Nenad Petrović

Svako od nas ima nesvesnu tendenciju da poredak stvari iz detinjstva reprodukuje u sadašnji život. To podrazumeva da npr ako je dečak bio odbacivan i zanemarivan od majke, da će bukvalno tražiti i lepiti se za devojke koje ga odbacuju i zanemaruju. Zato će uvek biti u lošim odnosima sa ženama tokom života. Uvek ce “biti sa pogrešnima”, neće mu ljubav biti uzvraćena(neće znatizaštoje tako) … drugi primer može da bude da ako je tata devojčice bio mnogo strog, povremeno nasilan i emotivno nedostupan, da će takvog muškarca tražiti u životu. Tražice ga iako joj drugarice kažu da nije za nju i ona zna da nije za nju, ali…ne može protiv sebe. Svi mi nosimo naše odrastanje sa sobom (memorisano u nama) I projektujemo ga na posao, ljude I okolinu kasnije u životu. Neko kome je porodica i okruženje u detinjstvu bilo opasno (npr otac nasilni alkoholicar, majka se sklanja i čuti, dete nema utehu ni podršku. .) moze da svaku drugu okolinu percipira kao “opasnu”. Na poslu su kolege protiv nje, država joj radi o glavi, deca hoće da je zeznu….svuda je projekovano osecanje “opasnosti” iz detinjstva i to takav konkretan slučaj je paranoja. Umislja opasnost u sadašnjosti koje objektivno nema, samo ima u njenoj glavi tj memoriji iz detinjstva. Baš baš retko se dešava da za posledicu detinjstva čovek stvori kontrareprodukciju, ali i to bude adaptivni mehanizam i reakcija na traumu i iskustva iz odrastanja. Npr tata devojčice je alkoholicar, a ona kasnije traži momka samo da ne pije ni kap alkohola (naravno, često biva da ima druge gluposti i nepodobnosti)
Mi u detinjstvu stvaramo prototip (mustru, obrazac) iz odnosa sa roditeljima na osnovu kog ćemo kasnije u životu funkcionisati. Prvo okruženje su nam roditelji. Imaćemo težnju da tako uvek bude kako nam je bilo sa njima. Čim nije tako osecacemo se čudno. Čak iako je sa nekim zdrav odnos u sadašnjosti, Imaćemo tendenciju ka osobama koje nam stvaraju isto osećanje i raspolaženje kao roditelji u detinjstvu. Ako je devojčica npr imala oca koji je nepredvidiv, nepouzdan i labilan, čas ovako, čas onako i kasnije u životu naleti na stabilnog, organizovanog momka koji donosi mir, može da se desi da ga percipira kao dosadnog ili nestimulisuceg smaraca, ali to je u tom slučaju njena racionalizacija njenog odabira koji je nesvesno napravila na osnovu obrasca iz detinjstva sa tatom. Drugim rečima objašnjavace sama sebi svoje toksicne, nefunkcionalne odnose.
Kad biramo partnera u sadašnjosti, mi se NE takmičimo sa drugim npr momcima za devojku koja nam se dopada. Pazljiv sam, obrazovan, bogat bla bla a onaj nije i njega je odabrala ispred mene. Mi se takmičimo sa njenim iskustvom (vrlo često traumom) iz detinjstva i odnosa sa tatom. Ona će tražiti da veoma često se oseća kako je u detinjstvu. To važi naravno i za muškarce samo vice versa. Nećemo biti potpuni bez upliva detinjstva u odluci za partnera.
Sve to može da izazove rascep u ličnosti pa time i u odlučivanju te osobe. Kao što sam pisao pre ovde kad mi je jedna moja bivša rekla pred raskid da me njen mozak hoće, ali njeno srce neće. U prevodu i u kontekstu ove teme to znači da je znala logički sebi da objasni da želi da bude sa mnom, ali onda se njeno srce umešalo u odluku i nije me odabrala. Njeno srce je simbol iracionalnosti i nesvesnog (u nesvesnom je memorisano detinjstvo).
Kad se sami za sebe pitamo šta to radimo i zašto, kad znamo da za nas to ne valja, odmah treba da pogledamo za tu iracionalnost u (ne srce) nego memorisano detinjstvo. Sadašnjost je često produžetak detinjstva. Iracionalnost prestaje da bude iracionalnost kad osvestimo detinjstvo. Tada postane konkretno traumaticno sećanje. I onda znamo zašto pravimo iracionalne izbore i odluke. A sa svešću o tome možemo da predupredimo te loše izbore I odluke.
Osvescivanje obrazaca iz detinjstva pomaže nam da detektujemo potencijalno loše ljude po nas u sadašnjosti.
Moj savet samom sebi, a otuda i svima pri odabiru partnera je da bukvalno biramo osobu sa manje trauma. Pa ko se kako snađe. Srećno nam