Nenad Petrović

Da. Biramo kako ćemo i kad ćemo da umremo. Samo ne biramo svesno, bar većina nas nije svesna tog odabira, pa mogu i da kažem onda da “biramo”.

Kako ljudi umiru najčešće? Da pokušam da svaki od tih načina obradim kroz moju prizmu i dosadašnje znanje koje imam.
Narod najčešće umire od kancera, šlogova, infarkata, predoziranja (lekovima, drogom, alkoholom), samoubistava i prirodnom smrću.

Zašto se toliko razlikuju načini umiranja? Svako umire u skladu sa svojim načinom (stilom) života i u skladu sa svojom ličnošću. Umrećemo onako kako smo živeli. Mi našim ponašanjem i odnosom prema životu “prizovemo” način (pa i vreme) smrti (ne mislim bukvalno datum). A ponašanje, stil života, način življenja i odnos prema životu proističu i proizvod su naše lićnosti u koju spadaju afiniteti, želje, preferencije, želje i ciljevi u životu. Ceo taj sistem vrednosti. A sistem vrednosti (i ponašanje koje proističe iz njega) su nam napravili roditelji u detinjstvu dok smo se formirali, komšije i rođaci koji su dolazili kod nas, televizijski kanali koje smo gledali i knjige koje smo čitali, ljudi sa kojima smo pričali posle na studijama, na ulici, po internetu… Dakle, sve ono kome smo i čime smo bili izloženi. 
Znači mi smo se kao ličnost formirali odnošenjem, opštenjem prema drugima. Nešto smo prihvatili, nešto nam je nametnuto, nešto smo propustili, loše ili dobro, nešto odbili… I u skladu s tim smo postali takvi kakvi smo, takva kakva smo ličnost. I iz te naše ličnosti proističu naša stremljenja, način življenja, odnos prema ljudima i svetu, pa i šta ćemo da radimo, gde ćemo da budemo i s kim ćemo da idemo. A to  je život.

*Genetiku nisam zaboravio. samo je ne pominjem kao značajan determinišući faktor, jer geni nikad neće realizovati svoj potencijal bez okidača u vidu sredine u kojoj živimo, a ta sredina su roditelji, komšije, rođaci, televizijski kanali, internet blogovi, drugari, knjige… Nijedan loš ili dobar gen neće biti aktivan ili pasivan i neće se prikazivati (genetska ekspresija), ako nema okidač u okolini da se aktivira ili pasivizira. Dakle geni se ponašaju, onako kako im mi “naredimo” našim ponašanjem i situacijama i ljudima kojima se izlažemo.

Sada da pređemo sa ovih pomalo apstraktnih koncepata i pojmova na konkretnije koji su tu u našem životu.
​
Kako je neko “odabrao” nažalost da umre od kancera? Više istraživanja, a bogami i moja lična zapažanja ljudi u mojoj okolini, veoma jasno ukazuju na vezu kancera i beznađa. U jednoj od knjiga (mislim da je “U svetu gladnog duha”) Gabor Mate navodi istraživanje koje je trajalo 40 godina, u 4 grada u Evropi, na mnogo ljudi. Lekari koji su vodili istraživanje su ušli u dosijee i zdravstvene kartone ljudi koji su umrli od kancera tokom tih 40 godina. Našli su da ako neko puši npr ne uvećava mnogo šansu za oboljevanje od kancera. Ono što je glavno je ako je pušać umro od kancera nema mnogo veze sa pušenjem, nego sa psihološkim profilom. Oboleli od kancera (skoro svih vrsta) su većinski bili beznadežni, natmureni ljudi, bez nade i osmeha, bez lakoće, potisnuti, depresivni, To je dokaz kako psihološki fenomen je glavni faktor u kanceru. Nema nade, koja je poenta, nema smisla, zašto bih nešto… je glavni lajtmotiv i raspoloženje obolelih od kancera. Kao dodatak tome, rađeno je istraživanje ’80-ih, o kom sam čitao kod Artura Džanova u knjizi “Novi primalni krik”, gde se navodi, da su u jednoj bolnici gde su bili smešteni oboleli od kancera, jedoj grupi pacijenata sugerisano da gledaju komedije, da govore sebi lepe reči i da zamišljau svoje ćelije imuniteta kako jedu ćelije kancera i u ratu odnose pobedu. Drugim rečima pravili su sebi nadu kroz sve to zamišljanje, autosugestije i smeh. I njima je smrtnost bila frapantno niska u odnosu na ostatak bolnice gde su bili drugi pacijenti oboleli od kancera. 

I sad kad imamo te podatke i znamo vezu kancera i nade, a znamo da nismo svi beznadežni, mi možemo da kažemo da naša ličnost je “odabrala” kancer. Ako smo tihi, povučeni, beznadežni, bez mnogo smeha, nismo laki i raspoloženi, potisnuti smo…šanse rastu za kancer. Takvima su nas napravili roditelji u detinjstvu i svi oni gore koje sam u gornjim pasusima objašnjavao. Naravno, nikada nijedan roditelj nije rekao: “Ništa, nema nade i pomrećemo nesrećni”. To se “govori” kroz ponašanje i kroz dugo vremena i postane deo nas i naše ličnosti. Sedi tu đe jesi, ni za to nijesi, kad te tako roditelji vaspitavaju, šalju poruku tvom organizmu, koja je poenta, zašto bih, nema nade i razloga…i tu se stvara podložnost beznađu iz kog može da proistekne kancer. Ako ti zabranjuju da se smeješ, sedi tu i ćuti (da, i to sam čuo da roditelji brane deci), deca gube lakoću i spontanost, postaju povučena i tiha i eto podložnosti za depresiju, i bezbađe pa onda i kancer. Ako te kritikuju non stop i strogi su, ti nećeš da bude opušten i nasmejan, već oprezan i jako promišljen i pažljiv da na napraviš ponovo neku grešku koja će da bude razlog za kritiku, i to postane kroz godine deo ličnosti i ponašanja, ali i podložnost za kancer. Jer nisi opušten i lagan, prirodan i spontan. Sve promišljaš temeljno, vagaš pronicljivo i napeto, meriš oprezno. Ostalo od roditelja.
I tako su nam roditelji (pa i nastavnici u školi ili kolege na poslu) svojim ponašanjem napravile ličnost koja je podložna kanceru. Oni su nam odabrali način smrti (bolan i prevremen) svojim ponašanjem. Ali oni i ne znaju bolje, rade kako misle da treba, nesvesni posledica, a sa dobrim namerama. Naravno, mi nismo puka reakcija na okolinu (na roditelje, kolege, komšije). Mi imamo, kad odrastemo, svest i percepciju, mogućnost promišljanja i saznavanja, kritičko mišljenje i to su naši alati i oružje koji mogu da promene našu ličnost, kod koje su možda roditelji nažalost svojim nesvesnim, a sa dobrim namerama i lošim posledicama  ponašanjem doprineli. Tako da je odgovornost za formiranje ličnosti na dve strane. I našoj okolini i na nama.

Bes i šlog (kao jedan od načina umiranja) su u direktnoj i tesnoj vezi. Besni ljudi najčešće završe sa šlogom (moždanim udarom). Zašto su oni besni i na koga? To je njihov emocionalni stil (način reagovanja na stres i rešavanja problema) u životu, koji kad traje dugo, postane deo naše ličnosti i da nam podložnost za umiranje od posledica šloga (trećina šlogiranih se potupno oporavi, druga trećina preživi šlog, treća trećina nažalost premine). Bes je tu sa razlogom. Čak potiskivanje besa i uzdržavanje može da izazove šlog, ne mora samo pokazivanje besa. Besni ljudi su najčešće besni zbog neispunjenih potreba, pogotovo kao beba i u detinjstvu. Ali pravih potreba za hranom i ljubavlju. Ne što mu roditelji nisu kupili igračku. Kad besni bez igračke, šteta je već ranije napravljena, bes bez igračke je samo posledica nečeg od pre. Kad nije po volji, kad nije sita i zagrljena, prepovijena, beba ili dete, ono plače ili je besno. I kad se toga nakupi, akumulira vremenom i skladišti se u organizmu odatle pravi tendenciju za dalje u životu da se isto u istim situacijaam ponaša. I dodatno na to oni koji su postali jako borbeni u životu, što su opet naučili u porodici kao deca. Galama, otimanje, borba za sve, za reč, za sebe, imaju tendenciju ka impulsivnosti, borbensoti, besu. Takođe i nivo strukturiranosti ličnosti, deca sa mnogo trauma i teškim detinjstvom imaju problme sa besom kontrolom i nasilnih impulsa. 

Infarkti kao načini umiranja. Genetika će da nam poklekne tamo gde je slaba. I ako su nam preci imali slabo srce postoji šansa da i mi imamo, kad dođe težak život. Ali ta genetska predispozivija će se realizovati samo ako joj damo “prave” uslove. Jedemo loše, ne krećemo se, nemamo načine za rešavanje problema u životu…Kad je čovek u besparici, on treba da radi da tako više ne bude, ali često je deo našeg menstaliteta da su ljudi nemoćni. A tako je skoro kroz celu našu srpsku istoriju, da je bilo bukvalno realno da smo bili nemoćni, gladni pod Turcima, po ratovima, i nemaština, tako da šta ostaje čoveku nego da se jede iznutra i sekira. Takvi životi naših predaka su nama prenešeni kao iskustvo kroz gene i zato ovo naše Srpsko pondeblje ima genetsku predodređenost ka bolestima srca. A i srčan smo narod u mentalitetu, žustri, oštri, impulsivni…što je svakako deo opšte podložnosti ka bolestima srca ovde. Nismo hladno severnjaci koji su materijalno vekovima unazad bilo obezbeđeni, kojima je i dovoljno samo da posmatraju život, ne i da reaguju mnoog kao mi. Mi smo žustri i srčani kao reakcija na okolnosti življenja. Isto kao što su severnjaci hlani  rezevrvisani kao reakcija na njihov život. Šta ima da se žesti i ciči kad mu je ok.  Infarkt kao način smrti nam je odabrala za nas getika i odnosi u našoj porodici u detinjstvu kad smo se formirali, da li sve bilo ludilo i žestina pa otuda smo izašali i mi takvi podložni infarktu.

Prediziranje lekovima, drogom ili alkoholom može da se desi samo onom ko ih konzumira. A konzumira ih onaj ko je njima bio izložen. Kome je sve to dostupno i na izvol’te. Neko kome roditelji nisu pili ima manje šanse da se propije i time manju šansu da premine od alkohola. Onaj ko nije odrastao u školi ili u komšiliku punom dilera droge, ima manje šanse da krene da se drogira i time manje šanse za predoziranje. Isto i sa lekovima. Roditelji koji piju lekove kad ih nešto boli ili imaju problem su veća šansa da naše muke reše lekovima. Time nekad nažalost mogu da naprave i lošu podlkogu za dete. Ako ti skače pritisak od nemaštine i besparice i stresa, pa nije rešenje da piješ lekove za pritisak ili srcee, nego da se zarade pare. Ako se svađaš sa roditeljima ili životnim parnetom, nije rešenje da se piju lekovi zbog tog stresa, već razilaženje…

Samoubistva su nam isto servirali drugi nesvesno, ali mi smo odgovorni kako smo se postavili prema toma. Odgovorni tek kad postanemo zrela osoba. Samoubistva se dešavaju kad ti je život pakao. Jedini izlaz je smrt. da pobegneš. Nema života ni smisla, a često uz to budu i bolovi fizički ili emocionalni. Neka samoubistva imaju za razlog privlačenje pažnje. Bukvalno su osobu toliko zanemarivali kao dete i nisu mu pružali pažnje, da u sadašnjosti svaki stres i problem je prevelik, jer je osoba već zasićena od detinjstva, da može da sve bude previše za podnošenje i trpljenje i osoba nažalost digne ruku na sebe. Kažem, nekad je samoubistvo vapaj: “Pogledaj me, vidi me, tu sam i boli me, priznaj moje postojanje, želim da sam ti bitan.” To su nam drugi servirali i priredili, mada niko nije ni dužan po ovozemaljskom zakonu da te pazi i mazi, ali po moralnom i zakonu savesti jeste. A takođe i mi imamo svest i donekle odgovornost kako percipiramo i doživlajvamo svek i ljude oko nas. Sa zrelošću doživljaj ljudi i sveta, pa i u detinjstvu, možemo da promenimo i pretumbamo značaj. I da se postavimo prema prošlosti i traumi.

Prirodnom smrću od starosti umiru oni koji su tako i živeli. Po prirodi, po tvojim genima. Mirno, normalno, lagano, tečno i sa razlogom. 

Kako da se mi prema svemu ovome postavimo? Da ne bude da sam samo pisao o problemu ili nekom fenomenu koji je neizbežan. Nego da dam i moj lični predlog šta sa tim svim znanjem. A taj prelog je kako ja živim. Pa.. Smeh, komedija, laganica, nema potrebe za velikom strogoćom ni na poslu, a kamo li kod kuće, baš su najveći rezultati u opuštenom okruženju. Ko vuče iz detinjstva probleme u sadašnjosti – psihoterapije. Druženje i među ljude u muziku. Planiranje i ambcija. Kretanje i traženje smisla zašto ja živim i šta ću sa sobom. Napuštanje štetnih ljudi i poslova ili redukovanje na podnošljiv minimum. A Sudnji dan će doći – pa će doći, bez obzira na nas.