Nenad Petrović

Ovaj tekst neću da pišem iz pozicije političko-korektnog pristupa. Pisaću da prikažem moje viđenje, koje smatram istinitim. I informacije koje budem navodio nisu moje spekulacije, postoje javno dostupni izvori, istraživanja, navodi, reference koji su svima dostupni. Kako meni, tako i vama koji čitate ovo. Pročitaće ko bude hteo da dublje ulazi u priču ili proverava verodostojnost mojih tvrdnji. Ovim tekstom nemam nameru da iznosim moja lična ubeđenja prema seksualnim aktivnostima određenog tipa, nego ću se ovim tekstom baviti kao što sam se svakim drugim na ovom blogu bavio – u cilju dostizanja znanja, istine. Osvetljavanja novog gledišta na temu. Cilj mi nije nekog da omalovažim ili spustim. Već da prikažem moje gledište i istinu. Baš i pišem jer verujem u to šta pišem, smatram da je značajno, kako za pojedince, tako i za društvo.

Polazna tačka i završna tačka nakon obrazlaganja treba da bude:

Homoseksualizam je (trajna i sadašnja) kompenzacija u ponašanju za nedostatke (u prošlosti). 

Koje nedostatke? Čije nedostatke? Homoseksualizam je deo ljudskog ponašanja koji se razvio u funkciji opstanka. Kao sve što je u našem ponašanju, psihologiji, fiziologiji i anatomiji u funkciji opstanka. 

Seksualnost je naša suština, naš poriv za samoodržanjem, stvaranjem i produžetkom vrste. Mora da se desi nešto baš razorno po naš organizam da bi neko totalno preokrenuo i redefinisao svoju suštinu i smisao. Po biologiji, evoluciji i zakonima života naš smisao je da obezbeđujemo samoodržanje, a onda odatle produžetak i nastavak naših gena (vrste) dalje kroz naše ponašanje, osobine, interesovanja i stremljenja. 

Dvojaki i dugotrajni efekti činilaca su uslov za promenu seksualnosti i orijentacije prema suprotnom polu. Kad nam se desi nešto teško, loše iskustvo – mi to zovemo stres. I stres se uvek zapamti svesno ili nesvesno, naše telo sve beleži u ćelije. U telu gde god memorisan stres zovemo trauma. Osim loših iskustava postoje i dobra, pozitivna, naravano, ali sada ne o tome.

Najteže i sa najviše efekata i negativnih posledica su loša iskustva (traume) koju su nam se desila rano u razvoju. Što ranije, veću kompenzaciju tj odstupanje od prirodnog, organskog i čoveku imanentnog ponašanja možemo da dobijemo.

Odstupanje u ponašanju i seksualnosti usled razornog stresa (traume) od naše Prirode može da tako veliko bude da mi zadržimo samo najosnovniji instinkt (samoodržanje), a preobratimo i preokrenemo drugi među najjačim našim instinktima (seksualnost). I tako čuvamo sebe (samoodržanje) ali ne i gene (vrstu). Jer inkliniramo ka istom polu. Od vrste možemo da se odreknemo, ali od samih sebe ne možemo. Prirodni manevar našeg organizma. Da bi sačuvao sebe, odustao je od čuvanja vrste – homosekualizam.
Preobraćenjem u homosekualca čuva se od trauma u detinjsvtu, ali napušta homo sapiensa (jer polno opštenje sa istim ne donosi decu). Dinamika između samoodržanja i održanja vrste – gena. Nije uvek crno-belo tako postavljeno u Prirodi, ali to je u ovom konkretnom slučaju opšti poredak i koncept.

Ako iz gornjeg pasusa opšti obrazac i prirodnu zakonitost svedemo na konkretno i zadatu mi temu homoseksualizam – dok smo bili kod mame u stomaku ako je mama bila pod stresom, jer je tata ostavio, ili je pila lekove za pritisak, neurozu, ili joj je tada tata umro ili je bio rat i nemaština, drogirala se i pila, ili smo imali teško rođenje koje smo jedva preživeli… i još sijaset mogućih drugih scenarija, to se mamino emocionalno-psihološko iskustvo ili doživljaji nama – prenosi biohemijskim putem (hormonima i neurotranmiterima) na bebu putem pupčane vrpce i posteljice (placente). Što dugotrajnije – to više vremena menja bebi razvoj i postavljanje početnog nivoa lučenja hormona i neurotransmitera za kasnije u životu.

Znači te rane traume i stres (trauma je memorisan stres) (stres je intenzivna negativna draž) su napravile disbalans i hormonalno-neurotransmitersku podlogu za homoseksualizam.
Dakle, prvi uslov se dobio. U zavisnosti od kasnijih događanja u detinjstvu kad se i dalje formiramo ko ćemo, šta ćemo i kakvi ćemo da budemo, zavisi da li će se razviti homoseksualizam, ili neka druga razorna bolest (tako lekari nazivaju kompenzacije i odstupanja u ponašanju nastale od stresa – bolest) ili ipak neće biti značajnog odstupanja od imanentne ljudske biologije, ljudske prirode i sudbine koju su nam geni i naši preci sa svojim iskustvima u njima dodelili.

Neke od drugih izuzetno razornih, moram upotrebiti tu raširenu terminolgiju, – bolesti, koje se mogu razviti na izmenjenoj našoj biohemijskoj podlozi su dejstvom loših iskustava jako rano u našem životu: manična depresija, šizorenija, paranoja, psihoza. 

Okej, dalje nam se dešava život i van maminog stomaka. Kad se rodimo. I npr ta beba, kasnije devojčica raste i stasava u devojku, ali joj je tata npr alkoholičar, emocionalno hladan i grub, izrazito zahtevan i strog prema njoj…šta će devojčica – može razviti averziju (odbojnost) prema tati, i u svakom muškarcu u životu će nesvesno i simbolično videti tatu. Tako da će je muškarci odbijati, i interesovaće se za devojke, za njen pol. Iako to nije njena biologija, suština, priroda, polna određenost (determinisanost) – to je njena kompenzacija. Nadomešćivanje nedostatka tate. Svaki muškarac je opasnost kao što je tata bio. Svaki muškarac je odbojan kao što je tata bio. Kloniće se zna se kog pola.

Svi mi dok se razvijamo – nastajemo kao biće i organizam, na modelu mame i tate, naših prvih figura u životu. Kako se mama ponašala prema  dečaku, to će biti model i obrazac da taj dečak kad poraste očekuje od svake devojke i žene da se ponaša. Samo osvešćivanje tog obrasca i njegovih reperkusija je oslobađajuće i značajno. Kako se tata pomašao prema devojčici tokomnog odrastanja – na bazi toga će devojčica kad bude devojka očekivati dinamikju odnosa sa muškarcima. Obrazac je davno stvoren – u detinjstvu tokom razvoja i formiranja ličnosti. 

Npr da dečak ima strogu mamu koja ga stalno kontroliše, kritikuje, koja je gruba, hladna i nezinteresovana – dečak dodatno na podlozi izmenjenog balansa hormona usled prenatalnog karaktera traume – može razviti odbojnost prema ženskoj figuri (prema mami, prema devojkama) i psoledično i simbolično – okrenuti se muškarcima.

Nekad može da bude suprotno, da ako devojčica ima odsutnog emocionalno tatu za kojim čezne, koji ipak nije baš bio grub i agresivan, pijan stalno, više ga nije bilo fizički tu, ni emocioalno, da devojčica kad odraste i bude devojka razvije promiskuitet sa momcima. Da u svakom momku vidi tatu. I ima želju da se zbliži. Promiskuitet je simbolično ponašanje i sadašnja i trajna kompenzacija ranih nedostataka (ljubavi i prisustva tate u ovom konkretnom primeru). Ali ako bi taj tata bio grub i odbojan devojčica bi pre razvila inklinacije ka istom polu. Da beži od tate (muškaraca) jer je opasan, i teži devojkama. Ali ako npr tata je devojčicu stalno osporavao, nipodaštavao, kritikovao, devojčica može postatati promiskuittena tražeči potvrdu muškaraca (tate) da vredi kroz seksualni čin, 

Dinamika može biti jako složena, ali sam izneo neke najopštije crte. Da shvatimo obrazac i koncept. Isti princip važi i za žene i za muškarce. 

I okej, na izmenjenoj biohemijskoj podlozi (izmenjen odnos testosterona i estrogena, prolaktina i vazopresina, odnos dopamina i serotonina) se sada napravio i nadogradio psihološki faktor. Sada sa tim u našoj mladosti, sa tim udruženim prenatalnim (pre rođenja) i u detinjstvu faktorima lišavanosti i nedostataka, možemo pretpostaviti da će osoba razviti latentni homoseksualizam sa solidnom verovatnoćom. Potreban je još jedan faktor da homoseksualnost dobije pun zamah – a to je okolina. 

Ako ta osoba odrasta u liberalnom okruženju, gde se podstiče seksualna sloboda i preispitivanje seksualnosti od okoline i prijatelja, u školi, kod komšija koje su slobodne i otvorene, mame i taet koji žive seksualnu revoluciju i oslobođenje stega i religijske indoktrinacije, dogme – onda su svi faktori u opticaju da se slobodno razvije homoseksualizam. Osoba će se bez zadrške i društvene stigme upustiti u svoje latentne homoseksualne sklonosti. I može razviti pun oblik istopolnog opštenja. U suprotnom, ako je društvo rigidno, striktno, puritansko, osoba se može osećati čudno, krivo i postiđeno, nelagodno…i može sprezati i večno držati u sebi svoje fantazije i sklonosti. 

U prethodnom tekstu jedna o većih vrednosti je ne samo znanje o temi i informacije koje sam plasirao, nego što sam tako zamršenu dinamiku  i složen koncept uspeo nadam se da pojednostavljeno prikažem, a da ostane sve kao verodostojna istina.