Nisam pogrešio u naslovu. I nije senzacionalistička izjava a la Blic i Kurir novinarstvo. I nije oksimoron ili kontradiktornost. To je teza koju ću da obrazložim. A tekst iz ovog članka je razrađivanje teze iz naslova. A značaj i implikacije ovakve postavke za sebe govore same.
Postoji ta teza koja se tek ponegde kao bojažljivo provlači u nekim krugovima da je kancer, kao i svaka druga bolest ultimativni pokušaj organizma da opstane i da se očuva. Da je ono što mi nazivamo bolest – zapravo adaptacija organizma na tekuće stresne okolnosti ili prošle traumatične okolnosti.
Kao što su depresija, neuroza, psihoza, dijabetes… adaptacija organizma na stres i pokušaj izmenjenog funksionisnja u štetnim, opasnim, stresnim okolnostima, tako je i kancer na istom principu. Dakle, ono što mi nazivamo bolestima je zapravo trajna adaptacija organizma u pokušaju da opstane u tom izmenjenog režimu rada.
Kako je kancer pokušaj organizma da se odbrani od stresa i trauma?
Stres je negativna intenzivna draž. Trauma je memorisana u telu (u svesno ili nesvesno) ta negativna intenzivna draž tj stres. Trauma je memorisan stres.
Kad naš organizam nije u stanju da obradi i preradi sve dolazeće trenutne i iz detinjstva sačuvane emocije, traume, raspoloženja i stres, jer nemamo dovoljno razvijen emocionalni stil tj način obrađivanja i regulisanja emocija, raspoloženja ili jednostavno se previše toga intezivnog i lošeg dešava za naše kapacitete… tada organizam mora da uključi alternativno rešenje življenja i opstanka B.
Obrađivanje, prerađivanje i regulisanje emocija, stresa i trauma je kad smo u stanju da ih isplačemo, da smo u stanju da ih zadržimo na kratko vreme pa odloženo reagujemo, da možemo da ih kontrolišemo, osvestimo, sublimiramo ili potisnemo na kratko, da smo u stanju da ih prepoznamo i rešimo na adekvatan način primeren situaciji, da prepoznamo nadolazeće trigere od kojih se sklanjamo… To se naziva emocionalni stil. I sa tim se ne rađamo, emocionalni stil gradimo tokom života. Ili neko ko je imao sreće veliki deo toga mu kao detetu instaliraju roditelji dok ga odgajaju i vaspitavaju.
Kad nekome taj emocionalni stil nije dovljno razvijen ili jednostavno ima previše što u sadašnjosti što u prošlosti (detinjstvu) akumuliranih intenzivnih draži, organizam se prešaltava na B modus operandi i modus vivendi. A to je da sve to sa čim se naša psiha i naš nervni sistem nisu uspeli da se izbore, organizam lokalizuje i somatizuje.
Somatizuje – psiha prepusti telu.
Lokalizuje – ode u jedan organ ili tkivo.
I onda se tu nataloži tj akumulira i uskladišti. Da bi psihi ostavio što više prostora za funkcionalnost.
I to kada organizam skupi fizički na jedno mesto (u jedan organ ili u jedno tkivo) te neprerađene i akumulirane emocije, traume, raspoloženja da olakša psihi funkcionisanje – mi to mesto nazivamo tumor (benigni ili maligni). Znači kad psiha nije uspela da sve preradi i integriše u sistem, pa je predala telu (somatizovala se trauma i stres) da se bavi time – mi to zovemo tumor, kancer.
I to je evolutivni mehanizam odbrane koji isto potpada pod osnovno načelo evolucije i zakona opstanka: da sve što nam se dešava, sve promene, adaptacije, prilagođavanja koje naš organzam napravi su u funkciji opstanka i očuvanja prvp nas samih (nagon za samoodržanjem) pa odatle izvedeno i očuvanjem vrste (seksualni nagon). Znači naš organizam ima u sebi neku drevnu mudrost instaliranu i inkorporiranu koja mu nalaže da pokuša da se spasi i opstane tako što neprerađene emotivne sadržaje, traume i raspoloženja lokalizuje (odloži po strani) da bi napravio čistinu i prostor psihi da operiše i manevriše dalje i obavlja neometano šta je potrebno za život. Ako to sve rezonujemo kako sam hteo da prikažem, sve navodi da je kancer tu u pokušaju da nas spasi. Kancer kao alternativno i ultimativno (krajnje) rešenje organizma za borbu protvi stresa, trauma, intenziteta neprerađenih i neobrađenih emotivnih i emocionalnih sadržaja.
A onda ako traume i naleti stresa ne posustaju, ti džepići (ti tumori) koji su učaurili neprerađene emocije, stres i traume – može se desiti da pod silinom naleta trauma i stresa tumor koji je skladištio ta loša raspoloženja i neprerađene emocije – eksplodira, pukne i razlije svoj sadržaj po okolini. Mi to zovemo metastaza. Kancer koji se proširio u okolinu.
Pošto limfni sistem čisti i raznosi otpad iz organizma kroz svoj sistem limfnih sudova i čvorova, on isto tako razvozi ćelije tumora koji je pukao i razlio se u okolna tkiva i organe. I kad zahvati veliki deo organizma opstanak je ugrožen i znamo na šta mislim.
I tako je kancer poslednji pokušaj našeg organizma da se izbori sa tegobama.
Nisam se u tekstu bavio biohemijskim ili genetskim mehanizmima kancera. Niti fiziologijom kancera. Niti znam tačne biohemijske ili fiziološke ili genetske mehanizme kako emocija i neprerađeni taj emotivni naboj, te skupljene negativne intenzivne draži – prelaze u telo i postaju kancer. Ali obrazac definitvino postoji.
Kancer nije genetska bolest, u smislu da smo to nasledili od roditelja i sudbina nam je da ćemo zato umreti od kancera. I to bolest je uslovno rečeno i prema terminologiji mejnstrim savremene medicine. Geni su samo predispozicija koja nam je data i koja ne mora da se razvije. Razviće se ta genetska predispozicija samo u određenim okolnostima življenja koje mogu da podstaknu aktivaciju ili pasivizaciju gena. Ili fizički oštete gen.
Pošto je genetika u nekoj meri neistražena i dalje misterija, naučnici kad nešto ne znaju imaju rešenje – to je genetski. I sve što oni ne znaju je upravo u tom opsegu gde genetika nije dovoljno zašla i isražila nepoznato.
Kancer utiče na gene i kancer se može posmatrati između ostalih uglova (psihologija, fiziologija, biologija…) i kroz genetiku. Ali kancer nije samo genetika. Već su promene na genima deo kancera. Ne sam uzrok kancera. Kancer zahteva sistemski pogled, a ne lokalizovani i specijalizovani. Kancer je širok spektar promena (fiziološke, Ph, psihološke, biološke, genetske…) kao odgovor na nekad uži, nekad širi spektar uzroka.
U gornjem tekstu sam se bavio onim što je do nas i na šta mi možemo da utičemo od naših unutrašnjih faktora za izazivanje kancera – naše emotivno stanje. U gornjem tekstu se nisam bavio uzrocima kancera koji mogu nastati spoljašnim faktorim kao zračenja i fizička oštećenja genetskog materijala. Nisam se bavio zagađenim vazduhom i vodom. Ishranom. Ili mehaničkim oštećenjima benignih tumora koji prerastaju potom u maligne. I verujem da svi ti uzroci i manifestacije kancera su ukupno u manjem postotku nego ovi nastali iz unutrašnjih stanja neprerađenih emocija, raspoloženja, stresova i trauma.
Još jedna indikativna stvar i uz kancer širi odgovor organizma na neprocesuirane i neprerađene i vremenom akumulirane i inkubirane traume i stres su i – loše emocije i raspoloženje: jed i zajedljivost, mrzovolja i neraspoloženje, nervoza i razdražljivost, beznađe, mrskost ravnodušnost, drskost i bezobzirnost.
To su sve negativne emocije koje su posledica tj efekat na te neprerađene, neprocesuirane i neiskazane emocije, traume, stanja i raspoloženja.
Drugačije rečeno – naš organizam kad ne može da se izbori sa tim neprocesuiranim i neprerađenim emocijama, traumama, nemirima i stresovima, osim što može da pounutri i lokalizuje u neki organ ili tkivo (tumor, kancer), veoma često, zapravo mislim uvek je opšte stanje čoveka i duha da je tako nekako mrzovoljan, drzak, oštar, bezobziran, beznadežan, zajedljiv, u nemiru i neispunjen, nije okej sam sa sobom zlokoban…
I osim kancera bude i taj psihološki spektar emocija i raspoloženja kao posledica i reakcija, ukoliko nosimo sa sobom veliki tovar trauma i stresova koje nismo znali i bili sposobni da obradimo i integrišemo u sistem, nego ih ostavili da naprave kancer lokalno ili odu u izmenejno stanje duha i svesti – opšti nemir i stalno nerasploženje.
Gornji tekst je šta sam mogao da dam svoje najbolje da dopirnesem temi kancera, spoznavanju, otkrivanju i jednom drugačijem i ne baš svakidašnjem pogledu na kancer i prateće stvari. Moji neki bliski rođaci završili život uz kancer i pomalo imam lični motiv dsa istražujem temu iz drugog ugla.
Ko vidi širinu i vrednost onoga šta sam izneo, nastaviće da izučava dalje na tu temu i možda predloži neko rešenje široko primenljivo.
*pošto mi je neki manji broj ljudi stavio zamerku da sam paušalan, proizvoljan, da generalizujem, pojednostavljujem, moram da kažem da vrednost ovog teksta između ostalog što nudi drugačiji ugao gledanja, treba da bude i to što sam jednostavnim rečnikom objasnio zamršene koncepte i mehanizme kancera. I možda ne deluje naučno i ozbiljmo, ali upravo je to vrednost koju nudim, jer je za širi spektar čitalaca prikazano i ne favorizuje terminologijom određen tip profesionalaca ili akademsku zajednicu. Pojednostavljivanja i generalizacije sam koristio da bih tekst učinio lako shvatljivim, ali svakako sam ostao u domenu nekih naučnih teza i istinosti. I to je samo velika prednost, a ne manjkavost, taj izlazak i akademskog načina obraćanja.
U naučnom metodu (empirizam, pozitivizam i analitička filozofija) izvođenja sudova i konkluzija to generalizovanje je zapravo indukcija kad od pojedinačnih primera i navoda se transponuje teza na opštiji nivo i pravi paradigma tj zakonitost. A to moje pojednostavljivanje je zapravo pokušaj svođenja na aksiome za tautologije.
Leave a comment