Ovde ću da dam moje viđenje na autoimune bolesti, moje prepostavke i spekulacije koje su zasnovane na nekim znanjima i to pretežno tuđim, jer ja to nisam istraživao; ja sam o tome čitao šta su drugi pisali posle istraživanja. Zasnovane su i na mojoj zdravoj logici i čistom razumu. Na introspekciji i ličnom sudu iz lične percepcije.
Glavna premisa ovog teksta stoji u naslovu, spakovana u delimično elokventan i stručan vokabular, ali je iza toga jako jednostavan obrazac, koji pokušavam da pojasnim i obrazložim. A u tom procesu pojašnjavanja trebalo bi da stoji znanje, koje bi moglo da se korisno upotrebi.
Stres je intenzivna neprijatna, negativna draž. A trauma je zapamćena ta intenzivna, neprijatna, negativna draž.
Neke autoimune bolesti (da znamo o čemu pričamo) su: multipla skleroza, fibromijalgija, kronova bolest, lu gerigov sindrom, lupus, reumatoidni artritis, Hašimoto štitne žlezde, psorijaza, celijakija, vitiligo, mijastenija gravis, dijabetes 1…
Čitajući i slušajući godinama npr Gabora Matea ili naučnike sa Džon Hopkins univerziteta ili istraživače iz časopisa Medical News Today i neke druge kojih se i ne sećam sada, saznao sam da su autoimune bolesti psihosomatske, što znači da imaju psihički uzrok, a fizičku posledicu. Imaju glavnu psihološku komponentu, a to je da su ljudi koji su oboleli od autoimunih bolesti potisnuti, da se uzdržavaju da planu u bes i/ili da traže pomoć. Zavisi kako ko od njih i za koju tačno autoimunu bolesti, ali to je neki opšti princip koji prati sve ljude koji su oboleli od nažalost tih autoimunih bolesti.
I odeš kod lekara, a on kaže da ti je uzrok npr za dijabetes da ne radi pankreas, pa se ne luči insulin i zato ga tvoj imunitet prepoznaje kao strano telo greškom i napada ga. (Ja ne znam koja je to priča! Kako i zašto bi naš organizam i imunitet nešto radio sa greškom!? Ako lekar ne zna pa misli da je greška, ima ko zna da naš organizam ne greši) Ili je navodno urođen. Ili beta glukani su ovakvi, insulin onakav, a glikogen ili glukoza ovakva. Što se mene tiče, to je objašnjenje za decu u osnovnoj školi. Iako je objašnjenje “obučeno” u pametne reči, nije i celovito ili precizno. Ne posmatra iz pravog ugla. Što je davno, davno gledište napušteno, ali ne i sama zastarela i netačna medicinska dogma koja stoji iza toga. Sve što ne znaju je genetski ili urođeno ili spontano. A realno je sve, samo to nije. Odlazi se u detalje, specijalizacije i rasparčavanja pogleda na čoveka.
Znači, glavni činilac (možda ne i jedini) kod svih autoimunih bolesti (ko bi rekao da je tako, ali jeste i zato i pišem ovaj tekst) je psihološka komponenta, a to je nesposobnost da se traži pomoć, da se kanališe štetna i negativna emocija, naročito bes i nemoć (sve to ima i fiziološku komponentu, ali njome se samo objašnjava na tom fiziološkom nivou stanje i sa tog nivoa nude rešenja, što ne obuhvata celog čoveka pa ne može da ponudi optimalno rešenje). Ti ljudi ćute, povučeni i tihi su. Jednostavno: nemaju izgrađen zdrav i kvalitetan emocionalni stil.
To sam čitao kod nekih autora, ali i video sam i svojim očima što mi je najbitniji sud. U mom životu je bilo, a i sada je neki broj ljudi sa autoimunim bolestima i svako od njih ima te pominjane činioce koje svi imaju koji su nažalost oboleli od autoimunih bolesti.
I sad glavni deo. Moja slutnja, zapažanje, moje viđenje iz ćitanja i znanja, iz života, iz priča drugih i ličnog zapažanja je: da kad se ne reguliše ta psihološka komponenta, ta negativna emocija naročito besa i bespomoćnosti, i kad ostane nepokazana, neizražena, to osećanje i raspoloženje oko te neiskazane emocije i kad se to dovoljno dugo pakuje, kad akumulira i inkubira… Telo, naš organizam je nekako somatizuje (verovatno jer psiha nije uspela da se izbori sa tim, pa prepusšta telu da pokuša da se izbori), pa potisne se u telo, pounutri se, internalizuje… I kad je u telu, može da se lokalizuje u jednom organu ili tkivu, ili da zahvati ceo sistem. Kako god – ta emocija, ta psihološka komponenta je somatizovana (prešla u telo). I sad, ako je otišlo na kožu, onda je psorijaza, ako je na pankreas, onda je dijabetes 1 ili 2… Ako je napala veći deo našeg organizma ili ceo organizam (samo se somatizovala, nije se i lokalizovala), onda je sistemska i može da bude mijastenija gravis ili lu gerigov sindrom, fibromijalgija…
Gde će da se stres i (zapamćeni stres) trauma lokalizuju pri somatizaciji je verovatno uslovljeno genetikom (koja je predispozicija, pokleknuećmo gde su i naši preci sa većom verovatnoćom nego gde nisu) i našim načinom i stilom života (ako pijemo alkohol i naši su bili alkoholičari, veća je verovatnoća da se stres i trauma pri somatizaciji lokalizuju u jetri… kapirate poentu)
Kod autoimunih bolesti kao da naš imunitet koji nas čuva kaže organu u kom se lokalizovala nerešena intezivna i dugotrajna neprijatna draž – stres: “Sad ću da te napadnem i da te uklonim, jer ti ovde ne pripadaš sa tim nerazrešenim teretom.” Kao da je naš imunutet pomešao naš organ sa samim stresom koji je “zaposeo” taj organ (tu se lokalizovao), pa hoće da ga se reši i da ga izbaci. Ali taj organ je naš, samo je primio traume i stres od psihe koja nije uspela da ih reši, a sad je još nagrabusio sa tim preuzetim teretom, jer ga naš imunitet više ne prepoznaje tako opterećenog kao domaćina. Pre je bio lagan i dobro došao, ali sad se promenio pod teretom koji nosi u sebi i imunitet mu preti odstranjivanjem.
Dijabetes kao autoimuna bolest
Znam više ljudi koji imaju dijabetes i svi potpadaju pod gornje psihološke karakeristike (to nije samo moje viđenje, pričao sam sa njima i kažu i sami da jesu takvi). I isto tako sam čitao po knjigama.
Dijabetes, ako upotrebimo znanje i zakonitosti, obrazac koji sam gore pominjao, je isto tako prvo somatizovana nerazrešena psihološka komponentna (stres i traume) i nemanje razvijenog kvalitetnog emocionalnog stila da se borimo sa emocijama i da ih kvalitetno, zdravo kanališemo, obradimo i sublimiramo, i onda lokalizovana u pankreas.
S tim što mislim da dijabetes ima još jednu komponentu koja je isto tako psihološkog karaktera, a somatskog odgovora. A to je da stalno pojačanog rada autonomni deo nervnog sistema simpatikus. Fight or flight modus je stalno ukljućen. A kad se pali u pojačani rad simpatikus sa svim svojim pratećim implikacijama: hormonima i neurotransmiterima? Kad smo ugroženi, kad smo pod stresom.
I tako je verovatno stres dvojaki uzrok u dijabetesu. Kao somatizovana i lokalizovana u pankreasu reakcija i kao pojačan rad simpatikusa. Kad se aktivira simpatikus nama se usta suše zbog povećanog šećera u krvi. Kako pišu knjige učenjaka o dijabetesu, a ja biram da im verujem u ta istraživanja: simpatikus stimuliše glikoneogeničke i glikogenoličke puteve u jetri koji povećavaju nivo glukoze u krvi. I cap – dijabetes. Trajno aktiviran simpatikus (naročito zbog prenatalnog i perinatalnog stresa i trauma) sa svim svojim implikativnim reakcijama uz somatsku lokalizaciju (isto tako stresa) na pankerasa je – dijabetes.
Mi ne treba mnogo da ulazimo u mikro biohemijsku priču i naučno-objašnjenu potporu na nižim nivoima ovih bolesti. Jer je to detaljisanje bez gledanja šire slike i tom izolacijom i deminutizacijom simptoma se ne posmatra ceo naš organizam, kao ni jedinstvo duha i tela, uma i organizma, duševnog i materijalnog. I u takvom pristupu izostavi se veza uzroka koji je psihički, i simptoma koji su telesni.
I za kraj šta da mi radimo sa nekim od ovih informacija i mojim spekulacijama koje su možda i tačne (meni su sigurno tačne, zato ih i pišem)?
Da radimo na našem emocionalnom stilu. Da naučimo da obradimo na zdrav način naše emocije, da ih kanališemo i sublimiramo, čak ponekad i nekonformistički na društveno nepoželjan način, u bezbednom okuženju. Da naučimo da identifikujemo naše emocije, da ih obradimo i da ih iskazujemo. Da naučimo da pokažemo bes na zdrav način i da naučimo da zatražimo pomoć i da se žalimo.
I kad bi se sve to prenelo sa ličnog nivoa na – kolektivni (recimo da neko učen i sa znanjem jednom nedeljno narednih 20 godina vodi emisiju o radu na sebi i obrađivanju emocija kroz izgrađivanje zdravog emocionalnog stila i da se još to uvede u škole kao veština potrebna za život), mislim da bi se broj autoimunih bolesti izuzetno smanjio. Da to bude nacionalni projekat, a ne lokalni, neki Nenad hoće da svojim znanjem pomogne drugarima.
Čak i da sve ovo nije tačno, najgora posledica može da bude da smo naučili zdrav emocionalni stil.
I eto, vođen altruističko-filantropskim motivima da pomognem braći homo sapiensu, i vođen znanjem sam konstruisao sopstvenu, moju premisu o autoimunim bolestima, jer ova sadašnja mi se čini nepotpuna. Neka nam znanje bude moć (scentia potentia est), kako kaže krilatica jednog od meni omiljenh filozofa Frensisa Bekona, rodonačelnika engleskog materijalizma iz perioda humanizma i renesanse, kog je Karl Marks zvao ocem tehničkih nauka.
Leave a comment