Nenad Petrović

Želim da dam moje viđenje, moju perspektivu i moje spekulacije zasnovane na znanju, informacijama i zdravoj logici o značajnom aspektu ličnosti izrazito kreativnih i uspešnih ljudi, koji su svi oni posedovali.

Neki ljudi su sa svojim znanjem, teorijama, otkrićima i patentima, baš gurnuli čovečanstvo u dalje, brže, bolje, efikasnije. U napredak, u novo i u sledeću etapu razvoja. Ti ljudi su pomerili granice. A neki od njih su: Ajnštajn, Njutn i Leonardo da Vinči. Svet posle njih nije isti. Totalno su pretumbali i redefinisali perspektivu ne samo intelektualne elite svog vremena, već su zahvatili i najširu masu ljudi, a njihove teorije, znanja i otkrića su ušli u udžbenike po školama da ih novi naraštaji izučavaju. I to je sa razlogom.

Svi oni (ali i drugi veoma originalni i autentični stvaraoci, misioci i uspešni ljudi svakog doba) su imali neke slične i zajedničke osobine (odlike). To su delovi Imposter sindroma ili Imposter sindrom u punom opsegu. Šta je to Imposter sindrom?

Kad pričamo o Imposteru kod ljudi koji su promenili svet i čovečanstvo, Imposter sindrom (neki ga nazivaju i sindrom varalice) je psihološki fenomen kad si ti veoma uspešan, kompetentan, kad znaš i ide ti, a zapravo sumnjaš u sebe i svoj uspeh, u svoju kompetentnost i sposobnost. Kad si ubeđen da tvoja dostignuća i uspeh su malo sreća, malo nezasluženi; malo si ti varao, malo okolnosti koje su te zadesile, a druge nisu. Ti si ubeđen da si varalica i miljenik sudbine, ti si perfekcionista i pedantni detaljista. Svi su odgovorni za tvoj uspeh i znanje, ali ne i ti sam. Ujedno si izuzetno vredan i radan, posvećen i inteligentan, predan, perzistentan i konzistentan u istrajavanju sprovođenja cilja i saznavanja, učenja i shvatanja… 

Leonardo da Vinči, Albert Ajnštajn i Isak Njutn su sva trojica imali fin broj elemenata Imposter sindroma u svojoj ličnosti. Neki delovi su bili izraženi više, a neki manje. Sva trojica su bili inteligentni, sposobni u poljima koja su istražvalli. Bili su vredni, posvećeni i predani istraživači. I njihova otkrića su promenila čovečanstvo. Ali su sva trojica u manjoj ili većoj meri mislili tj preciznije osećali da nisu oni ništa posebno. Eto tako je, čak da su i miljenici sreće i sudbine.

Ajnštajn je rekao, kad su ga pitali o inteligenciji i kako je došao do otkrića Teorije relativiteta, zašto to nije neko drugi shvatio, nego baš on, da on nije ništa pametniji od drugih, nego se samo duže bavi problemima.

Verovatno je to istina šta je rekao, ali je ujedno u toj rečenici i jako suptilan i perfidan, preko svakog nivoa eufemizma (u skladu sa njegovom inteligencijom) izražen osećaj da ne vredi. Nije to samo skromnost, nije učtivost ili kurtoazija, nije ni objektivnost ni realističnost. To je sofisticiran i inteligentan način da saopšti da on nije ništa vredniji od drugih, da je kao svi, da je eto tek tako jer se duže bavio problemima (kosmosa) smislio i shvatio Teoriju relativnosti. Inače je kao svi mi. Iza toga stoji loš osećaj o sebi. Loše viđenje sebe, loša percepcija sebe. Što je jedan od leitmotiva i centralnih aspekata u Imposter sindromu. Ali i u autizmu.

Da je Ajnštajn sebe percipirao loše, možemo da pretpostavimo i po tome što je verovatno imao Aspergerov sindrom, tj najlakši oblik autizma. Autizam je uvršten u šifrarnik bolesti i stanja tek desetak godina nakon Ajnštajnove smrti, ali oni koji su Ajnštajna izučavali posthumno su rekli da je verovatno imao Aspergerov sindrom, što je najblaži oblik autizma.

Znamo da Ajnštajn nije progovorio do svoje treće godine. pa su ga roditelji vodili po lekarima, jer su bili zabrinuti. Da tako dugo ne progovori je jedan od značajnih indikatora da se možda govori o autizmu. Svi koji su izučavali autizam ili čitali malo više o tome verovatno znaju da je glavna i jedina zajednička karakteristika svih oblika autizma od najlakšeg oblika do najtežeg – da onaj ko ima autizam sebe ne voli, da o sebi misli loše. Da sebe loše doživljava i percepira. Znači psihološki činilac.

I tu smo. Glavni aspekt autizma da autistični o sebi misle loše je isto tako indikator i simptom Imposter sindroma. Znači autizam i Imposter sindrom imaju neki zajednički element, koji se preklapa i nalazi u oba stanja – da nemaju dovoljno dobro mišljenje o sebi. Ili u više slučajeva sebe loše doživljavaju kao bezvredne do nedovljno vredne.

Ista priča je sa Leonadrom da Vinčijem i Isakom Njutnom. Mnogo puta citirane reči Leonarda koje je izgovorio i zapisao pred kraj života da je obrukao i izneverio čovečanstvo, da nije ništa uradio što se “od njega očekivalo” (ko je šta od njega očekivao da uradi?!…doći ćemo do toga). Je l’ to moguće da je rekao, je l’ moguće da on koji je čovečanstu doprineo najviše i u toliko aspekata života, da on kaže da je uradio – ništa?! Moguće je, ali… kao što rekoh to je Imposter sindrom, da misliš da si “varalica”, da si srećom uspešan, da si nedovoljno uspešan iako rezlutati pokazuju suprotno, da su te okolnosti pogurale, da si perfekcionista, predan, radan i posvećen, inteligentan, da ti pripada više zasluga nego što zaslužuješ za svoj rad…Ako je neko po ceo dan radio to su bili Ajnštajn, Leonardo i Njutn. 

Njutn isto je imao Imposter sindrom (ali i još složeniju i zamršeniju dinamiku ličnosti), preterano radio, u nekim fazama života po 18 sati dnevno je pisao, čitao, učio i istraživao. Samo spavanje i rad. To mu je bio život. Usput smislio diferencijale, integrale i otkrio zakone gravitacije. I on je bio vučen i guran tim motivom i uzrokom da nije dovoljno dobar, da je loš, da mora da što više uradi, da ide u detalje i perfekcionizam… On je jurio nešto što niko nije imao, on se nije takmičio kao većina ljudi sa savremenicima, sa komšijama, sa kolegama na poslu i vršnjacima. On je sebi lestvicu postavio visoko i jurio bogolikost Isusa (priča se da je zato i ostao čedan i nevin ceo život jer se ugledao na Isusa kao ideal). A jurio je zamišljen ideal Isusa da dostigne s nekim razlogom. Fiziku, mehaniku i optiku je usput proučavao, inače se u najvećoj meri bavio Alhemijom i proučavanjem biblijskih spisa. Da bi najzad bio vredan, da bi najzad dobio priznanje. Dok su se drugi takmičili međusobno, njegov cilj (ne baš takmac) je bio Isus. 

Ali ako malo ćitamo o Njutnu kakav je kao dečak bio, odbacivan od majke, od očuha posle, rodio se prevremeno, izrazito povučen i nesiguran, toliko zamuckivao da mu je bilo teško da se sporazumeva sa ljudima. Majka ga je htela da se vrati na imanje sa fakulteta i da obrađuje zemlju, pa ga izbacila iz kuće, stalno kritikovala, mladi Isak hteo da zapali porodičnu kuću…to i još neke druge stvari govore da on o sebi nije lepo mislio, što je znamo glavna karakteristika Imposter sindroma. Ali je to ujedno i reakcija na (ne) roditelje u njegovom detinsjtvu. Bezvredan je svako od nas (pa i Njutn) samo kome roditelji nametnu to osećanje i raspoloženje stalnim zakeranjem, kritikovanjem, detaljisanjem, traženjem discipline i odgovornosti prerano dok smo mala deca u haosu i igri.

Ako u najjednostanije, ali da ostane istinito, sažmemo Imposter sindrom – to je psiholočki fenomen u kom sebe percipiraš loše, pa to pokušavaš nesvesno da kompenzuješ i popraviš tako što si radan, vredan, predan, posvećen detaljista i perfekcionista, a na to možda i inteligentan i istrajan, vredan i brzo učiš – i ti si se opremio za uspeh u životu. Za velike domete. Koje ćeš lakše i sa većom verovatnoćom ostvariti nego “običan” ili “prosečan”. Zavisi malo i od okolnosti materijalnih kasnije i u kom si društvu se kretao. Ali bez elemenata Impostera nema ništa.

To je pozadinska i suštinska dinamika Imposter sindroma. Ali kako i kad je formirana takva dinamika ličnosti?

Kao što znamo, pisao sam pre na ovom blogu neke osnovne stvari o tome, da smo mi zapravo samo reakcija na naše detinjstvo. Naša sadašnja ličnost je reakcija na formativni period.

To mu dođe, ako se pridržavamo i dalje tog psihološkog zakona i obrasca delovanja, da je Imposter sindrom kao deo naše ličnosti zapravo reakcija na naše detinjstvo (formativni period). Naša sadašnjost je reakcija na našu prošlost. Ili drugim rečima: ličnost je reakcija na formativni period (detinjstvo).

U takvoj konstelaciji i sa tim saznanjima, ako ih primenimo konkretno na ličnost Leonarda da Vinčija, Njutna i Ajnštajna, veoma lako možemo da pretpostavimo kako su se njihovi roditelji ponašali prema njima ili kako se nisu ponašali, a trebali su se ponašati.

Leonardno je rekao da nije ispunio očekivanja čovečanstva. Naravno, sa velikom verovatnoćom, znajući psihologiju i mehanizme projekcije, možemo da pretpostavimo da je Leonardo čovečanstvo poistovetio sa ocem ili majkom (neko od njih je bio prezahtevan i kritičar) i otuda je Leonardo stvorio u ličnosti i ponašanju da bude perfekcionista i detaljista, samo-kritičar sa nekim nametnutim očekivanjima. Nije čovečanstvo od njega ništa očekivalo, nego majka. I celo impozantno stvaralaštvo Leonarda da Vinčija je nesvesni pokušaj da majci ili ocu ispuni očekivanja i najzad bude priznat za ono šta radi.  Stvarao je i očekivao priznanje čovečanstva, ali simbolično, jer je suštinski trebalo da se pokaže roditeljima da bi bio najzad priznat i voljen za omo što radi.

Čije će dete da o sebi misli loše? Dete onoga ko stalno to dete kritikuje. Dete onog roditelja ko je stalno nezadovoljan detetom. Šta god da radi i kako god da uradi. Jer kao što rekoh, dete je reakcija na nas. Ako ga stalno kritikuješ ono će misliti da ne valja (to je reakcija na stalne kritike, ugradi se u ličnosti i osobine), i sebe će početi da percipira kao nekog ko je nedovljno kompetentan i dobar, kao nekog ko treba da se stalno dokazuje, da stalno treba više i bolje, da pazi na svaku grešku da ne napravi (tako nastaje perfekcionizam), jer ako napravi grešku odmah sledi kritika besnog i nezadovoljnog roditelja. Sve se to može doživeti i osetiti na preverbalnom nivou, jer dete i roditelji komuniciraju ne samo rečima, nego i pre nego što dete progovori. Komuniciraju neverbalno, gestovima, osećanjima, telesnim porukama.

Ajnštajn, Njutn, i Leonardo, baš kao i svi mi, su reakcija na svoje roditelje (genetski i bihejvioralno) i malo reakcija na okolinu. Kažem malo, jer su dok se najviše formiramo kao bebe i mala deca opet roditelji naša okolina, pa šta od nas tada naprave u najranijem tom formativnom periodu, mi se bukvalno minimalno nadogradimo u interakciji sa društvom kasnije. Jer suština je već posejana.

Ljudi velikih dometa, koji bi vanserijski pogurali čovečanstvo dalje, napred, ubrzanije i efikasnije moraju da imaju elemente Imposter sindroma u zdravoj meri, u toj meri da ih ne ometa u svakodnevnom i zdravom funckionisanju. A da ga s druge strane imaju u toj količini koliko je potrebno za kreativan rad, stalno napredovanje i dokazivanje. U optimalnoj meri. Plus uz to inteligenciju, želju za saznavanjem i učenjem, minimalne materijalne okolnosti…
​
I tako sada znajući najosnovnije i najgrublje šta je Imposter sindrom, kako, kad i u kojim uslovima nastaje…mi možemo veštački da ga izazovemo kad smo roditelji. Naravno, tu ne pominjem moralno-etičku opravdanost ili neopravdanost, samo kažem ako znamo obrazac koji pravi ljude za velike domete, da možemo da ga u kontrolisanim uslovima primenimo.

Imposter sindrom je reakcija na detinjstvo i deo razvoja ličnosti, a ne društveni konstrukt. Može da nam društvo nameće razne modele ponašanja, ali se nikad neće u nas implementirati ako nas je detinjstvo kod roditelja drugačije formiralo!