Nenad Petrović

Na negativnu stvar (sa stanovišta društvenih normi) – stres, imamo pozitivnu reakciju (iz ugla evolucione biologije i civilizacije) – inteligenciju.
Da, dobro sam napisao, nisam pogrešio.
Svako od nas je doživeo neku stresnu situaciju u životu, ali ova tema mi nameće da blago redefinisemo pojam stresa, vreme kad može da se desi i šta se onda sa nama dešava kad smo mu bili izloženi, stresu. A to ćemo sve da pogledamo iz ugla nekoliko nauka. Svakako neću da pišem kao dnevne novine o odnosu inteligencije i stresa.
Kako nam se stresne situacije dešavaju svaki dan u životu, tako su nam se desile (ili mogle da se dese) veoma rano u životu. Npr na rodjenju ili čak pre rodjenja, dok smo bili u maminom stomaku. Npr mama je bila pod stresom, jer je bila sa tatom u lošim odnosima. Ili tate nigde nije ni bilo. Ili je beba imala pupčanu vrpcu oko vrata pa se jedva rodila poluugusena. Bili su ratovi i nemaštine devedestih i to je bio Stres za mamu koja nosi bebu u stomaku. I to kako se mama osećala u tom periodu se prenelo na bebu putem pupčane vrpce, placente i amionske tečnosti raznim hormonima i neurotransmiterima, jer tako beba i mama pretežno komuniciraju na biohemijskom nivou. I to što smo tada doživeli kao fetusi i bebe je ostalo zabeleženo i ugravirano u naš organizam. I biće zauvek u nama prisutna ta memorija na te rane događaje (u ovom slučaju stresne). Da telo sve beleži i pamti preporučujem čitanje autora kao što su Besel Van Der Kolk, Artur Dzanov, Gabor Mate, Antonio Damasio. I druge neurologe i psihoterapeute..). I sad je u nama prisutna trauma u vidu memorije. I naš organizam će imati reakciju na tu zabeleženu, memorisanu i prisutnu traumu (stres) dokle god je ta memorija u nama prisutna.
Idem sad na polje neurologije i neurofiziologije i kako se vidi stres iz ugla tih nauka. Stres je zapravo kad nam se poveća nivo hormona i neurotransmitera stresa. Oni se jednim imenom zovu kateholamini, a u tu grupu spadaju dopamin, adrenalin i noradrenalin i kortizol koji je van te grupe. Dakle oni nam se luče kad smo izloženi stresu.
Kad naš nervni sistem neku situaciju percipira kao stresnu ili zivotno-ugrožavajucu, aktivirace se deo autonomnog nervnog sistema – simpatikus koji ima reakciju fight or flight. Borba. I da bi nas pripremio za borbu taj naš autonomni nervni sistem simpatikus luči kateholamine (dopamin, adrenalin i noradrenalin) I kortizol.
Da bih sve ovo povezao sa početnom izjavom koju pokušavam da objasnim moram da se zadržim na dopaminu.
Dakle, dopamin se luči kao reakcija na stres. Da bih suzio priču i olakšao shvatanje, dotaci cu samo jednu ulogu dopamina koja nas trenutno zanima. A to je sinapsogeneza. Sinapsogeneza je naziv u medicini kad se neuroni u mozgu povezuju. Te veze se zovu sinapse, a proces sinapsogeneza. Dakle, sinapsogeneza se odvja pod uticajem dopamina. Što je više dopamina, to je obimniji proces sinapsogeneze. A time je veća umezenost mozga. Umezenost nazivaju i neuroplasticnost. Umrežen mozak je brz, brzo odlučuje, pamti i uči I inteligentan je.
Psihologija raspolaže pojmom adaptivni mehanizam. To je kad smo pod stresom i naš organizam (nervni sistem) se adaptira, prilagođava stresu kroz ponašanje. Neka od tih ponašanja su destruktivna (alkoholizam, narkomanija, anksioznost, panika, depresija, neuroze i psihoze, dijabetes, hipertenzija….) druga su konstruktivna (sposobnost brzog učenja, jak imunitet…inteligencija) .
Inteligencija je (konstruktivan) adaptivni mehanizam na stres, ili da kažem inteligencija je reakcija na stres. Posrednik i zajednički imenilac između stresa i adaptivnog mehanizma je dopamin.
Da li će neko u životu razviti konstruktivne ili destruktivne adaptivne mehanizme zavisi od stila života i čemu je bio izložen kao dete i kako vaspitavan i kojoj količini stresa je bio izložen.

P.S. Za naš nervni sistem buđenje iz sna je “stres” ili fokusiran rad za kompjuterom i čitanje su stres. Uslovno rečeno su stres. Jer se luči i dopamin koji je hormon stresa i kortizol. Ali to su zdravi nivoi stresa koje naš organizam koristi da se pokrene u akciju. Kad dnevni nivo stresa i stimulacija naš organizam ne može da obradi i integriše u sistem, on ga onda memorise, pravi depozit u vidu memorije koji tu u nama čeka na bezbedno i sigurno vreme i mesto da se procesuira. Zato se traume skladište i memorisu. Ali dok su memorisane mi imamo najčešće nesvesno izabranu reakciju na njih u vidu neke bolesti ili eto…inteligencije I svih drugih adaptivnih mehanizama.