Nenad Petrović

Čitam mnogo toga i čitam godinama. Široko sam zahvatio, jer tako želim i volim. Jer mi je zanimljivo, jer sam tragalac. Jer me pokreće šta je početak, osnova i suština života, kosmosa… svega. Ali sam neke teme i duboko zahvatio. Ko je čitao moje dosadašnje tekstove, može da proceni nivo moje kompetentnosti za stvari koje izlažem.
Naravno, dobijam feedback od drugih ljudi svakakvih profila i profesija, što je isto bitna stavka u građenju mog identiteta i/ili samopouzdanja.

Pretežno pišem interpretirajući tuđa istraživanja, teorije i pronalaske, eventualno ih povezujem sa drugim isto tako tuđim istraživanjima koja sam provukao kroz lični filter interpretacije, ali se dešavalo i da unesem neke svoje stvari, zapažanja koja sam izveo logičkim implikacijama, povezivanjima i silogizmima.

I iz te pozicije sam dao sebi pravo i slobodu da pokušam da dam u nastavku teksta moj doprinos shvatanju smisla i svrhe života u odnosu na apstraktne koncepte. Iako su to večna pitanja koja su obrađivali generacije i generacije lekara, filozofa, psihologa…svih nas uopšte koji promišljamo i reflektujemo život, i ne živimo ga stihijski i trivijalno kao puka reakcija na date nam okolnosti u duhu vremena (zeitgeist).

Smisao života. Želim da ga posmatram iz ugla evolucione biologije (to je prirodno i logično), jer ona po meni daje najverodostojnije objašnjenje. Evoluciona biologija se bavi razvojem života i zato se obraćam njoj i njenim principima za pomoć, da me usmere u traganju ka pitanju smisla života.

Šta to vidi evoluciona biologija, što ne vide psihologija, filozofija, medicina ili fizika? (glupo je što je izučavanje života i sveta uopšte rasparčano po naukama i nikad više sjedinjeno, ali tako je – kako je)

Evoluciona biologija vidi život od početka pa do danas. Ne samo trenutno stanje. I filogenetski i ontogenetski. Ontogeneza je ubrzana analogija filogeneze.

Mi, homo sapiens smo jedna od mnogobrojnih vrsta. I zašto bi se naš život i mi razlikovali od drugih vrsta? Ne treba da gledamo svet ni život antropocentrično (makar za ovaj tekst). Što znači, ne treba da stavljamo sami sebe u prvi plan i u centar, kao bitne i kao da se sve prema nama dešava i prema nama upravlja. Sa stanovišta Prirode i Kosmosa, mi smo samo jedni od bezbroj. Bitni ili nebitni kao i sav taj bezbroj.
Ali kako sav taj bezbroj, sve te vrste žive? Kako žive krabe, crvi, antilope, žabe ili gorile i centipede?

Žive po prirodi. A to je da traže hranu, partnera i sklonište. (ovo je glavni deo teksta oko kog se sve vrti i obrazlaže). I to je smisao života. Svrha života je da se živi. A to kako se živi (svrha) je smisao (života). Živi se tako što se traži i obezbeđuje hrana, partner i sklonište.
I mi tako i prema tome živimo ili treba da živimo. To je imperativ života da bi opstao. Da bismo postojali kao oblik života treba nam hrana i sklonište. I da bismo produžili život, treba nam partner. I to je najveći deo priče. As simple as that. Samo je kod nas, homo sapiensa, taj princip podignut na nivo civilizacije. A to znači da ne idemo u čoporima da lovimo divlje svinje za ishranu, nego se za hranu borimo ili “borimo” na poslu. Od posla imamo pare sa kojima kupujemo hranu (bili mi toga svesni ili ne). Pare, posao i kupovina su tekovine civilizacije, ali je prinicip iza toga isti kao kod životinja koje nemaju civilizaciju – bezbeđivanje hrane. 
Kad odemo u banku i podignemo kredit za stan, sa platom koju imamo zbog posla, koji radimo, mi tu sprovodimo princip isti kao kod životinja i života uopšte (ovih složenijih oblika života sigurno). Mi kreditom za stan obezbeđujemo sklonište. Samo ne u primitivnom i izvornom obliku da pravimo baraku u šumi ili brlog kao medved ili jazbinu kao lisica, već smo ga zakomplikovali i sofisticirali civilizacijskim tekovinama: kredit, banka, stan u zgradi, posao na tržištu rada i kreditni biro za procenu spobobnosti otplaćivanja rata za kredit…bla bla bla…razumemo se.
I kad biramo partnera, i to nam je malo više komplikovano nego što se najčešće javlja u prirodi. Tj podignuto na nivo civilizacijskih normi. Flert, udvaranje, zabavljanje… Produženo i kompleksno ponašanje za razliku od primitivnijih vrsta i oblika života. Kad je majmunica u teranju ona stane ispred mužjaka sa natečenom, crvenom zadnjicom ispred njega. Lavica slično, slonica isto. Mi smo drugačiji, složeniji. Kakvo je i naše ponašanje, naši odnosi – naš mozak.

I to je svrha i smisao života. Partner, hrana, sklonište. Nas i životinja. Samo kod nas podignuto na nivo civilizacije. 

Sada jedna začkoljica. Zašto mi ne znamo šta je smisao i svrha života? Zato što smo ga sami zakomplikovali, kakvi i jesmo u odnosu na životinje – komplikovani.

Mi tragamo za smislom, za Bogom. Za razlogom (raison d’etre). Mi odlazimo na hodočašća i u razne rituale i inicijacije, u katedrale, crkve i manastire. Pitamo gurue, popove, filozofe, monahe, naučnike i sveštenike. Idemo na joge i meditacije. Učimo tantre i mantre. Bavimo se tihovanjem ili introspekcijom na psihoterapiji. Milenijumima se bavimo proučavanjem smisla i svrhe. 

Moje viđenje je da treba život da živimo. A živi se tako što tražimo hranu, partnera i sklonište (mi u okvirma civilizacije, ne divljine). Pošto za razliku od životinja imamo neokorteks u glavi, u čeonom (frontalnom) režnju razvijen, mi imamo anatomsku građu i kapacitet za Boga, religije, za apstraktnim razmišljanjem i pravljenjem apstraktnih koncepata i pitanja oko smisla i svrhe. Dakle, mi o tome možemo da promišljamo, mi to ne moramo da živimo. A život je dat da se živi, a ne da se misli o njemu. Što životinje i rade.

Kako su neurolozi našli, a ja interpretirao i parafrazirao ovde, u prefrontalnom neokorteksu je centar za apstraktno razmišljanje (matematika, Bog, umetnost, planiranje, ideje iz nauke, religije, filozofije, pronalasci, pismo, novac…). Zato mi možemo da mislimo o životu, ne samo i da ga živimo (ne ulazim da li je to prednost ili slabost, vrlina ili mana). A kad uz taj kapacitet da možemo da mislimo o životu, dodamo slobodno vreme i dokolicu, onda je to potencijal za razvoj umetnosti, religije ili filozofije (da stavim u filozofiju razmatranja smisla i svrhe, jer se filozofija time bavi).

Zašto je onda po evolucionoj biologiji nastao prefrontalni neokorteks kad nije nešto opravdan mnogo? Jer životinje žive bez Boga, religije, nauke, pisma, novca, umetnosti, i svih drugih apstraktnih koncepata, derivata i izvedenica iz prefrontalnog neokorteksa. Šta će nam ako možemo bez njega? Dokaz da može bez su životinje, jer opstaju i postoje bez prefrontalnog neokorteksa i svih njegovih izvedenica. Baš nama treba? Da, baš nama treba. 

Jer je naše glavno oruđe i sredstvo opstanka veliki mozak, razmišljanje i sve što dolazi iz mozga: ideje, komunikacija, razmišljenje i zamišljanje, planiranje, razonovanje, svest i samosvest. Lav ima kandže i jak je pa time brani sebe i svoju teritoriju i tako opstaje. Slon veličinom brani sebe i opstaje. Kameleon mimikrijom, stapa se sa sredinom. Ajkula je ultimativni predator i ona samo napada, nema slabosti. Znači, svaka vrsta zbog nečega opstaje i postoji milenijumima. Pa tako i mi. Nama su život u grupi i veliki mozak sa inteligencijom (delimično da bismo kapirali dinamiku te grupe i odnose u toj grupi), a kasnije i tim apstraktnim razmišljanjem, dali sposobnost preživljavanja i opstanka, pa i prednost u odnosu na druge vrste.

Ali kako se u tu priču uklapa postojanje Boga, religije, umetnosti, nauke, filozofije, pisma, kad izgleda da život postoji i opstaje i bez toga u mnogim oblicima?

Pa kad smo napravil prve naseobine, nakon poslednjeg ledenog doba, jer smo pripitomili biljke i životinje i smestili se, prestali smo da budemo nomadi i pratimo migracije životinja i vegetaciju biljaka, nama se u tim prvim naseljima pre oko 10 000-ak godina javlja slobodno vreme, dokolica, jer više ne šetamo ceo dan, svaki dan za krdom životinja, i ne tražimo izvore vode ili gde ima korenja da obrstimo. Mi smo stacionirani i u tom slobodnom vremenu mi izlazimo iz modusa preživljavanja. Ali u tom slobodnom vremenu i sa razvijenim mozgom od pre, pa nam se tada javljaju prvi oblici religija, Bogova, hramova, složenija obredna i posmrtna ponašanja, masovnije umetnosti (postojale su umetnosti i mnogo pre toga, ali isto u dokolici na zidivima pećina smo ucrtavali krda bizona), pa kasnije nauke i filozofije u čijim okvirima je i razmatranje smisla i svrhe.

Znači – da bi se pokrenulo (intenzivnije)razvijanje svih tih koncepata apstraktnog razmišljanja ili zamišljanja (na kojima se temelji današnja civilizacija), bilo je potrebno dva faktora da budu prisutna: prefrontalni korteks i dokolica da se u tom slobodnom vremenu taj mozak upotrebi za nešto drugo što nije preživljavanje.

Dakle, dok se nismo stacionirali pripitomljavajući biljke i životinje, nismo imali dokolice da upotrebimo mozak za nešto drugo, a da nije u funkciji preživljavanja. Kad smo prestali da ceo da budemo u divljini i preživljavamo, tada su nam se razvile ideje za nešto drugo – umetnost, regliju i druge apstraktne koncepte. Nije nam se mozak vratio u neko primitivnije stanje, u neku rudimentarniju strukturu, jer više ne treba da postoje neki delovi, jer evolucija ne ide u nazad.


Mi smo rascepljeni. Homo sapiens nije samo u glavi rascepljen kad ima šizofreniju. Nego i kad jedno živimo, a drugo mislimo, mi smo rascepljeni i mi  se tražimo tada da se sjedinimo i obnovima. To traganje za sjedinjenjem, za prvobitnim, iskonskim i održivim oblikom postojanja i opstajanja je zapravo Bog, religija, umetnosti i nauke…Smisao se živi, smisao se ne misli. Postojanjem prefrontalniog neokorteksa treba samo intelektualno da potvrdimo smisao (tako smo povezani i celoviti), ali mi o njemu mislmo i time se dodatno rascepljujemo i odvajamo sami od sebe. Taj rascep je prikazan kroz religiju i filozofiju i druge apstraktne koncepte. Pitamo se šta je smisao, a treba ga samo živeti po diktatu gena i insktikata. Jer nama kao glavni upravitelji – geni i instinkti (u kojima su smeštene sve mudrosti iz preživljavanja svih naših predaka, jer su geni skup iskustava naših predaka), nalažu da živimo kako oni diktiraju, jer je to smernica i upustvo za opstanak, direktno stiglo od naših predaka. Ali mi se jogunimo i koprcamo pa se pravimo pametniji od svih naših prapotopskih predaka, pa počnemo da razmatramo šta li je smisao života, šta li je svrha, zašto postojim…

Korteks i njegov najnoviji deo u evoluciji prefrontalni lobus je nastao iz potrebe da rešavamo probleme razmišljanjem i tim rešavanjem problema mi opstajemo i postojimo. Ali kad su nam se problemi smanjili i/ili promenili, i kad smo izašli iz konstantnog preživljavanja, nama je prefrontalni korteks počeo druge teme da obrađuje (iz planiranja lova prešaltao da se bavi pitanjem smisla) koje su isto apstraktni koncepti. Plus se dodatno razvio i razvija, jer je evolucija prirodan tok živog sveta. Evolucija kao biološki i organski aspekt entropije. Što znači da i na živoj materiji vladaju isti zakoni termodinamike i opšte težnje ka entropiji i maksimalnoj neuređenosti, kao i na neživoj.