Nenad Petrović

Evo već par godina se pitam zašto kad nam puste vesti, dnevnik i taj sličan shit, podrazumeva se da gledamo vesti iz politike i eventualno ekonomije?! Kako smo došli do toga da nas sa masovnih medija izveštavaju o politici i ekonomiji? Ima poneka emisija iz kulture, nauke ili umetnosti, ali to je smešno i minimalno. Puste par minuta da bi se reklo pustili smo, ako se neki ludak kao ja buni, ili da upotpune programsku šemu. Uvek sam hteo da na televiziji gledam moje heroje i ljude koji su me oblikovali: Artur Džanov, Brus Lipton, Stiven Pordžis, Gabor Mate, Besel Van Der Kolk, Platon, Knut Hamsun, Rodžer Penrouz…i bezbroj drugih. Ili emisije o njima. Čak veliki broj mojih drugara je zanimljiviji i korisniji za slušanje i gledanje od političara po televizijama. Kad već slušamo u zabavnom programu šta je Karleuša obukla, možemo da imamo i zabavan program šta je Brus Lipton epigenetičar obukao. Što da ne? A u dnevniku i vestima umesto političara da budu naučnici, lekari, umetnici, filozofi, pesnici… Da se ja pitam tako bi bilo. Od tih ljudi bismo naučili mnogo i promenili bi nas na bolje. I nas kao pojedinca i društvo. I svet.

Pitao sam se da li to što se na televiziji i tim masovnim medijima pojavljuju skoro samo političari i skoro se samo o njima priča….da li je to opravdano, jer političari menjaju svet, donose bitne odluke koje se tiču države i nas u njoj bla bla bla …ma kako da ne! Svet menjaju naučnici i inženjeri sa svojim pronalascima (onaj što je smislio sudoperu, drugi koji se setio veš mašine ili klima uređaja ili naizmenične struje), religiozni ljudi sa verom, utehom i nadom (kakvi bismo bili bez toga?), lekari pomažući drugima, majke vaspitavajući i podižući normalnu decu (kupaju ih, hrane, savetuju i teše)…ali ne i političari onoliko koliko mislimo. Sami su se predstavili da su značajni mnogo više nego što jesu. Bitno im je da ih slušamo i pratimo šta govore. Jer tako utiču na nas. A kad na nas utiču, mogu i na ishod glasanja, jer mi 90% odluke za koga glasamo donosimo na osnovu prikaza političara u medijima, masovnim i manje popularnim. Danima i mesecima traju bukvalno kampanje šta političari misle o trenutnim temama. Gledamo njih, na njihovim televizijama, kako pričaju njihove teme, na njihov način. A mnogima su džepovi, frižideri i srca prazni, tako da je gledanje televizije u tom slučaju gubljenje dragocenog vremena sopstvenog života, koje mogu da potoše na svoje zdravlje, svoje drage ili zarađujući pare. Svaki dan je novi čin kao u pozorišnoj predstavi. Od emocija je sve na repertoaru kao u pozorištu. Strah, drama, tuga, sreća….i proživimo tamo na televiziji tuđa osećanja i živote. Dok su naši često mizerni.

Ako ćemo da zastupljenost na televiziji treba da bude u skladu i direktnoj proporciji sa važnošću za društvo, državu i civilizaciju, onda naučnici treba da definitivno budu zastupljeni najviše. Istorija je pokazala da je tako. Da se pamte naučnici, a ne političari. Jel neko od nas zapamtio ko je bio od političara na vlasti dok je Tesla smišljao naizmeničnu struju? Znamo za Teslu, jer je značajan, ali ne i za te političare.

Ubeđen sam da su političari sami sebe stavili na televiziju kad je tamo pedesetih godina prošlog veka krenula masovnija prodaja televizora u Americi pa kasnije i kod nas. Kad se pravio program i šta tu da se pušta. Političarima je značajno da se pokažu, naučnicima i nije. Zato političari prave programske šeme, biraju urednike…kontrola u vidu tih poluga vlasti (urednici medija) im omogućava da sprovedu svoje zamisli i da što duže vladaju. Kao što znamo propaganda formira stav javnog mnjenja I javni narativ i diskurs, ono o čemu se priča i način na koji se priča.

Lepo se sarkastično i ironično još u 18.veku Volter pitao šta je to u toj vlasti kad se ljudi utrkuju za nju. Biti političar, gradonačelnik ili narodni poslanik je da ti služis narodu. Ti kao političar sprovodiš volju naroda koji te je izglasao. Ti si onda sluga narodu. Služiš narodu. I opet se utrkuju da budu sluge? Kako da ne! Ko će dobrovoljno u sluge?! To je u zamišljenom idealnom-utopističkom svetu. To je priča za javnost. Glavne stvari se odvijaju ispod radara.
I tako kažem. Bolje bi nam bilo da gledamo naučnike po televizijama ili uopšte neke pametne, kreativne, domišljate i vesele ljude. Ali to se neće desiti, jer mi nismo urednici televizija.