Nenad Petrović

Šta ću ja to da razmatram u predstojećem tekstu? Šta je to slobodna volja?
Ne znam da li ima precizne definicije, pa ću pokušati opisno da predstavim. 
Nek bude za potrebe teksta da je slobodna volja kad slobodno odlučujemo i imamo slobodu u ponašanju, reagovanju i vođenju života. Ali tu leže začkoljice. 
 
Neki od nas misle i sami sebe doživljavaju da su slobodni i nezavisni. Npr neki roker, buntovnik. Ne potpada pod društvene norme, ne ide niz dlaku režimu ni mainstream-u, priča šta želi, ponaša se kako hoće i navodno je nezavistan i slobodan, jer je svoj i sluša svoju volju, a ne tuđu, nametnutu.
Ali stvar je tu perfidnija, ne tako površna. Ako on pije, puši i drogira se (nek bude takav stereotipan primer radi lakšeg shvatanja poente). On nije slobodan, nema slobodnu volju. Ne ponaša se kako želi po svom ličnom nahođenju. Dokle god je zavisan od droge i pića. Zavisnosti nam uzimaju slobodnu volju (nekad i život). Taj roker kog zamišljamo kao primer će biti slobodan u javnosti kad izađe i priča svoje lično gledište u društvu u vezi političara i establišmenta, ali on nije slobodan u odnosu na zavisnosti. On mora da pije, puši ili drogira se. Tera ga nešto. A to nije slobodna volja kad ti pod pritiskom i teranjem (nekog đavola) piješ i drogiraš se. Ti nisi slobodno odlučio da se drogiraš. Odlučile su zavisnosti umesto tebe kako da se ponašaš i šta da radiš. 

Tako da slobodnu volju treba da posmatamo iz različitih uglova. 

Evo ja nešto želim, imam volju i slobodu da letim. Ali slobodnom voljom neću poleteti. Ja to ne mogu, anatomski. Nikako. Evo želim da budem i odlučio sam da budem u galaksiji Alfa Kentaura, ali nisam i neću, jer ne može.

Tako da slobodna volja je zapravo u samo nekom opsegu ponašanja i htenja. Recimo: iako ne mogu da slobodnom voljom odem u drugu galaksiju, slobodnom voljom mogu da odem do pijace i tamo odaberem jabuke ili šljive. Ta moja odluka da li jabuke ili šljive je moja slobodna volja. Toliko imam slobodne volje. U tom opsegu odluka.

I taj princip ili to moje zapažanje je primenljivo na mnoge pojedince, situacije, stvari i dešavanja. 

Slobodna volja proističe iz slobode. To su ti neki termini koji nisu ni bitni, bitan je princip i koncept iza toga koji pokušavam da prikažem i objasnim, bez obzira koje reči upotrebljavam.

Ali. Neki ljudi nemaju slobodu, a ni taj minimalan opseg slobodne volje i delovanja. Na ovom banalnom primeru: žena mu je rekla da kupi šljive, a ne jabuke i odlučila umesto njega.

Ali ako malo proširimo i zakomplikujemo kakav je i život naš: da li mi imamo slobodnu volju šta ćemo da radimo u životu i čime da se bavimo? Da li mi imamo slobodnu volju ko će da nam budu prijatelji i koji posao ćemo da radimo?  Teško. Jer su to sve podesili naši nesvesni, a prirodni mehanizmi. Naše detinjsvto, rođenje i život u maminom stomaku, znači ceo taj formativan period u kom se razvijamo i postajemo ono što jesmo, nas predodređuje za dalje.
Niko nije otišao i zatvor ili narkomaniju ili se razboleo smrtonosno dobrovoljno i po svojoj slobodnoj volji koja je proistekla iz ponašanja nad kojim je imao slobodnu volju i slobodan odabir kako da se ponaša. Narkoman ili robijaš nije odlučio to da bude. Umesto njega je to odlučio neko drugi.

Zapravo nešto drugo – njegov formativni perod. Detinjstvo i rođenje. Jer je tada postao ono što jeste (formirao se) i u skladu sa tim donosio odluke i ponašao se nekako što ga je odvelo u zatvor ili narkomaniju ili bolest (nije do gena. Geni nam daju predispoziciju za bolest, koja se može razviti, ali ne mora a razliku pravi način života koji vodimo, a vodimo ga po diktatu formativnog perioda).

Dakle, u tim ranim godinama dok se razvijamo, mi smo puka reakcija na druge. I to apsorbovana i upijena reakcija na druge. Za ostatak života upijena i apsorbovana. Naše detinjstvo je reakcija na roditelje ili još ranije od toga, ako imamo malu, krnju svest i otpor prema roditeljima, to imamo iz rođenja i/ili instinkata.
Kako smo upijena reakcija na roditelje? Oni viču na nas, mi plačemo. Ti nemaš tu slobodnu volju. Onako ti je kako ti drugi serviraju i prirede. I to kako nam prirede i šta nam serviraju u tom formativnom periodu (detinjstvu) je zapravo naša – sudbina. Na osnovu tih obrazaca uspostavljenih tada, mi smo se izgradili za budućnost i dalji život. U tom daljem životu nemamo puno slobode volje ni slobodnog delovanja izvan tih okvira i izvan tog opsega. Vaspitanjem u detinjstvu nas oblikuju u tip ličnosti koji ćemo biti u životu i šta ćemo raditi. Na osnvu vrednosti koje su nam roditelji uspostavili u razvoju, mi ćemo birati ili ne birati fakultet, kasnije time i posao. Ili ćemo birati (svesno ili nesvesno) društvo u kraju i neko postane narkoman, jer je blejao po kraju sa sličnima. Neko je postao  buntovan roker sa početka priče, kako god da ga vidi okolina, koji je to posao jer ga je npr otac koji je bio strog stalno kritikovao i tražio mu nešto da bude, prigovara i taj roker je kad je orastao odbav+cio svaki autoritet i onog ko mu naređuju ili ga kritikuje. Postao je reakcija na oca. Njegova buntovna ličnost koja ne priznaje autoritete je reakcija na oca iz detinjstva. Tako da on nije birao slobodnom voljom da bude buntovan. Buntovništvo i otpor autoritetima je trajna reakcija na oca. Buntovništvo mu je sudbina.

Ko su nam prijatelji? Pa…nismo ih mi odabrali. Naše detinjstvo je za nas to uradilo, a u detijnstvu su nam mama i tata koji nas vaspitavaju ili ne vaspitavaju. I mi prema njihovim uputstvima i vrednostima koje nam plasiraju kroz priču i svoje ponašanje, biramo s kim ćemo da se družimo. Biramo prijatelje prema našoj ličnosti koju su nam isto roditelji formirali. A kad odaberemo prijatelje, mi smo odabrali način života, gde ćemo da idemo i šta da radimo. Čime da se bavimo, jer kako mi utičemo na naše prijateljie, tako i oni na nas. Pa neko iz prijatelje ode u zatvor, a neko na more ili u slobodu ponašanja i pričanja.

Za posao na kom ćemo da provodimo polovinu našeg budnog vremena, odluke nam donosi naša ličnost, naše nametnute vrednosti, ambicije ili materijalno i zdravstveno stanje, što je sve opet bilo do roditelja i okruženja. Da li ćemo da radimo i koji posao ćemo da radimo. 

Mi tek kao odrasli stičemo potencijal za eventualnu promenu uz kritičku svest i osvrtanja na prošlost.


Ako si glup (tvoja sudbina) to nije genetika, to su ti roditelji priredili u formativnom periodu (u detinjstvu), i to priredili svojim neznanjem, glupošću ili čime god, tako što te nisu stimulisali da se igraš, nisu kupovali igračke, terali da razmišljaš, da čitaš, da se angažuješ, nisu ti odgovarali na tvoja zapitkivanja. To je tvoja sudbina za koju ti i ne znaš da su ti oni svojim ponašanjem ispisali u večnosti. Jeste da se neke bebe rode sa više inata, većom koncentracijom, pažnjom i željom za učenjem, igranjem, istraživanjem.. i odatle se stimuliše ponašanje koje razvija inteleligenciju, ali to se podesi u solidnoj meri kroz detinjstvo i kasniji život u odnosu na to kakvi su ti roditelji, okolina i kako su se ponašali prema tebi. Bezbroj genija se rodio kao beba, ali su to sredili roditelji da ne bude više takav svojim vaspitanjem, pa onda škola usmeravanjem i posle fakultet indoktriniranjem.

Da li ćeš da budeš pisac ili lekar, advokat, ili sportista ili zidar su nam priredili drugi. Rođenje, roditelji i okolina u detinjstvu. Dali su nam sudbinu i oduzeli slobodnu volju. 

Najveći broj ljudi ako neko vikne neko na njih (dajem samo banalan primer koji treba da služi za sva slična ponašanja), imaju automatsku, nesvesnu reakciju da se brane ili i oni viču. 
Naše karakterne crte, osobine ličnosti, obrasci ponašanja (odatle vodimo život, takvi idemo kroz život i odlučujemo i mislimo i osećamo)  zacrtavaju nam sudbinu. I daju ili oduzimaju slobodnu volju. 

Postoje odrasli ljudi koji su puka reakcija na okruženje i postoje odrasli ljudi koji nisu puka reakcija, već pre impulsivnog ili intuitivnog reagovanja na draži okoline (ne mislim samo fizički impulsivnog, nepreprađenog reagovanja) obrade taj stimulus draži pa onda reaguju, i reaguju prerađeno, sublimirano, promišljeno. To su svesni ljudi, strpljivi i staloženi. To je moć. Koju nema svako.

Ti staloženi, promišljeni, osvešćeni će kad gledaju utakmicu na televizji da razmotre i analiziraju igru pre nego što skaču i navijaju ili psuju sudiju. Nemaju životinjske, primitivne reakcije i refleksno reagovanje na draži iz okruženja.
Takav je bio npr Njutn (nije gledao utakmice 🙂 ). Svi su videli da jabuka pada sa drveta i ništa, ali one je promišljao o tome. Tesla isto. On bi obradio ili dugo obrađivao informacije i spoljne impulse i draži iz okoline, i odatle iz tih zapažanja i prerađivanja i uopšte te drugačije perspektive promenio čovečansvo. Kao i Njut, Leonardo Da Vinči, kao svako ko nije bio puka reakcija na okolinu, nego je primio u sebe zapažanja iz okoline, pa tek posle intelektualne i emocionalne, obrade reagovao na te spoljne draži. Reagovao tako što je smislio generator naizmenične struje ili teoriju gravitacije. Ti izumi i teorije su zapravo – ta prerada spoljnih stumulusa i draži iz života. Rezultat te unutrašnje prerade.

Ti osvešćeni ljudi koji pre automatske, instiktivne i puke reakcije na društvo, okolinu, situaciju – prerade u sebi i razmisle o tim informacijama, spoljnim stimulusima i dražima – imaju više slobodne volje i više mogućnosti za više slobodnog delovanja i ponašanja, nego oni što su puka, automatska reakcija na stanje u društvu, ponašanje kolega na poslu ili prolaznika na ulici. Ti osvešćeni menjaju društvo i civilizaciju. Svojim uglom gledanja i perspektivom. Pa i zadrškom. Ali ne samo zadrškom impulsa i naglog fizičkog reagovanja, nego i zadrškom u sebi za unutrašnja razmatranja i introspekciju, iz kojih se formiraju ti jedinstvemni pogledi (odatle izumi, zakoni, teorije, nauka i umetnost) na svet i život. Takvi imaju moć.
I što su manje vođeni nesvesnim, manje vođeni pukom reaktivnošću na društvo i svet – oni su više slobodni, a više slobodne volje, a manje sudbine imaju (jer sudbina su zapravo neosvešćena iskustva iz detinjstva i sa rođenja (zbog kojih nesvessno reagujemo), koja kako osvešćujemo dobijamo sve više slobode, slobodne volje).

Odnos onoga što zovemo slobodna volja i sudbine je – obrnuto srazmeran, a reguliše se i podešava kroz osvešćivanje, i u tom procesu sticanje uvida, znanja, svesnosti, introspekcije, kritičke svesti…svi ti mehanizmi sa kojima možemo da preradimo puke stumuluse iz spoljašnosti (fizičke, emocionalne i intelektualne).

Što više slobodne volje i osvešćenosti, i tog unutrašnjeg, kirtičkog neautomatskog pogleda na stvari – to manje neke mistične sudbine (koju nam je Bog ili su nam geni dali) imamo. I to je moć koja nije česta.