Nenad Petrović

Ovde ću da pišem iz mog ugla i moje viđenje. I neke informacije, zapažanja ili znanja o autizmu koja se ponekad prenebregavaju ili zanemaruju u dobranoj meri, ali su izuzetni i nesvakidašnji indikatori autističnog spektra ponašanja. Baš da istaknem neke manje poznate stvarčice o autizmu.

O čemu pričamo prvo da malo pojasnimo i definišemo. Autizam je ceo spektar ponašanja, koji varira od pojedinca do pojedinca, mada neke najopštije gledište na autistične jedinke uključuje da imaju repetitivno ponašanje (nizove ponavljanja), probleme u društvenoj komunikaciji i ograničena interesovanja. To je manje-više šta je autizam. Autizam kao što sama reč kaže auto – “samo”, sami smo orijentisni na sebe. Bukvalisti. Autistični se bave detaljima mahnito dok širu sliku ne vide. Što je karatkeristično za uključen simpatikus fight or flight modus. To sužavanje fokusa, oštrina, brzina, nemir, usko posmatranje na detalje je jasno kao dan da je tu uključen autonomn i deo nervnog sistema simpatikus. Postavlja se pitanja kako se i što ukljućilo. Organizam može da aktivira simpatikus samo kad je ugrožen. A kad smo mali ko nas može ugroziti?! Samo roditelji jer sa njima samo i živimo. I naštelujemo se u kući za borbu koja nam ostaje kao sudbina i dalje u život.

Kako nastaje autizam? Koji si uzroci? Niko ne zna tačno. Kao i uvek ti lakari kad ne znaju o čemu se tačno radi kažu uz okolinu, genetski faktor ima ulogu. Totalno neodređeno i u jednu izjavu skupljeno neznanje. Pošto je autizam multifaktorijalan, to znači da više znanih i neznanih fakora igra ulogu u stvaranju takvog spektra ponašanja. 
 
Moje gledište sledi.

Jedna od veoma čestih stavki kod autističnih je da nemaju soposobnost da nas pogledaju u oči. Skreću pogled, uzrujani i u nemiru. Oni su zaista u nemiru. Šta znači i šta sve podrazumeva kad neko ne može da nas pogleda u oči?! Da nema poverenja i/ili da smo opasnost. Ako tu psihologiju (ponašanje) prevedemo u biohemiju, u neurotransmitere i hormone, nesposobnost gledanja u oči, tj nepoverenje podrazumeva da taj neko ima manjak oksitocina. Hormona ljubavi, poverenja, društvenosti. Apsolutno sve ono šta autistični nemaju u ponašanju. Znači kratko i veoma jednostavno, autističnima nedostaje oksitocina. I sve što u ponašanju ide kad ti nedostaje dovoljno oksitocina. Nemogućnost zbližavanja, opuštenosti, doživljavanja ljubavi, mira i opuštenosti, poverenja. Manjak oksitocina u sadašnjosti je naša trajna reakcija na roditelje u detinjstvu.

U evoluciji desetog kranijalnog nerva – vagus nerva, ventralna (gornja) i poslednja grana i kompleks neurona na vagusu su ti neuroni koji luče oksitocin. Taj deo vagus nerva poseduje samo čovek i to implicira da samo čovek ima lučenje oksitocina i da samo čovek može da oboli od autizma. Nemamo lava ili zebru sa autizmom. Čovek sa nedovoljno razvijenom ventralnom granom vagusa nema dovoljno oksitocina. Kad se formira to koliko će nam se lučiti oksitocina?

Formiraju nam roditelji time koliko nas vole, grle, ljude, koliko su prema nama blagonakloni i iskreni i dobronamerni. Tim svojim ponašanjem roditelji nam grade kapacitet za ljubav koja je biološko-psihološki anidot autizmu. Ko to nije imao u detinjstvu nije mu se mogao formirati zdrav nervni sistem i u tu tom nervnom sistemu vagus nerv sa oksitocinom. Morali smo biti bezuslono voljeni. I time bi bio izgrađen umiren, stabilan i relaksiran nervni sistem.

Znači, implikacije su jasne – iako roditelji ne vole to da čuju – oni si sigurno povećim delom zasluženi što njhova deca imaju autizam. Nije autizam eto desio se bez razloga. Da su ih voleli kako treba – dete bi imalo optimale nivoe oksitocina. I time bez mnogo rizika za autizam. I sa puno kapaciteta za ljubav.

Kad smo već kod roditelja i autizma, priča se tu ne završava. Jedna opšta odlika autističnih je da se osećaju loše u vezi sebe, ne vole sebe, sebe loše percipiraju i loše doživlajvaju. Otkud to? Jel to slučajno? 

Naravno da nije. Pošto osim tih početnih nivoa neurotransmitera koje nam formiraju roditelji (oksitocina), roditelji nam usade i inkorporiraju kako se osećamo i kako smo opšteg raspoloženja, svakodnevno. Ko o sebi loše misli? Onaj kome su roditelji opsedali detinjstvo pričom da ne vredi, da je nebitan, da je višak i nepoželjan. Da je loš. Kad ti stalno pričaju ili pokazuju da si bezvredan i loš, ti tako počneš i da osećaš. Direktna reakcija. Trajno zabeležena u našoj ličnosti. I šta ti kao dete, nova ličnost možeš u tom slučaju nego da misliš o sebi loše? Kad nemaš nijedan drugi referentni sistem, jer roditelji su ti sve. 

Znači neurobiološki faktor neurotransmiter oksitocin je kompormitovan. I psihološki faktor je uključen kao što smo videli: opšte stanje loše percepcije sopstvenoe ličnosti.

Oba je poteklo od roditelja.

Jedno pitanje. Da li je autizam biološko stanje predodređeno čoveku i živim bićima ili je to društveni faktor koji je čovek sam stvorio. Biološki i društveni faktor?!

Autizam se ne javlja u Africi, ali se javlja u severnim zemljama. Znači socio-ekonomski faktor je izostavljen kao uzrok autizma. Nije da u Africi nema autizma jer im je bolje zdravstvo. Nego se ne dešava. Jer su ljudi napolju na suncu i vazduhu, među ljudima. Grade kapacitet za oksitocin tj normalno ponašanje. Bogati beli čovek u Evropi i Americi oboljeva od autizma iako živi raskoš i izobilje,

Jedno davno istraživanje je pratilo grupu Somalijaca koji su iz Somalije otišli u Švedsku. Niko od njih ili njihovih predaka nije imao autizam dok su bili u Africi. Ali već u prvoj generaciji u Švedksoj je počeo kod tih Somalijaca da se javlja autizam. Znači siromaštvo nije faktor rizika za nastanak autizma, Belci koju su sedeli kod kuće i nisu se kretali i izlazili na sunce, vazduh i među ljude – su dobijali autizam. 

A onda kad su tu grupu Somalijaca počeli s vraćaju u Afriku i njima je autizam iščezao, Imali su ga samo privremeno u Švedskoj. Znači direktan upliv klimatskog faktora.

Jasno i nedvosmisleno sve ukazuje da je autizam izlečiv i da može da se kontroliše promenom življenja, ali i da severne geografse širine nisu baš blagonaklone za život čoveka. A ni prirodne.

Ako bolesti posmatramo kako teba, a to je – da su bolesti samo prijava organizma da nešto radimo šta ne treba i ponašamo se kako ne treba. Onda znamo da posmatrajući autizam treba da kao ljudi idemo u grupi, da se družimo i interagujemo. Da smo dosta na suncu i u kretanju. Za to je naš organizam dizajniran i modeliran. Ako tako ne činimo nastaju bolesti, među njima i autizam.