiciju, motiv za uspehom….ali to je iako poželjno društveno ponašanje, za nas pogubno, ako dugo traje i postane nam stil života. Jednostavno civilizacijske norme i društveno-poželjno ponašanje su neprirodni i nezdravi i kontraproduktivni za naše zdravlje.  Zato se čovek i razboljeva. Ali smo se malo prilagodili tim tokovima da bismo bili deo društva i zajednice, iako je cena prilagođavanja, ponekad, bolest.

Viđao sam pse na ulici ili majmune na televiziji, kako sede u hladu i to je to. Jednostavno sedi i uživa što postoji. Vidim mu na licu opuštenost. Prisutan je u trenutku. Nisu mu misli odlutale (ako i mogu) samo postoji i uživa. Ode da jede kad mu se jede, da trči kad mu se trći, spava kad mu se spava. Možda se pitamo kakav je to život, mi nismo životinje? Ali se oni ne razboljevju, uvek imaju nešto da pojedu i svi imaju potomstvo. Što znaci žive po diktatu sopstvenog organizma, a ne po diktatu šefa i njegovom rasporedu. Žive po prirodi, od prirode s prirodom. Ispunili su primarnu ulogu svakog živog stvora, a to je razmnožavanje i samoodržanje. 

Da smo tu za nas više. A to nije sebično. Jer to za nas više je i za naše drage i bliske više, jer nam nagon nalaže da se pomažemo i čuvamo. Induktivnom metodom zaključivanja idemo do toga da se svako ponaša prema sebi, svima nama u društvu bi bilo bolje. I zakoni pojedinca bi se prelili u zakone društva. Jer društvo čine pojedinci u interakciji.  

Čini mi se da treba radi zdravlja da se izborimo da više živimo po diktatu sopstvenog organizma, nego po diktatu društva i civilizacije. Društvo i civilizacija se uglavnom orijentišu prema toku novca (kapitala), a ne prema nama. Tako je civilizacija money-friendly, a ne people-friendly. Što znači da smo mi u službi novca, a ne novac u našoj službi.