Izbegavam u ovim tekstovima da se direktno i nedvosmisleno vrednosno odredim prema nekim pojavama tipa “ovo je loše, a ovo je dobro” ili “ovako treba, a ovako ne treba”. Onda odmah usledi pitanje u odnosu na koga ili šta treba ili za koga je loše. Može da bude da namećem moje vrednosti, što nije tako strašno, ali ako dam konkretne informacije i podatke o temi koju pišem, to je tako bez obzira kako se meni to dopadalo ili ne. Jednostavno, istina je istina, podatak je podatak nezavisno od mog gledanja na to i unošenja emocionalne komponente – sviđa mi se ili ne. Pa tako očišćeni tekstovi od ljudskih elemenata, normi i gledišta: lepo je – ružno je, treba ili ne treba, loše je ili dobro je…gube ljudskost i lični, doživljeni i autentični aspekt. Kome ja pišem i zašto? Sigurno ne nekim robotima bez osećanja koji obrađuju informacije o oksitocinu, dopaminu i vertikalnoj podeli Nervnog sistema. Ipak smo mi ljudi i sve što vidimo, čujemo ili možda ovde pročitamo danas, provučemo kroz ličnu prizmu osećanja, vrednosti i doživljaja. I u skladu s tim će biti ono što danas pišem. Pričaću o zlu. Kako ga ja vidim.
Zli ljudi su naučeni da budu zli. Nisu išli u školu za zle i tamo dobili diplomu o stečenom zlu, nego gde su to oni učili, a neki od nas prošli to nisu? Učili su kod kuće sa roditeljima. Naravno, njihovi roditelji im nikada nisu rekli “Hej, izađi sada napolje da se igraš sa drugarima i budi zao prema njima”. Svi mi sami sebe doživljavamo da smo dobri. Što kaže Rene Dekart, da postoji pijaca pameti na kojoj može da se kupi bilo čija pamet sa ovog sveta i da budemo neko drugi sa tom tuđom pameću, svi bismo opet odabrali sami sebe i svoju pamet. Back to the point. Ta deca, naućena da budu zla, kasnije postanu odrasli koji rade, šetaju ulicama, roditelji su, donose odluke u društvu i na poslu…I tada se tek vide prave posledice zla. A oni….oni su naučili da budu zli kao deca u svojoj kući – od roditelja. Njih je često takvo zlo ponašanje spasilo i zato su ga zadržali, nesvesno. Obrisi i veličina zla se vide u svojoj celoj punoći, kad dete postane odrastao čovek koji je zadržao te osobine zla. Da li je njihova odgovornost manja, jer su nesvesni?
Ovde pod zlom podrazumevam da budemo prema drugima grubi, bahati i sebični, bezosećajni i nepažljivi, da lažemo i krademo i varamo. Da manipulišemo. Pa čak i zli prema sebi, a ne samo prema drugima tako što smo npr…nedisciplinovani, neodgovorni i loše spavamo. Sve to ovde u tekstu – spada u zlo.
Kako je to roditelj naučio dete da loše spava (a time sutra u školi ili na poslu neće pružiti šta bi trebalo)? Pa nije vaspitao dete da ne ostaje duboko u noć, da se dete aktvira smislenim aktivnostima (trčanje, čitanje, igranje, ples, pevanje, druženje…šta god) tokom dana da bi se umorilo i tako brže i lakše zaspalo. Da se roditelj tako ponaša, dete bi isto. Peva tata – pevaće i beba. Od koga deca uče? Od roditelja. Nemaju od koga drugog, pogotovo mala deca koja su po ceo dan sa roditeljima. I u ovom slučaju to je učenje po modelu. Vidiš nekoga šta radi, pa i ti to radiš. I to je u ovom slučaju nesvesno. To naučeno postaje kasnije u životu navika…da ne spavaš na vreme.
Kako je neko naučio da bude bahat, grub i bezosećajan prema drugima? Isto po modelu, i isto najčešće od roditelja. Ako se u kući galami, psuje i ne brine o tananosti tuđih osećanja i raspoloženja, dete će se isto tako ponašati. I ponašati isto tako kad izađe van kuće i interaguje sa drugima. To nesvesno naučeno i po modelu ponašanje ostane za ceo život, veoma često.
Kako je neko naučio da laže i vara? Pa isto od roditelja u kući u detinjstvu. Isto nesvesno. Kao mehanizam opstanka. Ovde često osim što je takvo ponašanje dete videlo od roditelja pa usvojilo da ako roditelji varaju i lažu komšije, kolege, rođake i ono tako vara i laže u školi ili na ulici dok se igra, i malo po malo to dete postane mladić/devojka, pa onda i zreo čovek (koji će možda da postane predsednik, direktor ili menadžer) i eto takvog ponašanja iz kuće. Ovde osim tog nesvesnog učenja po modelu, može da bude da su detetu roditelji strogi i previše zahtevaju od deteta. I kad nešto ne uradi ili ne ispuni što su roditelji tražili, dete slaže ili prevari da jeste, da ne bi bilo kažnjeno. Malo po malo, mic po mic, iz dana u dan, dete je naučilo da se tako spašava, pa kad u školi nešto nastavnik zada da se npr uradi i dete ne uradi, naravno da će da primeni oprobane mehanizme spašavanja i preživljavanja kod kuće i slagaće i prevariti nastavnika nekako kao što to radi kod kuće sa roditeljima. Tako godinama i to je plodno tlo da to dete postane takva osoba u životu. Što kaže narod, iznelo iz kuće.
Zašto se neki rugaju drugima, pakosni su i likuju tuđoj nesreći, ogovaraju i prepričavaju iza leđa neistinite priče, ljubomorni i zluradi? Pa zato što su to naučili kod kuće kao deca. Npr kod mame ili babe dođu tetka i komšinice i krene priča, dete sluša i to niko ne osuđuje, niko ne kaže da je to loše i beskorisno, da treba da se priča o zdravlju i parama i idejama i lepoti i sreći. I to postane deo obrasca ponašanja deteta, koje kasnije odraste i naravno, nastavi da se ponaša kako je naučeno nesveno i po modelu kod kuće. To je i deo mentaliteta i folklora lokalne zajednice pa ne nailazi ni na osudu, ni na vrednosno prepoznavanje kao nešto loše, i dete usvoji to destruktivno ponašanje. A to je deo zlog.
Zašto se neko tuče i nasilan je (na utakmicama, na ulicama, u školi…gde god)? Pa… čik pogodite. Teško da su ti roditelji kao detetu govorili: “Idi i prebij onog tamo što te zeza.” Nasilje rađa nasilje i ako su te tukli kao klinca za tvoje nepodopštine i nemirluke, veća je verovatnoća da i ti tako rešavaš kasnije u životu sporne situacije, probleme i konflikte ili se tako rotosiljavaš akumuliranig besa, jer si po modelu nesvesno usvojio taj obrazac ponašanja od svojih roditelja i to je sada deo tvog emocionalnog stila.
I.. malo po malo, napakova se za zlu osobu ceo spektar lošeg ponašanja. Neki imaju samo jedan od opisanih aspekata zla, a neki imaju sve. I ulice su pune takvih. Ali…To može da se promeni. Jer je naučeno. Znači da može da se oduči. Gde je navika – tu je i odvika….od pušenja, od alkohola…a takođe i od bahatosti, bezobzirnosti, laganja, nasilja… Zlo se stiče. Ljudi se ne rađaju zli. Ljudi postaju zli tokom života, jer su u lošem okruženju (najčešće roditelji). Bebe nisu zle. Nikada nijedna beba se nije rodila u istoriji univerzuma i postojanja čovečanstva kao zla. Bebe mi odrasli indoktriniramo našim glupostima i vaspitanjima da budu zle. To su naučeni obrasci ponašanja od roditelja, a kasnije kad dete izađe iz porodice i od društva.
Taj obrazac ponašanja (naučen u detinjstvu od roditelja, kasnije često prihvaćen od društva, jer je to deo snalaženja ili koji god drugi termin da koriste kao alibi da se opravdaju) da je neko zao, je u stvari navika. Obrazac ponašanja koji potraje dugo je navika. Ti si iz navike zao. Koja toliko dugo postoji i deo je tebe, da si i zaboravio da nekad nisi bio zao, kao beba. Ukorenilo se i sveprožimajuće je. Nego se to tako ne gleda i nije tako jasno definisano i prihvaćeno u društvu. Bilo bi lepo da jeste. Verovatno, jer biti zao ima korene nastale mnogo rano u našim životima, deo su vaspitanja, a neke i deo lokalnih, mentaliteta, melosa i folklora. Zlo kao stečen i usvojen obrazac ponašanja, nastaje mnogo pre u našim životima nego neki drugi destruktivni obrasci ponašanja kao što su narkomanija, alkoholizam ili psihopatija, pa verovatno zato ima drugačiji tretman našeg društva. A kad budemo shvatili da su ljudi iz (nesvesne) navike zli, onda smo posadili seme u plodno tlo za promene. Pošto se navike menjaju, tako će moći i da se isproziva svako ko je zao, da bi se promenio na bolje. A ne: “Eto takav je, ne znam šta mu je, koji ti je đavo, to je deo karaktera” bla bla bla.
Navika je usvojeno i stečeno ponašanje. A to su zapravo i zavisnosti. Svaka bolest zavisnosti je usvojeno i stečeno ponašanje, jer bebe nisu narkomani, ni alkoholičari. Tako nisu ni zle. To kasnije nauče ili “nauče” tokom života.
I sad kad sam izneo moje viđenje zla i sve što spada u njega, imam predlog za rešenje. Svakako je fer i moralno da sa predočavanjem problema ponudim i rešenje, a ne samo da zapažam kako je. Treba da se rešava, jer je zlo problem. Probleme valja rešiti. Ja bih tu pogledao kako se leče bolesti zavisnosti. Mislim, efektivno leče, a ne lekovi ili molitve. I te obrasce lečenja primenio kod zlih. Pa nek i bude Bolnica za Odvikavanje od Zla u kojoj će se primenjivati terapijska praksa. A to znači prvo zle, kao i narkomane, izmestiti iz sredine koja podržava takvo ponašanje. Narkomane odvojiti od dilera i ulice, a zle…od izvora zla (porodica, grad, država, ne daj Bože kolektivno iseljenje iz države…). I energiju i fokus življenja preusmeriti. Dati im da usvajaju nove i zdrave obrasce ponašanja, nove vrednosti. Mozak se preumreži za oko 2, 3 meseca novog ponašanja u zavisnosti od nivoa lučenja dopamina i dopaminilacije. Završi se proces sinapsogeneze i neurogeneze stvarajući nove neuronske mreže i puteve i tako smo spremni za drugačiji život, bez zla. Izbegavati da se takvi vrate u istu sredinu koja može da im podstakne tendenciju da se vrate na staro zlo ponašanje.
Ovaj poslednji pasus sam napisao u šaljivoj, skoro utopističkoj, naučno-fantastičnoj formi, jer se to nikada neće desiti, pa deluje apsurdno. Toliko nam je to stano, pa i smešno da treba da se leči zlo. Zamislite da dođe neko, evo upravo ja, sa idejom i napisanim projektom i planom za lečenje zla, kod potencijalnih finansijera, donatora, mogula, oligarha i bankara i da ih zamolim za par milijardi evra da finasiraju održiv projekat trajnog lečenja od zla. Smešno i ludački, a možda i sa lošim posledicama.
To je bilo moje viđenje kako se biti zao uči, postaje i stiče. I zato mi imamo odgovornost prema tome. Nije to ni sudbina, ni nepromenjiva genetika (a ni to ne postoji), ni Božija volja, ni čovekova priroda. Zlo je toliko u nas čoveka inkorporirano, da ne možemo da svet zamislimo drugačijim i bez zla. Zli se mogu promeniti i to je velika i značajna istina. Ali pod pravim okolnostima koje je teško obezbediti. Ali neka ostane ovo moje razmatranje ovde zapisano kao tema za pametnije i više sposobne.
Leave a comment