Nenad Petrović

Pre petnaestak godina Nobelovu nagradu za medicinu ili fiziologiju je dobila Elizabet Blekburn sa svojim timom za otkriće da dužina telomera utiče na dužinu života. Mislim da je to otkriće znajačno i vrlo upotrebljivo, pa zato pišem ovaj blog. A sad idemo u strukturu hromozoma.

Hromozomi čoveka su, kao što znamo, u obliku X ili Y latiničnih slova. Sastoje se od kraka koji se presecaju u određenoj tački. Ta tačka presecanja se naziva centromera, a kraci su telomere. Kapiramo da Y hromozom poseduje 3 kraka, a X hromozom  4 kraka ili drugačije rečeno 3 telomere i 4 telomere. Važna stvar – pri svakoj deobi ćelija telomera se skrati. U tom mehanizmu skraćivanja telomera odvijaju se genetski procesi kao što su replikacija, rekombinacija ili transkripcija gena. Bebe imaju najduže telomere i time najviše mogu da se skraćuju. Najduže će živeti. Kad telomere ponestane, tj kad se taj krak na hromozomu tako skrati da jedva postoji to je znak da je taj organizam star i da se smrt bliži, jer ćelije ne mogu da obavljaju deobu bez telomera. To znači da koliko su nam duge telomere – toliko dugo ćemo da živimo. Ali tu nije kraj moje priče. Priča je dinamična i ima mali zaokret, jer postoji još jedan faktor koji utiče na te telomere.

A to je stres. Kad je čovek pod stresom (pre svega stresom kog nije svestan i pripisuje ga stilu života) tada mu je trajno povišena aktivacija autonomnog dela nervnog sistema simpatikusa, koji luči između ostalog kortizol. A kortizol je biohemikalija koja ubrzava ceo taj kaskadni proces replikacije, transkripcije…gena, povišene nivoe telomeraze (enzim koji skraćuje telomere), skraćivanja telomera i deobe ćelija, što nazivamo jednim imenom – starenje. I to znači da stres utiče na telomere, a one na dužinu našeg života. A znači i da ako promenimo naš stil života i uklonimo izvore stresa (stresore), možemo da utičemo na dužinu pa i kvalitet našeg života. Znači da smo mi gospodari našeg života.

Sad kad znamo koji biohemijski mehanizmi stoje iza ubrzanog procesa starenja (pored genetike, zagađenja okoline, zračenja…) mi možemo da našim znanjem i informisanošću biohakujemo našu biologiju. Ili drugim rečima da naše znanje upotrebimo za duži život. 

Ne možemo da utičemo na zagađenje vode i vazduha koji ubrzavaju skraćivanje telomera, ni na zračenje, ni na genetiku mnogo (iako možemo na epigenetiku. posebna priča). Moje smernice, nastale iz mog znanja, za biohakovanje i regulaciju brzine skraćivanja telomera su na poljima stresa i ishrane. 

Identifikujemo stresore (izvore stresa) u životu (uključujući i društveno-ekonomski faktor, jer siromaštvo je stres) i onda nastojimo da ih sve uklonimo ili barem redukujemo na prihvatljivu meru.  To svako za sebe treba da uradi. Nema univerzalnih rešenja, samo ličnih. Da ne zaboravimo da nam ne prave štetu samo izvori stresa u sadašnjosti. Ako je neko imao teško rođenje ili detinjstvo i to je za organizam – stres, I to trajan stres, jer naš organizam sve pamti što mu se desilo u vidu uvek prisutne memorije na traumu, uključujući i rane događaje i doživljaje. Ti rani događaji zabeleženi u nesvesnom se tretiraj na psihoterapiji.

Možemo i na ishranu da utičemo. Trebalo bi, jer neke namirnice ubrzavaju proces skraćivanja telomera (slatko, hrana puna skroba i mesa, gazirano, procesuirsana hrana…). Ali isto tako neke namirnice usporavaju starenje i skraćivanje telomera, a to su: razni zeleniši, voće (naročito jabuke pune polifenola i borovnice), čista hrana puna belančevina (jaja, meso)….

Ništa što sam pisao ne može da bude škodljivo, a ima upotrebnu vrednost. I ja sam to sve živim, tako da zastupam priču koju ja živim i iza koje stojim, a ne nešto tamo nedodirljivo i neuhvatljivo. 

Mnogi od nas se, iz zabave ili bilo god drugog razloga, pitaju koliko ćemo živeti, ali evo pisao sam o predskazateljima dužine života – o telomerama. I kako mi našom svešću i znanjem možemo da utičemo na telomere i dužinu života. I stvarno ako ga upotrebimo – znanje je moć.