Nenad Petrović

Nemam mnogo vremena, ni prostora, trenutno da pišem ovu temu, iako imam želju (skoro pa i plan) da napišem knjigu o tome što ću u nastavku iznositi. Jer je značajna tema, jer je zanimljiva tema, jer je izazov za traganje, istraživanje i promatranje.

O čemu pričamo? Biološki i civilizacijski imperativi. Biološki imperativ je ono šta nam Priroda naša ljudska zapoveda da živimo. Znači, kako nam geni i naša biološka priroda bića nalažu da živimo. Civilizacijski imperativ, na drugoj strani, je kako nam kretanja i tokovi u savremenom društvu i civilizaciji zapovedaju da živimo. Zapovedaju je pre “zapovedaju”, jer nam civilizacija nije došla i izrićito naredila: “Treba ovako ili ne treba tako da živiš! Jel jasno?!” I ta dva imperativa nisu podudarna. Jedno nam naša biologija traži da živimo, a drugo nam traži civilizacija i društvene da živimo.

Geni su skup iskustava naših predaka (u biohemijskom zapisu). Naši preci su opstali, preživeli različite nedaće, okolnosti izazove i prenose nam instrukcije za preživljavanje kroz genetski predispozitiv. Kako živeti.

Mi o tome ne mislimo mnogo. Mi samo to živimo. Retki o tome misle, i to je okej. Život nam je ionako dat da ga živimo, a ne da ga mislimo. Samo biološki zaludni pojedinci se bave promatranjima sveta i čoveka svakodnevno.

I sada… Nama su preci živeli hiljadama i hiljadama godina na određeni način. Preživljavali u oskudaciji. Time se napravio genetski obrazac kako treba živeti. To su upustva za opstajanje i preživljavanje. Manjak hrane, opasno okruženje (životinje, pogibije svuda naokolo i smrti, paraziti i virusi, bez bolnica i lekova…), manjak dostupnih partnera za razmenu nežnosti, manjak vremena (ceo dan si bato moj u njivi ili divljini, nema ženskih tamo mnogo za flert). Nije bilo prodavnica sa hranom, nije bilo po kućama frižidera da samo otvoriš i ono paf ima hrane. Svaki obrok si trebao da zaradiš, namučiš se, iscimaš napolju makar u bašti da povadiš luk i krompir. Ne moraš baš da juriš divljeg vepra po šumi.

I tako su generacije i generacije naših predaka i pra-predaka živele. U oskudaciji i sa manjkom da kažemo jednom rečju – resursa. 

Takođe, nije bilo izobilja i mnoštva (informacija, hrane, događanja…). Nisi imao 20 različitih čokolada u prodavnici. Imala je jedna pre 50 godina u Pekabeti (Galeb). Nije bilo toliko informacija, jer nije bilo globalnih fenomena i masovnih medija, interneta i televizije. Sve je bilo svedenije, mirnije, lokalnije. Pre 1000 god nismo imali pojma da je zemljotres u Japanu bio juče, da je u Indiji svrgnut kralj i da opada broj rođene dece u Kazakhstanu i da je bilo masovnih ubistava u Skandinaviji. Tadu su ljudi pričali i dijalog je zato imao smsao i razlog postojanja. Kad neko se vrati iz drugog sela, dva naredna dana prepričava šta je video u susednom udaljenom selu. Ljudi su bili izvor informacija. Sada, samo ekrani i internet i sve infomacije sveta su nam dostupne na jedan klik u telefonu iz džepa. Sada smo u izobilju. Sada su naši nervni sistemi prenadraženi i zasićeni. Dopaminski receptori su povisili značajno nivo tolerantnosti na nadraženost. Svaki dan imaš da jedeš, i to imaš da jedeš svaki dan je što tvoji preci od pre 1000 godina nisu imali za celu godinu tu raznovrsnost. Svaki dan, ceo dan informacije, podaci, novosti i našem nervnom sistemu bude previše. Kad će da odmara od nadražaja?! Zasut je svim i svačim. Pre je tvoj čukun-deda kao mladić-klinac video ženskoj noge svake prestupne godine i to kad ih uhvati na kupanju, a ti sad možeš u telefon da zaviriš kad god želiš. Prenadraženi, prestimulisani i nedovoljno regulisani nervni sistem nas vodi u pojačan rad simpatikusa, koji stalno uvećava lučenja kateholamina (hormona stresa). A trajno izmenjeno i povećano lučenje kateholamina (dopamin, adrenalin, noadrenalin) vodi u potencijalne bolesti. Gledaj monitore (ne mora samo ženske, bilo šta) ceo dan i latentna bolest u najavi se smeši.

I to nam je, dragi ljudi, civilizacjski imperativ. Nas civlizacija i kretanja u savremenom društvu “teraju” da tako živimo. Da živimo te prenadražujuće trendove za naš nervni sistem. Još i još i više. 

Sad smo tu kog glavnog dela teksa. Naša biologija nam traži da živimo po diktatu gena i predaka koji su živeli u oskudacijama i manjkavostima. Teškoćama. Prema tome su se naši geni obrazovali. Naša biologija nam kaže da živimo napolju u grupi, čoporu sa drugom braćom homo sapiensom i na suncu da budemo ceo dan, po njivama, puteljcima i zabranima. Da se družimo i pričamo, da se dogovaramo. Ali, zato sadašnja civilizacija sa svojim kretanjima i vrednostima koje proklamuje  – ne misli tako. 

Civilizacijske tekovine i vrednosti nam nalažu da sedimo uz ove uređaje i kompjutere po kancelarijama. Da ceo dan radimo gledajući šarene ekrane. To je opadanje testosterona kod muškaraca jer se ne krećemo i jer nismo na suncu. I jer ne “zarađujemo” u borbi savladavanjem nedaća svoj stats i život. Pa zato sad i ima manje dece nego pre, a nije glavni razlog prevencija neželjenih trudnoća i poboljšana kontracepcija. Više i ne vodimo ljubav redovno. Jer nam  kretanja u društvu i civilizaciji pirčaju priče korporativnih uspeha, jurenja biznisa i karijere. Nemaš ti tu vremena za decu i ljubavisanje.

Civilizajiski imperativ se sukobljava sa našim biološkim imperativom (našom imanentnom ljudskom prirodom) i kad se osamimo uz ekrane uveče i gledamo filmove i tv. Treba da smo u društvu napolju, a ne sami uz monitor. Da pričamo i gledamo zvezde uz pucketanje vatre.

Biološki imerativ se sukobljava sa društveno-civilizacijskim i po pitanju izobilja hrane. Osim nekretanja i sedalnog života uz ekrane, svuda i lako dostupna hrana nas čini gojaznima, sa dijabetesom, sa insulinskom rezistencijom i manjkom plodnosti. To ugrožava postojanje čoveka i postaje sve raširenije. Opšti trend koji je lagano eto tek tako prihvaćen. Pogledajte slike naših roditelja. Gde su tu debeli od nekretanja i izobilja hrane?! Gde su tu gomile gojazne dece sa naočarima od ekrana kao danas?

Biološki imperativ (kako su naši preci živeli milenijumima) nam kaže da budemo napolju na suncu. Manjak sunca i iz njega manjak vitamina D je uzročnik mnogih psihičkih bolesti savremenog čoveka. Autizam, depresija, psihoze i neuroze, Alchajmerova bolest su nastali sa multifaktorjalnim uzrocima. Ali glavni su neizlaženje na sunce, nekretanje i nedruštvenost (a to je sve stil života u savremenoj civilizaciji, civilizacijski imperativ). Psihičke bolesti su civilizacijski zez, a ne biološki zez i ljudska priroda, u znatno većoj meri nego što se misli. Žvotinje se ne razboljevaju između ostalog i jer ne žive vrednosti po diktatu civilzacije.

Zašto u Africi nema depresije?! Jeste li vi videli depresivnog crnca?! Da samuje kod kuće u mislima?! Nema toga. Samo sunce i ljudi i preživljavanje u oskudacij – i nema toga, nema depresije. Depresija se ne može razviti do  visokog stepena ako ćovek živi u valjanom okruženju, ma  koliko je bilo teško detinjstvo i rođenje. Ja sam u to ubeđen.

Isto tako i životinje. Životinje se ne razboljevaju psihički, ali čovek se razboljeva od depresija, anksioznosti, neuroza i psihoza. Čovek ima suicid, životinje nemaju. Da, kad ste čuli da je neka žirafa depresivna, ili lav je izvršio samoubistvo ili buba švaba ima paranoju. Nema toga. Zašto? Klikom ovde čitajte moj tekst zašto se životinje ne razboljevaju psihički, a čovek da.

Jer životinje žive svoj biološki imperativ koji im je priroda podesila i njihovi preci. Životinje su biološki mudrije od nas jer slušaku svoju prirodu a ne svoje ideje iz glave kao što mi to radimo.  Nas su ideje  i misli odvojili od telense, urođene mudrosti i povezanoti sa samim našim iskonom. Žvotinje žive u skladu sa sobom i svojim genima i u skladu sa svojom prirodom. Žive u čoporima, kreću se i na suncu su. Ali zato čovek živi civilizacijske imperative i ono šta savremeno društvo od njega traži i očekuje. Čovek živi civilizacijski imperativ i zato smo bolesni, neki od nas se ubiju, slabo se razmnožavamo, bolesni smo, problemi sa potencinjom globalnih razmera, osamljni i usamljeni, povređeni u četiri zida. U beznađu, mi smo puka stihija na vrednosti savremenog društva i civilizacijskih tokova, bez veze sa svojim iskonom i suštinom. 

Da znamo koliko je stvar perfidna je ukoliko se setimo da je tu istu civilizaciju koja nas čini bolesnima i suicidnima i nesrećnima, sam čovek napravio po svojoj meri i to je šta nas odvaja od životinja. Mi sami sebi pravimo smrtnu kaznu dičeći se njom – civlizaciju. Civilizacija i njene tekovine i vrednosti NIJE prirodan čovekov habitat. Gradovi nisu naše stanište. Nismo mi pametniji od Prirode. Mi smo napravili veštačke tvorevine, gradove i vrednosti u njima i sisteme. Nismo napravili sebi bolje okruženje za život od Prirode. Zato se razboljavamo. Zato smo nesrećni. Mi treba da smo na travi, na suncu u grupama. Ne samo biološki. To nam i naš nervni sistem kazuje kroz formacije i strukture u mozgu koje ima razvijene i čekaju dodatnu stimulaciju, dok su druge strukture prezasićene. A ne u betonu i buci prenadraženi da živimo živote naših poslodavaca i njima za platu razvijamo biznise i uvećavamo kapital i resurse. 

Sve u svemu, biološki imperativ je u nesaglasju sa civilizacijskim i pisao sam o nekim posledicama. Ja se nadam da ću imati vremena (jer želje imam) da napišem knjigu o temama iz gornjeg teksta. Osim pominjanja genetskih razloga, naročito mislim da je značajno da predstavim i neurološko-fiziološke ideje koje sugerišu da mi ne živimo prirodu našeg nervnog sistema, nego neke vrednosti društva i civilizacije. I da to ima posledice, kako lične tako i kolektivne po društvo i budućnost čovečanstva.