Nenad Petrović

U nastavku ću da dam moje viđenje na gore u naslovu postavljenu temu. Razradiću u obrazložiti u toj meri da bude jasno čitaocu moje gledište.

Čovek se ne ponaša u grupi kao kad je sam u istoj situaciji. To svi znamo što iz ličnog života, ili što smo čuli ili načuli o tome po medijima ili čitali po knjigama.

Nekad si u nekim grupama svojevoljno, nekad ti život namesti.

Kad si deo grupe, privremeno ili trajno, tvoje ponašanje se blago ili mnogo promeni i usklađuje se sa grupom. Kao da se pravi neka kompenzacija – odstupaš od sebe po ponašanju, integritetu i identitetu, a zauzvrat si prihvaćen u grupu. 

To je psihologija mase i ta biološko-sociološka zakonitost je uočljiva u svakoj grupi i u svakom obliku postojanja grupe.

Ako si zaposlen u kolektivu i u kancelariji si sa 10 kolega, ti malo odstupiš od svoje autentičnosti, prirodnog Ja i prirodnog ponašanja da bi zauzvrat bio podoban član grupe, prihvaćen i vrednovan. Zato se većina ljudi sa posla vraća iscrpljena i ispijena, beživotna i bezvoljna – jer tamo žive tuđ život, ne svoj. Žive šta se od njih očekuje ili šta oni misle da se očekuje. I ta neprirodnost da si sebe prodao tj izgubio da bi prihvaćen bio na poslu od kolega, grupe je tako teška i nesnosna da ti organizam prijavljuje to kroz razlčite oblike disfunkcionalnosti – umor, bezvoljnost, nemotivisnost, bolest, zasićenost, nemogućnost uživanja… Biti neko drugi, neko ko nisi. Ako ne pripadaš grupi i nije ti mesto tu, to ćeš sam shvatiti ili će ti neko kazati/pokazati iz te grupe. Ne mora eksplicitno i direktno, može i posredno i implicitno.

Svaka grupa ima svoja pravila i pisane ili nepisane, kazane ili prećutane vrednosti, s kojima se grupa identifikuje i prema njima ponaša.

Ako si vojnik ili policajac, od tebe se traži da deliš vrednosti grupe tj kolektiva i da zastupaš u ponašanju i delovanju zajedništvo i unutrašnji poredak. A to podrazumeva da izgubiš svoje razmišljanje i identitet, i svoj način gledanja na stvari, i da se u totalu i bespogovorno povinuješ interesima grupe ili u najmanju ruku da se ponašaš kako se od tebe očekuje. 

To znači da ne preispituješ tuđe odluke i vrednosti autoriteta (starešina) koji su po striktnoj hijerarhiji činova nadređeni. Već da izvršavaš naređeno. Naređeno, ne kazano ili sugerisano. Da bi se tako ponašao, moraš da ukineš ego i svoje autentično, vlastito biće i uskladiš se sa homogenošću grupe. To većina ljudi tj pripadnika policije i vojske pretpostavljam ne radi svojevoljno, već u nekoj meri je to posledica zastrašivanja. Zastrašivanja od nadređenih, implicitnog i prećutanog zastrašivanja među kolegama…Ili eksterno kod kuće od porodice gde bi svi rekli evo vratio se, nije ni za jedan posao, ili ako odem iz službe vojske, policije, nećemo imati para da prežvimo. Tu sam jer moram. Okreni-obrni nisu tamo svojevoljno i kičma im s savija zato. Ukinuli svu svoju glavu, pod kamuflažom reda i poretka koji je potreban za bezbednost.

S druge strane, zamislite nivo mazohizma, nemanja izraženog ja, manjkavost karaktera i prepuštenosti životu ako je neko svojevoljno i iz ličnih ubeđenja pristupio tim grupama. Došao je da mu drugi napune glavu vrednostima, jer svoja nije imao ili ih je preinačio. Došao je da trenira nasilje, da ga karakterno degradiraju… da se držim priče o grupama, a ne zov divljine.

Ako si član tog tipa grupa, zastrašivanje i pritisak su obavezni, jer na tome te grupe počivaju. Plašićeš se da te odstrane iz grupe pa ćeš se identifikovati sa grupom i ponašati se kako ti se nameće. Sve u svemu znači da si u većoj ili manjoj meri odustao od sebe da bi te grupa prihvatila. 

Iako zakon nalaže da je okej ne poslušati naređenje starešine ako je protivzakonsko, već uraditi kako zakon nalaže – znamo da se to u praksi ne dešava i da svi pripadnici tih grupa se ponašaju prema naređenju, a ne prema zakonu. Jer veći je strah i pritisak trenutni i opipljiv od starešine i izopštavanja iz grupe, nego od zakona koji je dalek i selektivno primenljiv u praksi.

Ako ideš u školu, to je isto grupa koja ima svoja pravila ponašanja i svoje vrednosti. I isto se od tebe očekuje da sprežeš svoju prirodnost i da se poviunuješ pravilima grupe. Da igraš po njihovim pravilima inače – paljba, prokazan kao nestašan, svojeglav, nemiran, ne prati pravila, loše vladanje i neprilagođenost…

Za moje gledište ko je u školi kao stranac i neprirodno mu je – taj mora da ima u sebi bar neke elemente očuvane zdrave ličnosti i nezauzdane, nespregnute iskonske prirode i biologije. Jer škola nam traži da smo mirni u klupi, a naša biologija nam traži da se krećemo. Škola nam traži da slušamo autoritete, život nam traži da mi budemo autoritet. Sami sebi, svojoj porodici, deci, kolegama na poslu. U školi te uče da slediš pravila. Da su Tesla i Ajnštajn sledili pravila i norme, ne bi bilo Teorije relativiteta i struje. A ni sadašnje civilizacije. Ali ih je bolelo uvo i radili su šta su hteli. Bili originalni i autentični i sledili svoj jak samostalan i nezavisan duh i nagon za samoodržanjem i autentičnošću. Cena toga je bila da ih zovu ludi naučnici, ali i nije neka uvreda kad to pričaju oni koji slede pravila po školama, firmama, koji slušaju šefove i direktore, učitelje…

Ko je dobar u školi je samo dobar u školi. I to nema nikave veze da će biti dobar kasnije u životu, biznisu, uspešan roditelj ili komšija. Znamo svi iz prakse da retko su najbolji đaci i odlikaši po našim odeljenjima bili tako izvrsni kasnije u životu. Pogledajte i vi vaše odeljenje iz osnovne ili srednje gde su šta su danas i kakvi su u školi bili. 
Biti dobar u školi đak, znači samo to – biti dobar đak. I implicitno znači da su te ukrotili i da si bio sposoban (svojevoljno ili ne) da slediš nametnuta pravila. Svojeglava deca to ne uspevaju. Dobar školi đak samo dobro sledi tuđa pravila. To i nije neka uloga u životu. Složičete se, zar ne?! Ali ako ne slediš tuđe smernice i živiš svoje, onda možda i napraviš svoja pravila kao Tesla i Ajnštajn. I sad ih sledde i izučavaju drugi. Da li pratiš trendove ili ih postavljaš. Priča je realna, i sa velikim reperkusijama i eventualnim posledicama, kako individualno-ontološki za pojedinca, tako i sociološki za društvo i civilizaciju.

Ti moraš da odstupiš od sebe, svog identiteta i svoje prirodnosti i autentičnosti da bi u školi bio dobar i deo grupe.

Ko za klinac, od nas škole traže da se takmičimo ocenama sa drugom decom, a znamo da ocena nije merilo znanja. Od nas škole ne traže da sarađujemo sa drugom decom. Ne traže kreativna rešenja, traže  poslušne građane. Dakle, škole nas uče veštine koje i nisu nešto značajne za život. Uče nas da slušamo autoritete – nastavnike. Ko i svaka grupe što radi. Vojska i policija slušaju svoje starešine.

Škola ti traži da nemaš originalna rešenja, nego da su tačni odgovori oni iz knjiga i time kanališu i usmeravaju svaki eventualni vid originalnosti, radoznalosti i genijalnosti da se sistematizuje i prepusti mediokritetima grupe. Da se uguši. Jer taj školski program je napravljen za prosečnu decu tog uzrasta da napravi prosečnog građanina, tj pre radnika za tržište rada, nego građanina.

Jer vlasncima, predstavnicima i nosiocima svih sistema, ne treba neko ko razmišlja, već neko ko sluša njihova naređenja i sprovodi njihove namere spakovane u zakone, školske programe, hijerarhije, pravila i norme ponašanja…

Ako si deo grupe npr neke nacije. Ti pripadaš nekoj naciji ili državi i odstupio si u neku ruku od sebe od nekih svojih možda bioloških težnji da bi bio deo te nacionalne grupe. Ta pripadnost nacionalosti je tako duboko ukorenjena u civilizaciju da čovek više i ne može da se jasno seti svoje iskonske prirode izražene pripadnosti grupama i tendencije već je od rođenja indoktriniran da bude deo nacije i različih grupa. Ne uzima se u obzir, ni u razmatranje život van svih pravila, po svome. Po biologiji i prirodi.

Grupisanja ljudi nastaju i kao posledica ugroženosti od drugih grupa. I kao veća sposobost preživljavanja i opstajanja.

Ali za naciju i nacionlost treba da imamo u svesti da je od Napoleona, što je novija istorija, krenulo proklamovanje nacije i nacionalizma na tako dramatičnom nivou i intenzivno. Jer je on tako mobilsao vojsku, mlade Francuze za vojne pohode. Izazivao im je nacionalni sentiment “idemo da ratujemo za Francusku, za Republiku, za nas”. Do tada su ljudi kroz istoriju najčeće ratovali iz drugih pobuda i težnji. Veliki broj njih je odlazio u ratove da bih zaštitio svoju kuću i okućnicu. A ne naciju i državu da štiti.


Pa šta je onda alternativa? Šta ja nudim kao rešenje, ako ovo ne valja? Nisam valjda samo još jedan u nizu od likova koji zapažaju i ocenjuju stanje, a ne nude rešenja?!

Pa ko zna, možda sam taj zaista. Ili potisnuti idealista i utopista. Jer bi previše bilo da ponudim anarhiju. I anarhija koja ne vodi regresivno-primitivne oblike postojanja civilizacije ili u haos. Anarhija je samo bezvlašće, nema zvaničnih autoriteta koji vladaju, već se građani sami organizuju, sami uređuju i delegiraju neformalne članove po hijerarhijskoj strukturi i poslove. Pitanje koncentracije velike moći i novca (oligarhija i plutokratija) i time potencijalne zloupotrebe i korupcije i nepotizma bi tako bilo rešeno. Mislim da čoveku nije imanentno da bude u anarhiji. Čovek traži nesvesno i po instinktu preživljavanja da se sakrije iza grupe, da bude bezbedan u masi, makar odstupio od sebe i svoje prirode.

Čovek taži čopor da ga zaštiti. Jer bolje je biti bezbedan u grupi nego ugrožen, ali svoj, autentičan i sam protiv svih. Čovek traži bezbednost više nego da bude ono šta jeste. 

Ljudi će se udruživati u grupe zauvek iako ponekad naše mesto u grupi nije ono što želimo i pomalo odstupamo od sebe, jer smo tako biološki programirani. I to je činjenica i istina.