Nenad Petrović

Većina nas je čula za neurotransmiter oksitocin. Oksitocin reguliše i kontoliše značajan broj dešavanja kod čoveka. 

Oksitocin nemaju niže vrste, po evolucionoj lestvici, životi nastali mnogo pre čoveka. Kornjače, zmije, gušteri i krokodili nemaju anatomski, ne poseduju deo nervnog sistema koji treba da izaziva lučenje oksitocina. Oksitocin je karakterističan za najviše oblike života koji su nastali poslednji u evoluciji. 

Kako su se vrste usložavale vremenom, tako su se usložavali i nervni sistem i neurotransmiteri.

X kranijalni nerv kod čoveka koji izlazi, znamo iz anatomije čoveka, iz moždanog stabla se drugačije naziva vagus nerv. Vagus nerv se sastoji iz dorzalnog dela i ventralnog. Dorzalni deo prvi nastao u evoluciji homo sapiens vrste (filogeneza) i nas pojedinaca (ontogeneza) reguliše primitivnije i drevnije ponašanje kod nas ljudi. Dok ventralni deo vagus nerva, nastao kasnije u našoj ličnoj evoluciji i evoluciji čovečanstva, reguliše složenija ponašanja. 

Kad smo u društvu i kad imamo dobro razvijene socijalne veštine, i potpuno prirodno nam je da smo sa ljudima i u gomili, nama je dobro regulisan oksitocin.

Kad smo izolovani, usamljeni i nesnađeni u društvu nama je loše regulisan oksitocin. Oksitocin se luči prilikom društvenih aktivnosti. I kad imamo poverenje. Oksitocin se luči kad se dodirujemo i gledamo u oči. 

Ljudi kojima je dodir i gledanje u oči problem su sa neoptimizovanim lučenjem oksitocina. Ljudi koji su nepoverljivi su takođe sa niskim i neoptimizovanim nivoima oksitocina. 

Oksitocin osim ponašanja u društvu ima ulogu u ljubavi. Ljudi koji ne znaju da vole (da, to treba znati, ljubav je veština i biološki kapacitet potreban za život) imaju niske nivoe oksitocina. Ljubav traži ponašanja koja luče oksitocin: dodir, poverenje, gledanje u oči, relaksiranost i umirenost. Onaj ko to ne radi dobro i ne poznaje dobro te oblike ponašanja je u deficitu sa oksitocinom, kog neki zovu i hormon ljubavi.

Oksitocin igra ulogu i u seksu. Osoba sa uravnoteženim i optimlnim nivoom oksitocina će voditi ljubav, uživati natenane, sa puno dodira i pogleda, opušteno i mirno…jer joj je nervni sistem optimalno regulisan i umiren, što se ogleda između ostalog i prema nivou lučenja oksitocina. Ta osoba je voljena, priznata, željena. Sada i u detinjstvu.

S druge strane osoba koja ima seks ili da kažemo preciznije i razumljivije narodu, osoba koja se samo jebe, ne vodi ljubav – je uskraćena za optimalne nivoe oksitocina. Ta osoba ne voli i nema poverenje. Oseća se ugroženo i pomalo nelagodno. Uznemireno. Nervni sistem te osobe je baždaren za preživljavanje, ne za opušteno uživanje i lagano življenje. To se ogleda i u seksu tj vođenju ljubavi. 

Osoba koja ima niske i neoptimalne nivoe oksitocina ima i drugačije “naštimovane” reproduktivne organe. Muškarcu je teže da održi erekciju i često ima prevremene ili otežane ejakulacije. Žena otežano doživljava cervikalni orgazam. 

Takođe žene koje imaju manjak oksitocina teže se porode. Jer kontrakcije materice tj trudove kontroliše oksitocin. Teže i sporije se otvore. Te žena teže istisne bebu iz sebe. Često se porađaju indukovano. Ili carskim rezom. 

Ljudi sa dijagonozom autizma imaju niske nivoe oksitocina. A to podrazumeva da su nepoverljivi, da ne mogu da održe pogled oči u oči. I da su usmereni na sebe (auto, autizam), a loši u društvu, grupi i bez socijalnih veština. Autistični ljudi su nevoljeni i ugroženi. Od psiholoških faktora imaju lično uverenej i doživlja sebe da ne vrede i da su loši, da su nebitni. Beznačajni.

A sada možda najbitniji pasus ovog teksta. Zašto neki ljudi imaju neoptimizovane nivoe oskitocina i time posledično sve što sam gore nabrajao? Koji je uzrok niskog oksitocina? Nemanje ljubavi u detinjstvu.

Naš formativan period je kad se razvijamo od začeća pa preko rođenja do detinjstva. Tada se formiramo. I tada nam se uspostavljaju nivoi svih neurotransmitera pa i oksitocina. I ako nismo voljeni u tom ključnom periodu nama su trajno disbalansirani nivoi oksitocina. Ako nas nisu hvalili, nisu dodirivali, ako smo u porodici i okruženju bili ugroženi, nerelaksirani, mi smo se za takav život ne samo psihološki u budućnosti predodredili, nego i biohemijski tj našim nivoima neurotransmiterima. 

Znači kako se naši roditelji prema nama ponašaju tako nam se uspostave nivoi lučenja oksitocina za ceo život. A pošto oksitocin reguliše mnogbrojna ponašanja koja sam gore navodio to znači da su nam roditelji svojim ponašanjem napravi verovatan scenario za život.

Naš nivo oksitocina u sadašnjosti je reakcija na ponašanje roditelja u detinjstvu. 

Što kad malo preradimo i sublimiramo znači: 

Da su nas roditelji voleli ne bi neko sa tolikom verovatnoćom oboleo od autizma. Da su nas voleli žene bi se lakše porađale. Da su nas voleli vodili bismo ljubav, a ne jebali se. Da su nas voleli bilo bi nam prirodno da smo u grupi i imali bismo razvijenije socijalne veštine. Da su nas voleli roditelji mogli bismo lako da se gledamo sa nekim u oči i da imamo poverenje. Da roditelji bolje vole svoje devojčice, porodilišta ne bi bila puna teško rođenih beba uz lidokain i casrki rez ili sa indukovanim trudovima mame.

Bez ljubavi u detinjstvu čovek teži regresiji po ponašanju u primitinije oblike života koji anatomski ne poseduju ventralni deo vagusa, i time nemaju lučenje oksitocina. 

Oksitocin toliko toga reguliše u ljudskom ponašanju i deo je rest and digest rada nervnog sistema. 

Neka opšta poruka i preporuka i univerzalna vrednost je što i kažu Biblija, filozofske knjige i filozofi (koji vrede), knjige iz psihologije i nauke, poezija i haiđini, jogini i tantre telesno orijentisani terapeuti i glumci u ljubavnim filmovima – volite se više.