Nenad Petrović

Razmišljao sam šta večeras da pišem (imam par sati slobodno, valja to upotpuniti): da li o tome da su žene po prirodi nezadovoljna bića pa da to obrazlažem iz više aspekata ili o kanceroznim ćelijama. Obe teme izučavam u prošlost solidno vreme, akumulira i inkubira znanje, preispitivanje, i mora uskoro da se to otpusti. Večeras sam ipak odllučio da pišem ovo drugo – o kanceroznim ćelijama. 

Sve ovo što sledi negde sam čitao, što znači piše negde, javno je, proverljivo i lako dostupno. Evo informacija i poneka eventualno moja interpretacija nekih korelacija.


Koje su karakteristike kancerozne ćelije u odnosu na zdravu ćeliju? Kancerozna ćelija je neuništiva, večna dok ima tela (domaćina) u kom da boravi. Kako to?a

Svaka ćelija se sastoji od jedra (koje je u citoplazmi) i membrane koja drži sadržaj citoplazme na okupu (različite organele sa jedrom su taj sadržaj ćelije). I u jedru se nalaze hromozomi (a oni su zapravo spiralno uvijeni DNK lanci). Hromozomi su u obliku X i Y slova, znači imaju krake koji se ukrštaju. To mesto gde se ukrštaju nazivaju centromera, a ovi kraci su u nazivu u akademskoj zajednici telomere. Prirodan proces Života je deoba ćelija, da ćelija ima svoj vek postojanja, i onda odumire (najčešće u prirodnom procesu apoptoze gde se ćelija gasi i raspada, te odliva se limfnimim kanalima kao otpad u organe za prečišćavanje organizma). Kad ćelija odumre, zameni je neka susedna ćelija koja je bila u procesu deobe. Gde se podelila na dve ćelije. I kad se podeli na dve ćelije, jedan deo genetskog materijala iz jedne ćelije pređe na drugu. A prelazi putem RNK sa telomera jedne ćelije na drugu (znači sa krajeva hromozoma prelazi). I koliko pređe genetskog materijala na susednu ćeliju, toliko je kraća ta primarna ćelija koja je pozajmila genetskog materijala. Znači, telomere se skraćuju pri deobi ćelija. I u jednom trenutku više neće imati telomera da se delovi genetskog materijala prenesu u deobi na novu ćeliju, susednu. Znači, deoba ćelija je zapravo starenje. 

E sada, jako bitna stvar za ovu datu temu, kad sam izneo postavku, da kažem šta sam hteo suštinski. Telomere se NE skraćuju ako se pojačano luči enzim telomeraza koji sprečava deobu ćelija i odlazak dela genetskog materijala u novu ćeliju koja treba da se formira. 

Takođe, ćelije kancera su večne jer ne odumiru. A ne odumiru jer su ćelije kancera pod dejstvom pojačanog lučenja enzima telomeraze. Telomeraza ne da da ćelija umre. 

Znači jak biomarker za kancer je povećana telomeraza. Izučavajući kanceroznu ćeliju, mi ujedno izučavamo eventualno eliksir besmrtnosti. Jer ako bismo besmrtnost kancerozne ćelije (usled telomeraze) primenili na zdrave ćelije – to je onda nađen eliksir za večan život i besmrtnost. 

Još jedna specifičnost kanceorzne ćelije je njena izmenjena Ph vrednost. Kancerozna ćelija je unutra više alkalna nego zdrave ćelija (ko bi rekao). Ali je okolina kancerozne ćelije više kisela nego okolina zdrave ćelije (Ph 7+). Pa onda preti opasnost da se iz kancerozne ćelije krvotokom i limfnim kanalima prenese kiselost iz okoline (ćelijski otpad iz unutrašnjosti) kancerozne ćelije svuda po organizmu. To nazivamo metastaza. 

Ćelije kancera nekim slučajem dobro izbegavaju apoptozu – ćelijsku programiranu smrt. 

Ćelije kancera imaju veliki potencijal za replikaciju genetskog materijala  usled telomeraze koja sprečava skraćivanje telomera. 

Ćelije kancera imaju jako održivu angiogenezu (stvaranje novih krvnih sudova i kapilara).

Ćelije kancera se lakše i brže dele u zapaljenim tkivima i ćelijama u infmalatornom odgovoru.

Ćelije kancera su pune glikogena. Glikogen se čuva u jetri i mišićima kao ugljenihidrati kad se unesu u organizam. Energija spremna da se odmah koristi. Znači kad nešto slatko ili skrob ili bilo koji drugi ugljeni hidrat unesemo u telo on se u telu skladišti kao glikogen. Tako da je jasno što se obolelima od kancera preporučuje da ne jedu slatkiše koji imaju najviše ugljenih hidrata. Jer ćelije kancera su već zasićene glikogenom. Stres i tuga su jaki biološko-emocionalni mutageni DNK materijala. Tako da izbegavati stres i tugu, da ne mutiraju gen koji će se kasnije ubrzano proliferirati.

Obolelima od kancera se preporučuje jednako gladovanje i post, jer tokom posta se redukuje unos ugljenih hidrata. Obolelima od kancera nam je jasno zašto se preporučuje da ne jednu nisko alkalnu i kiselu hranu, jer su ćelije kancera već takve. 

​E sada sledi jedna začkoljica i bitnost. Život nije tako crno-beli, jedna ili druga krajnost. Npr da za nas je dobro da nemamo telomeraze jer ukazuje na kancer. Ali to onda omogućava razvijanje života tj evoluciju. Taj isti mehanizam koji bi nas sprećio da imamo kancer (telomeraza koja održava telomere) je u stvari evolucija života. Kancerozna ćelija kad mutira izložena nekom mutagenu i krene u proliferaciju, da se ubrzano deli i razmnožava, je zapravo ujedno i mehanizam za evoluciju, razvoj života, jer geni isto mutiraju (prilagođavaju se novonastalim okolnostima). 

Znači održavanje života se dešava negde između te dve krajnosti u večnom balansu. Naš Život (život cele vrste homo sapiens) balansira da li da ode u besmrtnost koja je potencijalni kancer i na drugoj strani ubrzane ćelijske deobe koja ja zapravo starenje (skraćivanje telomera). Tako da iako zvuči kako oksimoron i kontradiktornost da starenjem i umiranjem mi održavamo homo sapiens u postojanju sa većom verovatnoćom nego da smo večni. Jer ćelija što se više i duže vremena deli – veća je verovatnoća da mutira i postane kancerozna. Zato se Priroda setila zaštitnog mehanizma – umrećemo (starićemo) pre nego što ćelija postane kancerozna. Oba scenarija vode u biološku smrt, ali se dešavaju paralelno i u međusobnoj korelaciji. Starenje i (dugo) večnost. Starenje sprečava nastanak kancera. Biološko-molekularni mehanizam starenja onemogućuje večnost (u kojoj je veća šansa za kanceroznu ćeiju iz koje sledi smrt). Starenje sprečava smrt. Tako mu dođe otprilike.

I za poslednji pasus sam ostavio jedan izuzetan kuriozitet. A to je da ćelije kancera i ćelije zahvaćene parazitima imaju skoro iste responsivne mehanizme. Molekularna mimikrija: Paraziti mogu deliti antigene sa ćelijama raka, uzrokujući da imuni sistem napada tumore, koncept koji se istražuje za razvoj vakcine.

Kao preporuka za smanjenje incidence za dobijanje kancera – ne jesti ugljene hidrate ili smanjiti na maks, jer kad se unesu u organizam skladište se u vidu glikogena. Čak je i veza ugljenih hidrata (slatkiša i skroba ponajviše) sa autizmon nađena. Postoji veza kiselosti organizma tj visoke Ph vrednosti sa ugljenim hidratima i kancerom. Veza sa zapaljenskim procesima je nađena. Veza sa oslabljenim imunitetom takođe.
Druga preporuka bi bila koja nije profilaktičkog karaktera, nego i terapijskog – gladovanje (tako se prazne rezervoari glikogena).
Treća bi bila lek Ivermektin ili neki drugo ako postoje baš jako što se kaže konjski (Ivermektin i jeste u upotrebi kod krupne stoke i životinja) kao antiparazitik. Jer su responsivni mehanizmi organizm apod kancerom kao da ima napad različitih parazita. 

P.S, Priča se da su namerno tokom Korone iz upotrebe za lečenje Korone izbacili Ivermektin (jeftin lek znan dobro veterinarima koji daju kad životinju napadnu buve ili metilji), jer su se nehotice oboleli od korone i kancera izlečili od oba. Ivermektin kao antiparazitik se uz antiviralitike (lekove protiv virusa) koristio u prvom naletu obolelih od korone. Standardna terapija je bila antiviralitici i antiparazitici. Ali su navodni uklonili iz upotrebe Ivermektin ka antiparazitik da ne bi otkrili lek za kancer. 

*Nedavno u javnosti se učestalo pominje deklasifikovan dokument CIA-e u kom se još ranih ’50-ih pominje da organizam ima isti odgovor kancer kao i na parazite.