Ovim tekstom ću pokušati ukratko da objasnim moje viđenje da se osnovni koncept vladanja, društvenog ustrojstva i poretka nije menjao više od 1000 godina, samo se promenio pojavni oblik tog koncepta društvenog uređenja. Možda uz minimalna prilagođavanja savremenim društvenim tokovima protoka kapoitala.
Feudalizam je nastao u kasnom devetom veku u Evropi kao prirodni nastavak na starorimsko uređenje društva gde je država bila bazirana na robovlasničkom sistemu. Iz tog poretka, gde su domaćinstva imala robove, nastaje feudalizam. Gde feudalac je zemljoposednik i ostali rade na njegovom imanju, tj posedu (feudu). Ti ostali su aristokratija, plemići i vitezovi, seljaci, sveštenici…
Feudalizam je bio svuda po svetu rasprostranjen. U Engleskoj, Nemačkoj, a u Japanu npr čak do 19.-og veka. U Rusiji isto do kasno se zadržao, do 19.-og veka. Samo u Japanu su umesto feuda se zemljoposednici zvali Šoguni u svojim šogunatima, u Rusiji Spahije na svojim spahilucima.
Feudalizam je zasnovan na poljoprivredi, tj agrarnoj ekonomji i samoodrživosti tog feuda. To podrazumeva Da ta skupina ljudi ukupljna na feudu je samoodrživa, da proizvode pretežno sve što im treba na tom feudu. Od hrane i pića, to odeće. Imaju svoju zaštitu u vidu vitezova, naravno i u slučaju velike opasnosti opšte mobilizacije svih seljaka i zamljoradnika, stočara. Znači, nije bilo mnogo mešanja, niti razloga za interakciju sa susednim feudima, jer su bili samoodrživi. Mada nije bilo mnogo načina da međusobno trguju, upoznaju se, putuju jedni do drugih. Nije bulo telefona, interneta, voza niti bilo čeka što im je olakšavalo interakciju.
Znači, neki najosnovniji princip delovanja i koncept uređenja u feudalizmu je da ti je feudalac (kralj, šogun, spahija) u zamenu za tvoj rad (svako je nadležan za ponešto od bezbednosti do pravljenja hrane), obezbeđivao opstanak i ostajanje na njegovom posedu i zaštitu u zajednici ljudi, tj feudu.
Kasnije feudalizam se rastače i prekida se razlog za taj oblik društnenih uređanja, jer je uveden monetarni sistem. Tj intenziviralo se korišćenja novca što je omogućilo trgovinu među posedima. Tako da niko više nije bio u moranju da se zadržava na feudu (posedu) koji mu je omogćavao hranu, bezbednost, sve što grupa, feudalna zajednica pruža. Sa trgovinom i novcem si mogao da ideš u druge feude i kupiš šta ti treba. Nisi i upućen na podelu rada i trampu dobara i usluga na tvom matičnom feudu.
Tada, iz intenziviranja upotebe tih civilizacijskih tekovina (trgovina, monetarni sistem, novac) kreće formiranje savremenih gradova. I tu svako zarađuje novac sa kojim može da kupi tj trguje nešto što mu treba, a da ne proizvoidi baš sve i ne živi na feudu koji je samoodrživ. I u tim gradovima (urbanizacija) kreće razvoj transporta, pa kasnije industrijalizacija, obrazovanje (obrazovanje kreće masovno kao deo industrijalizacije, jer ljudstvo treba da se nauči da rukuje mašinama, radi u pogonima).
I došli smo tu gde smo sad sa društvenim uređenjem, gde mi naše znanje i vreme trampimo za rad (novac je posledica rada). Mi damo naše vreme u zamenu za novac (ovaj put poslodavcu, ne feudalcu), sa kojim posle trgujemo kupovinu usluga (šišanje, popravka zuba, žurke, majstora za lavabo…) i dobara (hleb i grašak, odeća i obuća, kola, stan…).
Osnovni princip savremenog društenog uređanja je zamena vremena za novac. Neki od nas više, a neki manje naplaćuju od poslodavaca to utrošeno vreme na poslodavce. Većina nas to radi nesvesno (neki i bezvoljno), daje svoje vreme poslodavcu u zamenu za novac. Nečije vreme (u kom se radi, obavlja neka funkcija) je skuplje u odnosu na naše. Pitanje je zašto mi naše vreme ne znamo bolje da prodamo poslodavcu. Jer većina ljudi radi na vreme (8 sati radna smena), a ne na učinak i provizije.
Savremeni feudalac je ako ćemo savremenim rečnikom i da podignemo na nivo trenutnih civilizacijskih stremljenja – poslodavac. Sada se sve radi na mašinama, od kompjutera do pogona u fabrikama, uopšte industriji. Mašina, uređaj, sprava na grčkom se kaže tehno (otuda tehno muzika, muzika koju je napravila mašina, kompjuter). Tako da sadašnji feudalac (poslodavac) koji svoj feud (posao, nije baš njiva, ali je kancelarija, jer se oblik rada promenio) možda možemo nazvati tehnofeudalac. Ne pežorativno, nego objektivno i semantički precizno.
I dođemo na princip da je savremeni trend da su tehnofeudalci isto, samo savremeni oblik feudalizma koji uključuje savremena otrkića mašina i industrije, kompjutera. Stari princip prilagođen novim tokovima.
Kapital. Kapital je imovina (ono šta imaš). Da da, svet jeste zaista materijalistički orijentisan. I naš duh ili duša su u telu. Metafizika i duh su u materiji. Spiritualno nema gde da se odvija, nema svoj poligon za delovanje ukoliko nema telesnog. Dobrota i (večno) božansko ne mogu da se ovaplote ukoliko nema propadljivog i privremenog – tela.
Kapital je imovina (pokretna i nepokretna), izvorno ono šta imamo. Kola, stan, novac, biznis, odeća… To je konotacija kapitala u društvenom poretku. Ima implikacija iza toga, a to je šta to sve podrazumeva ako si posednik kapitalista, tvoj društveni status (da, postoje društvena raslojavanja, doduše malo razvodnjena savremenim pravima, jednakosšću u slobodom u odnosu na primitivne oblike egzistencije).
Mada, kapital u ekonomiji uživa malo drugačiju konotaciju, kao sredstva za rad. Cilj ekonomije je umnožiti i uvećati kapital (imovinu) Uže-stručno od društvenog, kapital u ekonomiji može biti: pokretnosti i nepokretnosti, obrtni kapital koji služi za uvećavanje glavnice. U ekonomii kapital je imovina koja se aktivno korisiti za stvaranje prihoda.
Ljudski kapital (veštine i znanja, povezanost sa drugima), finansijski i fizički kapital su u funkciji uvećavanja prihoda kroz proces rada. Ti prihodi novac sa kojim se trguje.
Tako da je savremeni koncept u društvenim tokovima i evoluciji ekonomije da tehnofeudalci (poslodavci) uvećavaju svoj kapital dajući radniku (vazalu, seljaku, sve mu to dođe isto, samo u modernom ruhu) u zamenu za vreme – novac sa kojim može da trguje.
Gde smo svi mi u ovim kretanjima i šta sa ovim tekstom?! Naravno, ovo su nekima apstraktne i nebitne stvari kojima se mi dokoni bavimo, ali lepo je znati i postaviti se u odnosu na znanje o savremenim tokovima. Možda bi trebalo naći svoje mesto pod suncem tako da mi pravimo naš sopstveni feud (posao), a ne biti vazal na tuđem i sprovodiit tuđe namere i drugima ukrupnjavati kapital. To je sada izvodljivije nego ikad, jer su pre društva bila jako deterministička. Sva sreća današnja nisu. Jer pre u srednjem veku ako se rodiš kao spahija, kao spahija ćeš i mreti. Ako si bio vazal – kao vazal, kmet ćeš i mreti. Sada nam savremena civilizacija pruža mogućnost da uz malo sreće i mnogo znanja i napora možemo i mi da promenimo (naravno ukoliko neko to želi) naš društveni status, tj možda da mi budemo tehnofeudalac. I šta sve to podrazumeva i stoji iza toga. A to je evolucijski i biološki opravdano gledište, jer nama priroda nalaže da živimo svoj a ne tuđe životeili ideje. Istorija pokazuje da najveći procenat opstanka imaju oni koji imaju veću šansu za produžetkom vrste tj opstankom svojih gena, a to je u direktnoj korelaciji sa društvenim statusom. Jednom prilikom ću pisati nadam se o tome: kako su savremeni društveni poredak i neoliberalna ekonomija u skladu sa evoluciono-biološkim zakonima opstanka i u skladu sa fizičkim zakonima, zakonom termodinamike i entropije. Da je sve sa razlogom, sve tendencije od bioloških do društvenih dešavaju se po najopštinijim zakonima fizike, sa mikro-uplivima ljudskog faktora.
Leave a comment