Umetnost je kad se na lep način nekako izraziš. Da l’ telom (ples), da l’ pevanjem (muzika), da l’ izvajaš nešto i time prikažeš svojim umećem sopstveni doživljaj nečega. I što se više budeš izražavao na određeni način, -to ćeš biti veštiji i verziraniji u time i tako se dograđivati u tome. Dal ćeš nešto da napišeš u vezi nečega što ti je intrignatno – pisanje… Kad imamo u sebi neku ideju, sentiment ili doživljaj nečega ili nekoga (to akumulira, gomila se, pa onda inkubira, u sebi razrađujemo tu misao, ideju, doživljaja) i o tome se izrazimo (na lep način, ispadne ili se potrudimo da izađe iz nas) – to je umetnost. Načini izražavanja tj iskazivanja sebe i svoje suštine su različiti i u zavisnosti na koji način se izrazimo, to nam je umetnost. I njeni različiti pojavni oblici (muzika, ples, film, književnost, poezija, pisanje upšte, slikanje, vajanje…).
Ta umetnost se dešava u nekim “zadatim okvirima”. U vremenu i prostoru nekom. U nekoj državi, u nekom podneblju, u nekoj epohi razvoja čovečanstva u evoluciji i u nekim trendovima tj okolnostima koje su tada prisutne u društvu.
Umetnički pravci su skoro uvek reakcija (inicijalno pojedinaca, umetnika) na trenutne društvene okolnosti. To znači, ako je neka opšta atmosfera u društvu bila npr nespokoj i nemir, strah – u skladu sa tim će se javiti i neki umetnički pokret kao totalno prirodna reakcija na te društvene okolnosti ili kao bunt protiv postojećeg stanja, a time kao kontra-reakcija na trenutno stanje u društvu i javnoj svesti. Znači ili reaguješ direktno na drušvene okolnosti i prikazuješ ih kakve jesu – ili ti je loše pa bežiš od trenutnih okolinosti i stanja duha i svesti u javnoj atmosferi u narodu time što pišeš ili pevaš ili slikaš o nečem drugom što ne postoji, ali ga sam kreiraš u glavi od te želje za drugačijim ili od bega u lakše, lepše.
Ne samo umetnički pravci i pokreti da nastaju kao reakcija ili kontra-reakcija na društvene okolnosti, već i cele religije, filozofska gledišta, naučni pristupi.
Neka najopštija smernica za razumevanja je da se u društvu nešto dešava i svi mi ljudi kao deo tog društva imamo reakciju na te okolnosti. Od nas neko zapiše nešto, neko otpeva nešto, neko izvaja, nako film napravi – to su umetnosti (da ne ulazimo u kvalitativnost, pričam o opštem kontekstu i konceptu). A neki ne pišu, ne pevaju svoje viđenje stanja u drušvu, samo pričaju o tome u kafani ili kod kuće. I njih ne zovemo u istoriji čovečanstva – umetnici. Oni se nisu izražavali na određeni način, nisu imali format i formu izražavanja i iskazivanja da to bude zabaleženo (statua, knjiga, muzički album..), te stoga ostali istoriji nepoznati. Ali su svakalo imali neko gledište i stav i nečemu – neiskazan. Taj stav kad izražiš na manje- više lep način (a upitno je šta je kome lepo) i u određenoj formi i formatu – onda je to umetnost.
Umetnik (taj što se izražava) ne mora da se bavi društvenim poitanjima, može ličnim, lirskim, ali je i to svakako u zadatim društvenim trendovima i okolnostima.
I sada gde je tu u svemu tome npr romantizam, kao umetnički poktret, umetnički pravac, iz naslova? Kako se romantizam uklapa u pirču da je umetnički pravac reakcija iznedrena na društvene okolnosti ili reakcija u društvenim okolnostima (mentalitet naroda, opšta atmosfera u društvu, stanje u porodici pojedinca koji će kasnije stvarati, biit umetnik…). Vaspitanje u porodici, donekjle genetika i period odrastanja i razvijanja u detinjstvu su podloga i struktura na kojoj će se stvoriti umetnik – onaj koji na sve to reaguje u određenoj (umetničkoj) formi.
Krajem 18-og veka pa sve do sredine 19.-og veka po Evropi vlada naročito među omladinom, nosiocima novih vrednosti, neko opšte stanje melanholije, setnosti i sentimentnosti. Neke emocionalne razdražljivosti. To tadašnje opšte stanje u društvu nazivaju “Weltschmertz” ili na Englekom (World pain) – Svetski bol.
Ne zaboravimo da ta podloga za romantizam je na talasu tadašnjih vrednosti Prosvetiteljstva, gde je narod uzleteo i uzdigao se da se prosvetli, takav je bio opšti javni narativ i javni diskurs. idemo više, bolje, da se uzensemo i obrazujemo. Ali nakon toga (Prosvetiteljtsvo je kao trend u društvu i umetnosti – filozofiji trakjalo 100-ak godina) čovek kako društvo, tako i pojedinac, uviđa da su to ideali zanesenjački, da realnost je malo drugačija. I taj uzlet u epohi Prosvetiteljstva kreće da se spušta i pada kod prosečnog čoveka u Evropi. I kroz par decenija je neko opšte rapoloženje došlo do apatije, melanholije pa čak i depresije. Tadašnji savremenici su ga bazvali Weltschmertz, tj Svetski bol.
I romantičarske ideje i stavovi se kreću razvijati kao organska i prirodna reakcija na to stanje duha i svesti u društvu. Elementi romatičarskih ideja i pogleda na svet su veličanje sentimenta, prenaglašenost emocija, idealizacija prošlosti i starih vremena (jer sadašnjost nije najbolja), strast prema Prirodi (jer ljudi nisu savršeni i izneverili su opšta očekivanja iz epohe Prosvetitevljstva), uvlačenej u sebe (iz nepoverenja drugima)…
Na tragu Weltschmertza u društvu nastaju romantičarski umetnici koji veličaju sebe, koji pevaju i slikaju o Prirodi, koji se bave na prenaglašeno emocijama to uzdizanja na nivo Pathosa (etimološki koren reči za patetiku). Sentimentalno i emotivno. Ideale traže u nekom drugom vremenu – u antici i u klasicizmu.
Period Weltschmerzta je period nakon što je Evropu zahvatila francuska buržoaska revolucija, Napoleonovi ratovi po Evropi. To se definitivno odrazilo u narednim decenijama na kolektivističko stanje duha i svesti naroda po Evropi.
Neki od značajnih umetnika u istoriji čovečansta pripadaju toj epohi stvaralaštva – Gete sa svojim Verterom u “Patnje (jadi) mladog Vertera”, Hajnrih Hajne, Šiler, Puškin.. Muzika: Šopen, Šubert i Robert Šuman. Franc List. U Engleskoj: Džon Kits, Lord Bajron (svi ti dendiji – dandiees), Meri Šeli i njen muž Persi Biš Šeli. U Rusiji Ljermontov i Puškin. U slikarstvu Ežen DeLakora i Teodor Žeriko..
Onda je i romantizmu dolazio kraj kao stvaralačkom stilu i reakciji na tadašnje društvene okolnosti. Znači stvaralačko-umetnički stil se menjali kako su se manjale okolnostii u društvu. Onda kasniji (pozni) romantizam sa Rihardom Vagnerom, sa Gustav Malerom i Johanesom Bramsom, Šeling i Fihte kao filofozi… prave podlogu za narednu epohu u stvaralaštvu – za realizam. Za realizam koji se odvija na društvenim podlogama darvinizma i industrijske revolucije, urbanizma i idrustrijalizacije. Kao reakcija na takvo stanje. Na tom “tlu” i u takvim društvenim okolnostima se javlja marksizam i ojačava ideja komunizma. Ideali postaju drugačiji. Težnje i trendovi u društvu uzimaju maha opet ka pozitivnom smeru. U Francuskoj se javlja pozitivizam Ogista Konta i progres kao poželjni društveno-nacionalni ideal, ali i ideal pojedinca. Javlja se naučni metod iz Kontove pozitivističke filozofije, trend rasta i uvećavanja što se vidi u Marksovom delu “Kapital” – stvaranje nove vrednosti. Društvene i ekonomske. Nije se komunizam kao ideja baš tada ojačao slučajno, a kasnije u ranom 20-om veku uzeo pun zamah.
Izučavajući odnos društvenih kretanja, stanja u javnoj svesti i stanja duha naroda u odnosu na trendove i stvaranje novih pokreta i pravaca u umetnosti, možemo zapaziti cikličnost u društvu. Da se smenjuju naizmenično stanja optimizma i pesimizma koja kasnije iznedre kreativne stvaraoce i umetničke pravce.
Prosvetiteljsvo je bilo u pozitivnom duhu. Humanizam i renesansa isto tako kao preteča prosvetiteljstva. Ali zato pre humanizma i renesanse je bio srednji vek kao izrazito dogmatsko i indokrtinirano pojavno stanje društva skrušenošću i krotkošću, spregnutošću. Nakon romantizma ide opet period pozitivnog duha među ljudima. Realizam na temeljima industrijalizacije, urbanizacije, darvinizma i marksovog uvećanja kapitala.
Naizmenično i ciklično se smenjuju pozitivna i negativna stanja u društvenoj svesti i javnom narativu koji se ogleda kroz umetnost. Tako da prateći istorijski društvene tokove i cikličnost promena u kolektivističkoj svesti naroda možemo uočavajući obrasce koji se učestalo i periodično ponavljaju da pretpostavimo skoriju budćnosti i društvene tokove.
Leave a comment