Nenad Petrović

Dugo, dugo sam izučavao ove teme. Više od 20 godina čitam o tome. I ja sam imao napade panike i anksioznosti, tako da mi je lični motiv bio glavni podstrekač da saznajem i učim. Čitajući i bukvalno birajući kome ću da verujem od naučnika i kojoj školi i psihološkom pravcu da se priklonim (jer ima potpuno oprečnih viđenja koja variraju po pristupima i gledanju), naučio da razaznam tačno do netačnog i da odvojim bitno od nebitnog. Pošto sam sam sebi pomogao (roditelji su me vodali po lekarima, ali jalovo i bez učinka) i već godinama nemam ni trunke panike ili anksioznosti, a i mnogo toga sam saznao sam prolazeći sve to iskustveno, a kroz čitanje intelektualno – ja sad dajem sebi pravo i slobodu da se o tome javno izrazim. Ne pišem da se hvalim, već ako mogu nekom da pomognem ili makar učinim ovo čitanje zanimljivim, dajući sopstveni ugao gledanja, koji je apsolutno tačan – provereno, jer sam sam sve to prošao. Video sam rezltate ljudi koji su sličan meni proces prošli i video sam rezultate ljudi koji su bili naklonjeni drugačjim pravcima. Zaprao, čitao sam o tome. I iz te pozicije gledam na sve ovo.

Pripremajući se da pišem o ovoj temi sam morao da odem na visoko-kredibilan izvor. Na sajt Nacionalne Biblioteke Medicine (Američke biblioteke) i da tamo vidim njihovo precizno definisanje panike i anksioznosti. I u DSM – dijagnostički šifrarnik bolesti i stanja koji koriste lekari kao usmerivač za dijagnostifikovanje u pregledima.

Neću navoditi detaljno šta tamo sve piše, koje su manifestacije, simptomi i tegobe panike i anksioznosti, ali opisno i približno – to je ono što svi znamo i mislimo da jeste – napadi neodređenog straha, ustreptalost, lupanje srca, znojenje, gušenje, stiskanje u grudima, osećanje nadolazeće smrti i katastrofe, kratak dah, hvatanje vazduha, mićićna tenzija, dezorijentisanost i depersonalizacija, gubitak fokusa i čiste svesti, utrnelost i otupelost…

Panika i anksioznost nemaju velike razlike, a većina simptoma je istovetna, s tim što je u panici veći akcenat na fizičkim senzacijama, a u anksioznosti na emocinalnim. Panika traje kraće… Bez obzira na sve to, neću da ulazim u detalje, jer mi je cilj teksta da izvučem obrazac ponašanja kao psihološku zakonitost, i povežem ga sa uzrokom. Dakle, idem više induktivno i silogistički ka konkluziji, nego deduktivno da opštosti svodim na detalje i pojedinosti.

Fun fact. Etimologija (poreklo) reči panika je iz starogrčkog, Frojd ga je vekovima kasnije popularizovao.
Starogrčki bog šuma, divljine i prostranstava je bio Pan. On je zapravio boravio svuda napolju, šume, livade. A Stari Grci kad bi izašli van zidina njihovih polisa, bili su izloženi životnoj opasnosti, jer su Grčka i cela tadašnja južna Evropa pre 2 500 godina bili potpuno drugačije mesto za življenje nego danas. U južnoj Evropi, pa i na tadašnjem celom Balkanu (područje današnje Srbije takođe) su živeli lavovi, a bilo je divljih svinja i divljih pasa, zmija, vukova i medveda, nije bilo puteva, odmarališta, nije bilo tragova civilizacije kao danas, čim si izašao iz grada. U divljni van zidina su bili samo lovci, odmetnici i izgnanici koji su proterani iz polisa kao prestupnici i kriminalci, eventualno vojnici u vojnim pohodima.
I kad bi pošten i pravedan Stari Grk izašao u tako negosotoljubivu divljinu van polisa, on je strahovao za svoj život, počelo bi da mu srce lupa, da se znoji, da hvata vazduh i to slično, a to stanje bliske smrti i svih tih propratnih senzacija su nazvali panika po starogrčkom bogu Panu koji se po njihovom verovanju nalazio svuda i u svim prostranstvima. I do danas nam je ostalo panika po njemu. 

Sad moramo malo da se pozabavimo osnovnom anatomijom, neurologijom i fiziologijom mozga koji je uključen u paniku i anksioznost, jer želim da temu iz stručnog i meni prijemčivog ugla obradim, da bi zaključak bio kredibilan i verodostojan. 

Svi ti gore pomenuti simptomi panike i anksioznosti su visceralni. Znači, visceralni um ih aktivira i reguliše. Visceralni um u mozgu neurolozi (a i neki od nas) znaju i kao moždano stablo. Moždane strukture unutar moždanog stabla (pons, Varolijev most, medulla oblongata, medulla spinalis, retikularni aktivirajući sistem RAS…), kontrolišu rad svih naših vitalnih funkcija od životnog značaja: disanje, puls, pritisak, rad srca, svesnost i budnost, interocepciju i propriocepciju, tonus (zategnutost) mišića… I zato moždano stablo nazivaju “čvor života”.

Jesmo li do sada primetili da sve simptome panike i anksioznosti kontroliše moždano stablo tj čvor života? Ako u panici imaš grčenje. stezanje ili kontrakcije mišića, to kontroliše moždano stablo. Ako imaš kratah dah i hvatanje vazduha, to je ukrućena dijafragma (mišić koji odvaja pluća od želuca i kontroliše ritam disanja). I tako podignuta dijafragma ti gura na gore i ne možeš da udahneš u pluća dovoljno duboko. Rad srca i krvni pritisak isto kontroliše moždano stablo. Telesne senzacije isto se odvijaju i doživljavaju pod kontrolom moždanog stabla. Suženje svesti i gubitak fokusa isto. Dezorijetisanost, depersonalizacija ista priča. Ne znaš ko si, šta si i gde si. A kad plitko dišeš i lupa ti srce, tvoj organizam je ugrožen i preti ti kraj, što registrujemo u doživljajnom kao dolazak katastrofe i bliskost smrti.

Znači celu paniku i anksioznost kontroliše moždano stablo (visceralni um). 

I sve su to reakcije na stres, povišeni nivoi rada tih struktura unutar moždanog stabla. A moždano stablo u panici i anksioznisti radi takođe i pod dejstvom autonomnog dela nervnog sistema simpatikusa koji nam se uključuje kad smo ugroženi. Simpatikus radi mimo naše volje i htenja i šalje signale po moždanom stablu da se aktiviraju sve strukture, jer je organizam životno ugrožen. Alarm, pali se lampica i kreće panika i anksioznost. Ovde ću da ostavim na ovome simpatikus, koji ću više da obradim kad budem pisao o Polivagalnoj teoriji Stivena Pordžisa.

Dakle, kad sve do sada gore napisano sažmemo i pojednostavimo, a da ostane istinito i tačno: anksioznost i panika su (fiziološko-psihološko-somatska) reakcija našeg organizma na stres. Na životnu ugroženost (koja je stresna) i zato su jaki simptomi. 

Ali, kako to kad onaj ko ima paniku i anksioznost nije životno ugrožen, a opet ima simptome panike i anksioznosti? On nije u ratu, ili napadnut od ajkule ili da se utapa u vodi, da bi bio životno ugrožen, ali opet ima simptome kao da jeste, jer su to panika i anksioznost – kao da se boriš za život.

Tu je glavna fora panike i anksioznisti. Taj sa panikom i anksioznošću ne reaguje na sadašnji životni stres, jer ga možda i nema. Sadašnji stres samo može da bude okidač (triger) za poketanje panike i anksioznosti. On reaguje na stres sa rođenja ili iz maminog stomaka. Da, rekao sam precizno i tačno.
Anksioznost i panika u sadašnjosti su reakcija na zapamćeni (memorisani) stres iz prošlosti (sa rođenja ili iz utrobe).

Kako to znamo? Organizam sve pamti i sve beleži (u svesno ii nama nedostupno svesti – nesvesno, u telo ili mozak) pa i naše rođenje i iskustva i traume oko rođenja. Malo posle začeća dok smo u maminom stomaku, pa preko našeg rađanja, do 6 meseci starosti posle rođenja, nama se razvija moždano stablo sa svojim funkciijama. I nemamo više nijendog dela mozga u razvoju u tom ranom periodu. Tek posle šestog meseca starosti nam se razvija limbički sistem čije su funkcije – emocije.

Tako da onaj ko je pismen i zna da čita mozak: anksioznost i panika su sadašnja reakcija na memorisani stres iz (naše rane) prošlosti. To je uvek u nama prisutno i dokle god je prisutno, dotle ćemo imati reakciju na memorisani stres.

A šta nam je tu stres na rođenju ili u maminom stomaku? Stres za bebu (bili mi toga svesni ili ne, priznali mi to ili ne) je kad rođenje traje dugo, kad mama dobije mnogo anestezije, kad mamu iseku, kad imamo pupčanu vrpcu oko vrata koja nas zateže, kad nismo zauzeli dobar položaj pa ne izlazimo glavom, kad moraju kontrakcije materice da se indukuju veštački da bi se beba istisnula…

I kad nam se to dešavalo imali smo u razvoju samo moždano stablo i ta trauma, to intenzivno, loše iskustvo sa rođenja je zabeleženo u moždanom stablu (samo tu je i moglo da bude zabeleženo, jer nemamo druge delove mozga) kroz izmenjenu plastičnost mozga u tom predelu, kroz drugačije povezan i umrežen mozak, kroz drugčije oformljene neuronsnke puteve.

Mi na stres koji nam se desio dok smo imali razvijeno samo moždano stablo i tu smo ga i memorisali, reagujemo isto tim delom mozga (moždanim stablom), a kad u sadašnjosti reagujemo moždanim stablom, jer je tu zabeležena trauma koja se desila dok nam je samo taj deo mozga bi razvijen,  onda to zovemo panika i anksioznost.

Ako iskreno i dobro zapazimo simptomi panike i anksioznosti su bukvalno isti kao kad je beba koja se rađa ugrožena teškim rođenjem, teškim činom rođenja. Kao preslikano je. Što nije slučajno, jer su panika i anksioznost sadašnja reakcija na našu ranu prošlost.
U panici i anksioznosti imamo hvatanje daha, lupanje srca, stezanje mićića i pojačan tonus mičića. To i beba radi kad se bori da se rodi. Obamrlost ili snižen tonus i te parestezije – isto. Ako se ne rodimo, kraj je, tako da je to isto osećanje nadolazeće smrti i katastrofe u anksioznosti i panici. Lupanje srca isto. Kad se beba bori da se rodi naravno da joj lupa srce mahnito kao kod napada panike…. I tako dalje.

Panika i anksioznost su ništa drugo do – pokrenuta stara sećanja i načini ragovanja u prošlosti, tj sa rođenja. Ili ako je mama pila mnogo kafe i koka kole kad smo bili u stomaku kod nje, što naš bebeći organizam registruje kao stres, to je prešlo na nas vrpcom i placentom. Ali i to je memorisano i može da se pokrene aktivnost te memorije u vidu panike i anksioznosti. 

Naš organizam ima tendenciju da na svaki stres u životu reaguje kao na naš prvi stres koji smo doživeli u životu. Kad prvi stres doživimo (teško rođenje npr), naš organizam uči na osnovu toga i kaže. “Ovo me je spasilo, u budućnosti kad god naiđem na stres ja ću tako reagovati”. I tako je napravljen obrazac za budućnoszt. Ako je prvi stres bio takav da smo na njega reagovali panikom i anksioznošću, onda ćemo u budućnosti imati tendenciju da na svaki tako reagujemo. Ta podložnost, taj obrazac reagovanja nam je zapravo panika i anksioznost u najavi, latentni i uvek preteći, ispod radara prisutni.

Šta može da trigeruje ili pokrene napad panike ili anksioznosti u sadašnjosti? Svaki stres u sadašnjosti kog smo svesni ili ne, može da bude okidač da se vratimo na staro, izvorno, na prošlost. Gubitak posla, raskid veze, nespavanje, svađe sa partnerom, sretanje sa nekom nama strašnom ili bitnom osobom… Šta god, ovde ipak neću da se bavim trigerima (svesnim ili nesvesnim), ali kapirate poentu.

I za kraj. Kako to sve rešiti i regulisati za trajno?  Kako zaceliti anksioznost i paniku? Pa ako znamo kao što sam već pisao da su panika i anksioznost samo reakcija na stres, na tu memoriju stresnog rođenja ili života u maminom stomaku, onda – kad tu memoriju i zapamćeni stres sa rođenja regulišemo, onda će i njena reakcija (panika i anksioznost) nestati i biti regulisani. A to znači da regresivnim terapijama se vratimo sećanjem na to rođenje i reagujemo na njega, da bismo mogli dalje oslobođeni tih stega prošlosti.
Znači deep-feeling, regresivne terapije, primalna terapija, šema-terapija, hipno-terapije, somatske terapije…da na seansama ih zacelimo i  zacelimo reakciju na njih i tada će nestati kao stres iz prošlosti koji smo zapamtili. okidači u sadašnjosti neće imati šta da okinu i neće imati da pokrenu reakciju, jer smo razrešili izvor. A dok se to ne desi, piće se lekovi, meditirati, disati duboko i brojati do 20, kad nadođe osećaj anksioznosgti i panike. Ja sam za trajna rešenja, pre nego za privremena.